Biografija Romana Šuheviča, komandanta UPA (Українська повстанська армія, Ukrajinska ilegalna armija), odličan je dokaz koliko je burna istorija prostora na kom je on živeo. To svakako ne opravdava njegove postupke, ali oslikava nesreću jednog naroda kojim su manipulisali mnogi.
U široj javnosti manje poznato ime, Roman Josifović Šuhevič (Роман Осипович Шухевич), u senci Petljure i Bandere, ideologa ukrajinskog šovinizma i nacizma, bio je godinama prvi operativac ukrajinskih ilegalnih snaga. Bez obzira što je savremena istorija zabeležila nečuvene zločine esesovaca i njihovih saveznika, ipak ostaje neverica na kakva zlodela je sve čovek spreman, da bi ispunio svoje ideje i ciljeve.
Izgled vara, pa niko za ovog čoveka koji podseća na prosečnog kancelarijskog činovnika, ne bi rekao da je monstrum. On nije imao lice Kaltenbrunera, Ernsta Rema ili Hajdriha, ali se po karakteru nije razlikovao od njih. Rođen je na nemirnom tlu Srednje Evrope 1907. godine u okolini Lavova.
Bio je član Organizacije ukrajinskih nacionalista (Організація українських націоналістів), a zatim OUN(b), ponegde označavano i sa R u zagradi – Організація українських націоналістів революційна (banderovska frakcija). Posle 1943. godine bio je i njen rukovodilac, zatim je postavljen na mesto glavnokomandujućeg, odnosno prvog vojnika OUN-UPA ( Українська повстанська армія).
Zapamtite ove, ali i druge skraćenice, jer su one opredelile sadašnjicu, pa i budućnost Ukrajine.
Nemilosrdni ubica Poljaka i Jevreja učestvovao je u formiranju Karpatske Seči (Карпа́тська Січ), oružanih snaga Karpatske Ukrajine, kada je bio i načelnik štaba. Od 1939. do 1942. godine aktivno je sarađivao s nacistima i obučavao se u tajnoj školi Abvera. Služio je u jedinicama Trećeg rajha. U činu kapetana bio je zamenik specijalne jedinice Nahtigal (nem. Nachtigall- slavuj).
Svoju kolaboracionističku biografiju obogatio je kada je početkom novembra 1941. godine postavljen za zamenika komandira 201. bataljona (Schutzmannschaft Bataillon 201, Ukrajinska legija – pomoćna policija koju je obrazovao Abver).
Uzimajući u obzir samo ove podatke, za normalnog čoveka bilo bi veliko pitanje kako je to Ukrajina podeljena na one koji ga podržavaju kao heroja i one koji ga smatraju zločincem. Očigledno da su pokretači SVO imali mnogo razloga da, kao jedan od glavnih ciljeva, proglase i denacifikaciju Ukrajine.
Biografija
Mesto u kome se rodio nalazilo se u tadašnjoj Kraljevini Galiciji i Lodomeriji (Königreich Galizien und Lodomerien, ukr. Королівство Галичини та Володимирії з Великим князіством Краківським і князівствами Освенцима і Затору). Ona je bila deo Habzburške monarhije (Habsburgermonarchie, Dunavska monarhija) koja je nastala 1772. godine posle prve podele Žeč Pospolite (ukr. Перший поділ Речі Посполитої).
Već u mladosti, s petnaest godina, bio je član paravojne izviđačke organizacije Plast (Національна скаутська організація України, ime je dobila od kozačke reči plastun – izviđač) koju su Poljaci ubrzo zabranili. Od 1928. do 1929. godine služio je u poljskoj vojsci kao artiljerac, završivši podoficirsku školu. Ubrzo su ga, posle dojave da je član ilegalne organizacije, ražalovali i prekomandovali.
Vojno obrazovanje, uz strasnu mržnju prema svemu što nije ukrajinsko, opredelilo je njegov budući život. Priključio se UVO (Українська військова організація – ukrajinska vojna organizacija) koja je nastala spajanjem pripadnika Ukrajinske narodne armije (postojala od 1917-1920) i Galicijske armije (Галицька Армія) koja je delovala kao vojska Zapadno-ukrajinske Narodne Republike (Западно-украинская народная республика). UVO se bavila sabotažama, otimačinom, ucenama i političkim ubistvima. Roman je promenio više pseudonima, a najpoznatiji je Taras Čuprinka.
Istorija za njega i za svet počinje da se ubrzava pred Drugi sv. rat. Posle podele Čehoslovačke, koja je bila rezultat Minhenskog sporazuma 1938. godine, Skupština Karpatske Ukrajine (do tada autonomna oblast Čehoslovačke), proglasila je nezavisnost.
Godine 1940. dolazi do raskola u OUN i Šuhevič prelazi u Banderinu organizaciju (Революційний Провід ОУН – revolucionarno rukovodstvo OUN). Krajem 1939. godine Abver u Krakovu organizuje stalni kurs za ilegalce svih zemalja koje žele da se bore protiv SSSR i Šuhevič postaje jedan od prvih polaznika. Posle toga prelazi na teritoriju Ukrajine kako bi izveštavao o stanju u SSSR.
On je bio veoma talentovan organizator i ilegalac. Pukovnik Abvera Alfred Bizanc izveštava svoju centralu da je Šuhevič angažovan na poslu instruktora u diverzantsko-obaveštajnoj školi Abvera u Krinici (Poljska). Istovremeno, on je rukovodilac vojnog odseka Centralnog rukovodstva OUN-R, a kasnije i rukovodilac iste organizacije na teritoriji Generalnog gubernata. U proleće 1941. on odlazi na još složenije kurseve Abvera.
