Kako su se Indija i Pakistan povukli u poslednjem trenutku nakon vazduhoplovne bitke veka?

Prošle su gotovo tri nedelje od vazdušnog sukoba između Indije i Pakistana koji mnogi već nazivaju najintenzivnijom bitkom poslednjih decenija. I dok je prelazak sa pretnji na vojne udare bio izuzetno brz, još iznenađujuća bila je brzina kojom su obe strane pristale na primirje.

Jedan od glavnih razloga za ovo iznenadno smirivanje jeste status obe države kao nuklearnih sila – rizik bi bio ogroman u odnosu na realan povod sukoba. Iako je nuklearni potencijal ozbiljan faktor odvraćanja, oružje tog tipa koristi se samo u krajnjoj nuždi, dok se konflikti uvek rešavaju konvencionalnim sredstvima (sem kada su SAD u pitanju).

Moguće je da su obe strane odustale zbog šokantnih rezultata međusobnih udara.

Najintenzivnija vazdušna bitka posle 1971. godine

Iako je trajao jako kratko, ovaj sukob bio je najozbiljniji vazduhoplovni okršaj Indije i Pakistana još od rata 1971. godine, a možda i najintenzivniji globalno još od izraelske Operacije “Mole Cricket 19” iz 1982. godine u Libanu.

Bitka je jedinstvena jer su desetine lovaca bili u vazduhu bez direktnih okršaja prsa u prsa – svi udari su izvršeni sa daljine, izvan vizuelnog dometa.

Učestvovalo je preko 120 lovaca, uključujući avione 4. i 4.5 generacije. Indija je koristila Rafale, Su-30 MKI, MiG-29 i Mirage-2000, dok je Pakistan koristio JF-17, J-10C i verovatno F-16. Obe strane su upotrebile najnovije rakete: PL-15 i Meteor, kao i PVO sisteme HQ-9 i S-400, uz elektronsko ratovanje i koordinisane napade.

Po prvi put su kineski lovci učestvovali u borbi protiv zapadnih platformi kao što je Rafale, što ovu bitku čini i strateški i tehnički značajnom.

Neprijavljeni gubici i poruke između redova

Najnoviji medijski izveštaji sugerišu da su gubici bili znatno veći nego što su to vlasti prikazale. Ukupno bi moglo biti uništeno 8–10 borbenih aviona sa obe strane.

Pakistan tvrdi da je oborio pet indijskih lovaca – tri Rafalea, jedan Su-30 i jedan MiG-29. Međutim, Pakistan do sada nije pružio nikakve verodostojne dokaze i malo je verovatno da će to moći da učini, jer su se svi oboreni avioni (ako ih je uopšte bilo) srušili na indijskoj strani.

S druge strane, pakistanska strana je priznala da je pretrpela ozbiljne udare tokom indijske “Operacije Sindoor”. Priznali su da su ostali bez najmanje jednog aviona za rano upozoravanje SAAB-2000 AWACS.

Takođe, najnovije informacije iz pakistanskih medija ukazuju na to da je Indija oštetila najmanje još jedan sistem za rano upozoravanje SAAB-2000 sistemom protivvazdušne odbrane S-400 unutar Pakistana.

Međutim, indijski medijski izvori tvrde da bi pričinjena šteta bila mnogo veća, uključujući srednji transportni avion C-130J, JF-17 i dva borbena aviona F-16, pogođenih i na zemlji i u vazduhu. Dakle, Indijci su uvereni da je Pakistan izgubio 5-6 vojnih aviona, od kojih su dva bila AWACS.

Iako su ovo samo procene i nepotvrđene informacije, veoma je verovatno da su gubici koje su pretrpele obe strane veliki. Potencijalni gubitak aviona Rafale verovatno je do temelja poljuljao koncept vazduhoplovne borbe indijskog vazduhoplovstva zasnovane na ovom avionu, a gubitak vrednih AWACS aviona od strane Pakistana značajno će oslabiti sposobnosti izviđanja pakistanskog vazduhoplovstva.

Diplomatija na ivici noža

Ovaj sukob pokazao je i snagu i slabosti obe strane. Verovatno su te slabosti presudile i naterale ih da se povuku u korist diplomatije. Obe strane su pokazale da mogu da uzvrate, ali i da nisu imune na štetu.

U praksi, ova epizoda ponovo potvrđuje geopolitičku lekciju: slabost izaziva agresiju, ali odlučna reakcija fokusirana na protivnikove slabosti može biti put ka dijalogu.