Neverovatna misija protiv Japana: Kako su Amerikanci bombarderima s nosača aviona napali Tokio 1942!

Ljubitelji istorije Drugog svetskog rata odmah će se setiti operacije ”Dulitlov napad” (Doolittle Raid, u slobodnom prevodu kratak, iznenadni napad). Reč je o smeloj, vojnički čak i drskoj, ali ne i avanturističkoj operaciji koja je ovekovečena kao epizoda u najnovijim verzijama filmova o napadu na Perl Harbur i bici za Midvej. Bombardovanje Tokija sigurno zaslužuje više od epizode.

Put do uspeha

Ko se setio da ukrca kopnene bombardere na nosač aviona i da li je to bilo jedini način? Reklo bi se da jeste, jer su svi dostupni aerodromi već bili u japanskim rukama. Japanci su bili ubeđeni da im je metropola bezbedna.

Ipak, 18. aprila 1942. godine američki srednji bombarderi, dvomotorni B-25 Mičel (North American B-25 Mitchell) pojavili su se iznad Tokija. Ovi zahvalni avioni ime su dobili u čast Viljema Lendruma Mičela (William Lendrum Mitchell), jednog od pionira američke borbene avijacije. 

Napadu je prethodila temeljna organizacija. Istine radi, treba reći da se ovog poduhvata, na ideju američkog predsednika, setio admiral Frensis Lou (Francis Stuart Low), štabni oficir Ratne mornarice SAD. Konkretizovao ju je potpukovnik Dulitl. Isplanirao je da na nosač aviona Hornet smesti 16 bombardera, specijalno pripremljenih za poletanje s kratke piste. Javilo se i nekoliko dobrovoljaca.

U ovom poduhvatu sve je bilo ekstemno, počevši od poletanja, koje je samo za sebe bilo izazov. Nije se znalo šta ih čeka na nebu prestonice, da li će pre toga biti otkriveni i kako će se ponašati u tom slučaju; povratka na nosač svakako nije bilo.

Morali su da prelete japansku teritoriju i slete na neki aerodrom slobodne Kine, ili, u krajnjoj liniji, na neki od sovjetskih dalekoistiočnih aerodroma. Znali su da će vojni efekat biti minoran, ali da će političke i moralne posledice biti nemerljive. 

Da li je Dulitla služila sreća, profesionalizam ili sticaj okolnosti?

Bilo je od svega ponešto, samo je iskušenja bilo mnogo. Niko nije znao raspored i kvalitet snaga PVO oko Tokija. Te, 1942. godine, Amerikance koji su još uvek bili u podređenom položaju, tek čekaju bitka za Midvej, u Koralnom moru, itd. Prvenstveni zadatak bilo je očuvanje flote.

S druge strane su imali najlukavijeg i najpametnijeg protivnika – admirala Jamamota, harvardskog studenta i vojnog atašea u SAD; Japanci nisu bili nesposobni ili glupi da ne predvide napad na metropolu. Ne bi to bilo iznenađenje.

Samo dve nedelje posle napada na SSSR, bez obzira na izuzetno težak položaj na frontu, Sovjeti su bombardovali Berlin i to ne jednom! Pre njih su to 1940. godine uradili i Francuzi. To je svakako nalagalo oprez i plan za takav slučaj. 

Amerikanci su se za ovu operaciju pripremili vrlo temeljno; sve prepravke učinjene su već na kopnu. Avioni su bili B-25B, modifikacija osnovnog modela. Mogli su da ponesu po 2,8 tona bombi i da prelete 2.100 kilometara. Za akciju je pripremljeno 24, a računalo se s 22 aparata. Prepravke su bile racionalne, do ivice upotrebljivosti:

• Posada je smanjena na pet, umesto standardnih šest članova.
• Demontirana je donja kupola strelca.
• Postavljen je sistem za odleđivanje.
• Gornja kupola strelca je oklopljena.
• Ostavljeni su najnužniji radio-uređaji.
• Dodat je dopunski rezervoar u gornjem delu bomboluka, umesto nekoliko manjih. Tako je količina goriva povećana s dve i po na 4,3 tone.
• Skinuto je odbrambeno oružje iz zadnje kupole, a stavljene su drvene makete mitraljeza (!).
• Komplikovani bombarderski nišani zamenjeni su lakšim i jednostavnijim.
• Dva bombardera nosila su kamere. 

Zahvaljujući ovim prepravkama, dolet aviona povećan je na 4.170 kilometara. 

Počinje nesvakidašnja akcija

Prvi put su Japanci uspeli da presretnu američke radio-poruke 10. IV 1942. godine. Razumeli su da se sprema napad na japanska ostrva; očekivalo se da to bude Honšu. Pretpostavljeno vreme napada –  posle 24. aprila. Jamamoto je odmah postavio odbrambeno-izviđačku liniju, 600 milja (oko 1.100 kilometara) od obala Japana.

Aktivirana je flota patrolnih brodova, ali i podignuta borbena gotovost mornaričke avijacije u reonu Tokija. Jamamoto je znao s kim ima posla. Jedan od patrolnih brodova № 23 Nito maru u 06.30 sati 18. aprila poslao je upozorenje. Na zamišljenoj ivici postavljenog reona uočena su tri američka nosača aviona! Brod je odmah prekinuo emitovanje.

Bilo je jasno da može doći do napada. U 08.30 sati komandant baze ratne mornatice u Jokosuki, kao i komandant armijskog garnizona u Tokiju, objavili su borbenu uzbunu. Presretači su bili spremni, a u vazduhu su dežurala tri aviona A5M micubiši (Klod, Claude, Micubišijev palubni lovac, prethodnik aviona Zero).

