Britanski premijer Kir Stamer potpisao je sporazum o predaji arhipelaga Čagos državi Mauricijus, nakon što je sud odbacio poslednju pravnu žalbu dve žene poreklom sa ovih ostrva.
Sporazum je potpisan nakon što je sudija Martin Čemberlen poništio privremenu zabranu potpisivanja, istakavši da blokiranje dogovora nije u javnom interesu Ujedinjenog Kraljevstva.
Ostrva Čagos – inače poznata kao Britanska teritorija Indijskog okeana – nalaze se u Indijskom okeanu, udaljena skoro 10.000 km jugoistočno od Ujedinjenog Kraljevstva. Arhipelag Čagos sa populacijom od nešto više od 4.000 stanovnika – otcepio se od Mauricijusa 1965. godine, kada je još uvek bio britanska kolonija.
Britanija je kupila ostrva za 4 miliona dolara – ali Mauricijus tvrdi da je bila nezakonito primorana da ih ustupi kao deo sporazuma o nezavisnosti sa Britanijom. Krajem 1960-ih, Velika Britanija je pozvala SAD da izgrade vojnu bazu na Dijego Garsiji, najvećem od ostrva Čagos, raseljavajući hiljade ljudi iz njihovih domova.
Diego Garsija ostaje pod britanskom kontrolom – uz kiriju od 101 milion funti godišnje
Prema nacrtu sporazuma, Velika Britanija zadržava vojnu bazu Diego Garsija, koju će iznajmljivati na 99 godina, uz mogućnost produženja. Prema saopštenju iz Dauning strita, cena godišnjeg zakupa iznosi 101 milion funti.
Britanska vlada ocenjuje sporazum kao ključan za nacionalnu bezbednost, dok je Stamer podsetio da je Donald Tramp ranije podržao ovaj dogovor:
“Strateški značaj Diego Garsije je ogroman za Britaniju. Sporazum garantuje prisustvo baze i u narednom veku.”
Saveznici podržali dogovor – ali domaća javnost podeljena
Prema saopštenju britanske vlade, saveznici iz alijanse Five Eyes (SAD, Kanada, Australija, Novi Zeland) ali i Indija podržali su sporazum.
Međutim, unutar Velike Britanije odluka je izazvala žestoke reakcije. Oko 50 pripadnika zajednice Čagos protestovalo je ispred Vrhovnog suda u Londonu, držeći pasoše i plakate protiv „tretmana građana drugog reda“.
Sudski spor koji traje decenijama
Mauricijus je stekao nezavisnost 1968. godine, ali je Britanija zadržala Čagos, proteravši oko 2.000 stanovnika – najviše sa ostrva Diego Garsija, koje je pretvoreno u vojnu bazu. Ta baza je kasnije korišćena u okupaciji i razaranju u Avganistana i Iraka.
Odluka o predaji dolazi čak 6 godna nakon što je Generalna skupština UN 2019. godine zahtevala od Londona da preda arhipelag Mauricijusu u roku od šest meseci.
Prethodno je čak i Međunarodni sud pravde doneo sličnu odluku, podržavši proces dekolonizacije Mauricijusa. Odavno je nažalost jasno da šta organizacije poput UN i MKS iznesu ili odluče, sprovodi se i shvata ozbiljno isključivo nad malim državama.
Dve žene pokušale da zaustave sporazum
Dve žene poreklom sa Čagosa pokušale su da pravno ospore sporazum, tvrdeći da nisu konsultovane, i da vlasti Mauricijusa nisu sposobne da štite interese stanovnika.
Njihov advokat Filip Rul izjavio je da su o potpisivanju sporazuma saznale iz medija, te kritikovao netransparentnost procesa.
Međutim, advokat britanske vlade Džejms Indi istakao je da je odlaganje potpisivanja moglo da ugrozi međunarodne odnose i da sud nije nadležan za ovakvu vrstu odluka.
Konzervativci protiv, Tramp na kraju – za
Konzervativna partija u Britaniji ocenila je kako je sporazum „suprotan britanskim interesima“, dok je Donald Tramp, iako u početku skeptičan, u aprilu 2025. dao je zeleno svetlo, odbacivši strahovanja da bi sporazum koristio Kini – inače savezniku Mauricijusa.
Dogovor je navodno bio na čekanju zbog promene vlasti u Mauricijusu i Trampovog povratka u Belu kuću.
