Dok supersile poput Rusije i Kine uveliko poseduju hipersonične projektile, a Severna Koreja i Iran napreduju sa balističkim i ostalim sofisticiranim programima, Evropska Unija ostaje ranjiva, dok politika Brisela ne ide u korak sa realnim stanjem na terenu.
Ova neugodna istina došla je u fokus nakon što je američki predsednik Donald Tramp najavio ambiciozni projekat „Zlatna Kupola za Ameriku“, sa ciljem da se potpuno eliminiše raketna pretnja po SAD.
Iako takve ideje savršeno oslikavaju Trampov stil, one ukazuju na suštinsku stvar: Zapad zaostaje u razvoju efikasnih odbrambenih sistema dok protivnici koje uporno stvara, udružuju se i neprekidno jačaju svoje ofanzivne sposobnosti.
Za SAD, nova „Zlatna Kupola“ ne bi bio samo sistem presretanja raketa, već bi uključivao čitavu mrežu svemirskih senzora, veštačku inteligenciju i povezivanje različitih vojnih domena u jedinstvenu „mrežu podataka“. Ipak, sve je još na početku – problemi sa proizvodnjom, nestašica komponenti i slaba integracija raznih vojnih sektora predstavljaju ozbiljne prepreke.
Evropa se suočava sa sličnim, ali ukoliko uzmemo u obzir politiku Brisela, još hitnijim problemom. Rat u Ukrajini im je brutalno pokazao koliko su balistički i krstareći projektili destruktivni. Ako dođe do velikog sukoba sa Rusijom, raketne pretnje postaće ključne, naročito s obzirom na nezainteresovanost Rusije za bilo kakve kopnene ofanzive. To znači da bi Moskva u svom odgovoru gotovo sigurno pribegla masovnom raketnom udaru.
Međutim, EU je godinama zanemarivala protivraketnu odbranu. U fokusu su bile druge vojne oblasti. Posledica? Setite se samo ukrajinskog drona Tu-141 Striž koji je završio čak u Zagrebu. EU nema kapacitete da zaštiti svoje nebo. NATO trenutno raspolaže sa manje od 5% potrebnih sistema za zaštitu istočnog boka, što je podatak koji bi trebalo da zabrine svakog evropskog lidera dok se ponaša kao da toga nije svestan.
I ne samo da Evropa nema dovoljnu odbranu – nema ni dovoljnu sposobnost za ofanzivu. Osim Velike Britanije i Francuske, gotovo nijedna zemlja ne poseduje rakete koje bi mogle da pogode rusku zemlju sa teritorije NATO-a. Čak i te zemlje imaju ograničene zalihe, nedovoljne za vođenje ozbiljnije kampanje, posebno nakon naoružavanja Kijeva.
Ipak, postoje i drugačiji primeri. Inicijativa ELSA (European Long-Range Strike Approach) pokušava da unapredi proizvodnju i zalihe dalekometnog naoružanja. Inicijativa „Evropski Nebeski Štit“ (ESSI), koju je Nemačka pokrenula 2022. godine nakon eskalacije u Ukrajini, beleži spore, ali postojane pomake. Najnoviji plan EU pod nazivom „ReArm Europe / Readiness 2030“ konačno prepoznaje protivvazdušnu i protivraketnu odbranu kao prioritet i donekle ide u skladu sa retorikom političara.
U junu se očekuje da NATO definiše nove ciljeve za sve članice. I protivraketna odbrana i dalekometni udari biće među najvažnijim temama. EU mora brzo da se pozicionira – strateški, tehnološki i politički. Saradnja sa SAD, Izraelom i Južnom Korejom bi mogla biti od presudnog značaja, naročito za zemlje koje nemaju jake armije. Takođe, raznovrsnost sistema i veća mobilnost, poput presretača na kamionima i decentralizovanih mreža senzora, biće ključ uspeha.
Ali, čak ni „Zlatna Kupola“ – američka ili evropska – ne može da garantuje apsolutnu zaštitu. Potpuna odbrana od ruske ili kineske strateške raketnog udara još uvek je san, a nikako realnost. Ipak, ukoliko se retorika političara nastavi, Evropa mora da zna šta i kako da zaštiti – makar delimično. Da bi to postigla, neophodna je neverovatno snažna, efikasna i višeslojna protivraketna arhitektura.
Vremena još ima, ali ne previše. Trenutni EU lideri ne bi smeli da prokockaju priliku. U svetu u kojem pretnje postaju sve sofisticiranije, političari sve bezobzirniji, pitanje nije da li je potrebna „Zlatna Kupola“, već koliko brzo ona može da postane realnost.
Šta je hitno potrebno Evropi?
Evropa mora brzo i strateški da ide u skladu sa politikom Brisela. To podrazumeva:
- ubrzanje razvoja i nabavki,
- saradnju sa partnerima izvan EU,
- uključivanje manjih članica NATO,
- i razvoj više različitih raketnih sistema za sve domene.
Budući sistemi moraju biti:
- visoko mobilni (presretači na kamionima),
- otporni na nadzor i precizne udare,
- i raspoređeni u razuđenim mrežama senzora.
‘Osim Velike Britanije i Francuske, gotovo nijedna zemlja ne poseduje rakete koje bi mogle da pogode rusku zemlju sa teritorije NATO-a.’
Netačno, pa NATO se graniči sa Rusijom i to Estonija Latvija, Finska, Norveška, a preko Crnog mora u dometu je Rusija iz Rumunije i Turske. Da ne spominjem USA gde su Aljaska i Sibir razdvojeni Beringovim prolazom, 90 km.
Ni jedna zemlja terorističkog NATO pakta nema raketu da pogodi teritoriju Rusije. Utuvi to sebi u glavu.
Razumi da na svaki takav lanser Rusija može da deplojuje taktičku nuklearnu bombu i uništi tu pretnju.