Samouverenost Japanaca

U 09.45 patrolni avion primetio je dva bombardera na oko hiljadu kilometara od Tokija. Sve je govorio da su Japanci spremno čekali nezvane goste. Međutim, nisu svi bili dalekovidi kao Jamamoto, niti su razmišljali o presudnim detaljima. Lokalna komanda očekivala napad je palubne avijacije, što je sužavalo model na jednomotorce Daglas SDB Dauntles (Douglas SBD Dauntless).

Njihov radijus bio je svega 1.500 kilometara. To je značilo da oni treba da polete bar 400 milja pre kopna, pa bi Japanci lako izračunali vreme dolaska i priredili doček; za slučaj da nešto pođe nepredviđeno, mogli su da ih unište pri povratku, kada ovi avioni nisu imali mnogo mogućnosti za manevarsku borbu. Niko nije očekivao da će se pojaviti dvomotorni bombarderi i to još s nosača!

Da li su Japanci pretpostavljali da se američki piloti neće uopšte vraćati na nosač? Svakako ne. Pri tom niko nije očekivao da će palubni bombarderi leteti na maloj visini, jer je to izazivalo veliku potrošnju goriva. Da lete bukvalno nad talasima, toga se niko nije setio. Osim Amerikanaca. 

U 13 sati 18. aprila, deset sati ranije nego što su Japanci izračunali, 16 aparata koji su leteli na desetak metara visine konačno su primećeni. Japanci su iznenada konstatovali da presretači na aerodromima nisu dorasli ovom zadatku jer su to bili zastareli i školski avioni. Mičeli su bili brži od njih. Odbrana je nastavila s greškama: presretače su po šablonu poslali na visinu, odakle su mogli da nagledaju situaciju i da se sjure iz povoljnog položaja na neprijatelja. Međutim, na fonu zemlje oni uopšte nisu uočili bombardere!

Trenutak istine

Dulitlova grupa našla se nad nebranjenim gradom i počela da gađa kao na vežbalištu. Nijedan presretač iz flotnog sastava nije poleteo! Pokušaji PA i nasumični napadi nekoliko aviona iz sastava armijske avijacije nisu dali nikakv rezultat. Deset bombardera izručilo je bombe na Tokio, dva na Jokohamu, jedan na Jokosuku i tri na Kobe. Uništeno je trinaest ciljeva – metalurški, mašinski i hemijski zavodi, jedan dok, dve električne centrale, rezervoari s gorivom, a uništen je i laki nosač aviona Rjuhu koji se nalazio u zalivu. Japanski izvori tvrde da je poginulo 50, a ranjeno preko 400 ljudi.

Bez ikakvog organizovanog otpora i gubitaka, grupa potpukovnika Dulitla prošla je japanska ostrva, presekla more i našla se iznad kopna. Zadatak je obavljen uspešno, ali nije sve bilo završeno. Pošto su poleteli ranije, Kinezi nisu znali za njihov dolazak i svi njihovi radio-aparati bili su u statusu radio-tišine. Pala je noć, većina aviona je izgubila orijentaciju i preostalo im je prinudno sletanje.

Od 16 aviona, 15 je stiglo do Kine. Četiri su doživela havarijsko sletanje i razbila su se. Tri čoveka su poginula, a sedmoro je povređeno. Posade 11 aviona su padobranima napustile avione, pri čemu su osmorica pala u japansko zarobljeništvo. Četvorica su ubijena u logoru. Poslednji, 16. avion kojim je pilotirao kapetan Edvard Jork, jedini je sleteo na sovjetski aerodrom Zlatna Dolina (Unaši), blizu Nahotke. 

Zašto nisu svi avioni sleteli na sovjetsku teritoriju? Japan i SSSR nisu bili u ratnom stanju, pa sovjetski aerodromi nisu smeli da služe za prihvat aviona japanskih neprijatelja. Sovjeti su bili oprezni. Podsetimo da je to 1942. godina; Sovjete tek čeka Staljingrad i oni nisu hteli da ulaze u rizik novog fronta. Njihovu reakciju Amerikanci su s razumevanjem prihvatili. Sovjeti su formalno internirali posadu.

Njeni članovi su posle osam meseci poslati u okolinu Perma, zatim u Taškent, a 11. maja 1943. godine, kada niko više nije spominjao akciju, prebačeni su u Iran i dalje – u SAD. Japancima je ova akcija bila povod da još surovije nastave s genocidnim ubijanjem Kineza. Tokom niza operacija stradalo je preko četvrt milona mirnih građana. 

Šta se dogodilo s junakom ove priče?

Potpukovnik Harold Džejms Dulitl (14. XII 1896-27. IX 1993) zaista je bio pravi heroj i primeran pilot. U avijaciji se nalazio još od 1917. godine, a 1929. godine prvi na svetu je obavio instrumentalno (slepo) sletanje na palubu nosača.

Odlikovan je Medaljom časti (Medal of Honor). Nije spavao na lovorikama. Ratovao je do 1945. godine, najpre u Severnoj Africi iznad Maroka, zatim u Evropi i prilikom otvaranja Drugog fronta.

Posle rata napravio je blistavu karijeru potpredsednika korporacije Šel Oil, zatim direktora Laboratorije kosmičke tehnike. Vrhunac karijere bilo je  mesto predsednika Naučno-konsultativnog saveza za aeronautiku SAD, pri čemu je bio i član Službe spoljne obaveštajne službe u Predsedničkom savetu SAD.