Tokom operacije Barbarosa bataljon Nahtigal u kome je Šuhevič kao kapetan bio ukrajinski zamenik komandira, zajedno s nemačkim trupama upada na teritoriju Ukrajine, boreći se u sastavu jedinice Brandenburg 800. Na dan početka operacije bataljon je prešao reku San kod sela Volovoje krećući se u borbenom poretku 49. brdsko-planinskog streljačkog korpusa 17 nemačke armije u sastavu Grupe armija Jug.
Nacrnja epizoda u njegovom delovanju je svakako učešće u organizaciji Volinske tragedije (polj. Rzeź wołyńska, ukr. Волинська трагедія) koja se dogodila u istočnom, pogračničnom delu Poljske. Tada je masakrirano oko 60.000 Poljaka (po drugim podacima čak 100.000), a Poljaci su u pokušaju osvete ubili oko 15.000 Ukrajinaca.
Pored masovnih likvidacija zatvorenika u Lavovu, kao i intelektualne elite tog kraja, pokolja u Babinom Jaru, to je verovatno jedan od najsurovijih zločina na teritoriji Evrope ikada. Sve vreme Šuhevič je bio u direktnom kontaktu s Hansom Frankom i Erihom Kohom, gubernatorom, Hitlerovim zamenicima u Rajhskomesarijatu Ukrajina. Jedinice pod komandom Šuheviča počinile su masovne zločine i na teritoriji Belorusije i Ukrajine.
Pripadnici bataljona nosili su nemačku policijsku uniformu bez ikakvih nacionalnih znakova ili amblema. Ukrajinski oficiri najpre nisu imali epolete. Međutim, naređenjem Eriha fon dem Baha oni su dobili oficirska zvanja. Pored redovnih masovnih ubistava jevrejskog, poljskog, beloruskog i ruskog stanovništva, oni su imali zadatak da obezbeđuju putne pravce i mostove u reonu Mogiljov-Vitebsk-Lepelj.
Početkom 1944. godine bilo je svima jasno da je pitanje vremena kada će se urušiti nemačka soldateska; Nemci su počeli da pripremaju ilegalne odrede na teritorijama koje će uskoro napustiti. Tako je 27. januara 1944. godine Šuhevič imenovan za komanadanta UPA. Na tom položaju ostao je sve do svoje likvidacije.
Kada je imenovan, smesta je formirao i Glavni ratni štab UPA. Sovjetska ratna mašina je morala da ratuje i posle završetka rata. U zimu 1945. na 1946. godinu, subverzivna delatnost UPE bila je sve drskija. Sovjeti su organizovali Veliku blokadu. Po svim naseljenim mestima Prikarpatja formirani su garnizoni, a mobilne jedinice iskusnih boraca krenule su u poteru za banderovcima koji su se krili po šumama.
Pripadnici UPE prešli su u šumska bratstva, živeći po zemunicama i u dobro prikrivenim kolibama. Iskusni piloti Šestog jurišnog puka Pograničnih snaga NKVD su avionima Il-2 neprekidno bombardovali sumnjiva mesta, pa je brojnost pripadnika UPA više nego prepolovljena.
NKVD je saznao mesto gde se skrivao komandant. Trećeg marta 1950. godine dobrim obaveštajnim radom došlo se do dragocenih podataka. I ovom prilikom na delu je bila brutovska ideologija, pa su prve progovorile najpouzdanije veze.
Petog marta pripadnici Državne bezbednosti opkolili su selo Belogošća u blizini Lavova, gde se u jednoj zadružnoj prodavnici Šuhevič krio. Krug od 60 operativaca Ministarstva državne bezbednosti i oko 600 pripadnika 62. divizije Unutrašnje vojske zatvorio se. General Drozdov koji je predvodio operaciju, ponudio je Šuheviču da se preda, međutim, on je radije izabrao smrt u okršaju.
O njegovim zločinima postoji obimna dokumentacija u jerusalimskom memorijalnom kompleksu Jad va-Šem, ali i u mnogim drugim arhivama. Šuhevič je bio klasičan primer ostrašćenog izvršioca, jer iza svakog ideologa stajalo je nekoliko takvih krvoloka.
Ako se iko još pita zbog čega su Rusi pokrenuli SVO i zašto je denacifikacija jedan od ciljeva, nadamo se da će im ovaj tekst, u kome je naveden samo mali deo zverstava, više toga pokazati. Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko je 2007. godine posmrtno odlikovao Šuheviča ordenom heroja Ukrajine.
Taj ukaz je povučen 2011. godine. Svejedno, jula 2019. godine administracija Volodimira Zelenskog saopštava da ukaz № 965/2007 o dodeli ordena Heroja Ukrajine Romanu Šuheviču od 12. oktobra 2007. godine ostaje na snazi! Toliko o tome da je nacizam u Ukrajini izmišljen, ili preuveličan.
Čim je Roman, to je isti ološ ko i da je Ekrem ili Ješua.
Josip Broz je bio Hrvat, narednik austrougarske divizije koja je počinila monstruozne zločine nad Srbima.
Da si Srbin znao bi to.
Inače mi znamo da si samo raspala NATO botina…
a po tebi se vidi da si IQ 40
Ti ćeš šipac da mi kažeš…