Istorijat, način sticanja suvereniteta i specifični plemenski odnosi iskazani u obliku fisova, ali i geostrateško mesto na kome se nalazi, uslovili su mnogo toga u razvoju ovog naroda i države. Republika Albanija (Republika e Shqipërisë) postala je nezavisna od Otomanskog carstva tek 1912. godine i dobila je status kneževine.
Samo deset godina trajala je njena kakva-takva samostalnost, kada je 1938. godine postala marionetska država Italije. Nakon pada Italije i sloma fašističkog režima u Albaniji, komunisti su u novembru 1944. godine došli na vlast i sve do 1990. godine vladali jednom od najrepresivnijih i nanerazvijenijih država na svetu.
U toj vladavini centralno mesto zauzimala je Sigurimi (Drejtoria e Sigurimit të Shtetit – Direktorat državne bezbednosti), specijalna služba (politička policija) potčinjena partijskom rukovodstvu.
Posle pada komunističkog režima preformirana je u novu obaveštajnu službu. Često se kaže i – tajna politička policija, mada ona nije imala mnogo potrebe da se krije. Albanci su dobro znali ko je među njima pripadnik Sigurimija. Konspiracija je bila metod i legitimacija te službe.
Počeci
Kako su izgledali njeni prvi koraci i kako je tako brzo došla na zao glas? Njen koren predstavljala je Partijska služba bezbednosti Nacionalno-oslobodilačke armije (UNÇ). Nju je je formirao 20. marta 1943. godine Enver Hodža (Enver Halil Hoxha). On je svakako veoma neobična ličnost. Imao je samo četiri godine kada je Albanija proglasila nezavisnost, a odrastao je u poznatoj, cenjenoj i bogatoj porodici.
Može se reći da je bio intelektualac jer je u Korči završio Licej;studirao je u Parizu i Briselu, radio kao deo osoblja ambasade u Belgiji, zanimao se za muziku, pisao stihove, organizovao debate i literarne večeri. Odlično je govorio francuski i turski jezik, bavio se novinarstvom i ovladao je delima Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina. Reklo bi se – prosvećeni levičar.
Kada je formirao Partijsku službu bezbednosti ona je najpre bila samostalna divizija Narodno-oslobodilačke armije u čijem sastavu je bilo oko pet hiljada odabranih boraca. Prvi komandant je bio Hadži Leši (Haxhi Lleshi), prvi ministar unutrašnjih poslova i dugogododišnja desna ruka Envera Hodže.
Zahvaljujući njemu i ovoj diviziji, Hodža je uspeo da učvrsti svoju poziciju lidera Albanske komunističke partije. Kada su komunisti došli na vlast, 19. aprila 1944. godine, osnovali su Informativnu službu koja je bila u sastavu pomenute divizije. Desetog decembra osnovana je Uprava narodne zaštite (Drejtoria e Mbrojtjes Popullore-DMP), po ugledu na jugoslovensko Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna).
Od 1946. godine ova Uprava dobija naziv Direktorat državne bezbednosti ( Drejtoria e Sigurimit të Shtetit), dok se u praksi naziv specijalne službe skraćivao na Sigurimi (bezbednost). Kod nas se ova imenica menja po deklinaciji ženskog roda (zbog odrednice služba). Direktorat je bio deo Ministarstva unutrašnjih poslova i predstavljao je okosnicu njegovog rada.
Načelnik je po službenoj dužnosti bio je ministar unutrašnjih poslova. Neposredni rukovodilac u praksi bio bi jedan od njegovih zamenika. Konačno, pravu vlast nad ovom službom dobio je prvi sekretar CK KPA. Prvog ministra, Hadži Lešija, godine 1946. zamenio je Koči Dodze (Koçi Xoxe) koji je predvodio kaznene strukture i bio glavni pomoćnik Envera Hodže.
Kada je pokazao višak moći, Hodža je to rešio po uzoru na svoje učitelje: uhapsio ga je i streljao 1949. godine. Leši, a posebno Dodze bili su blisko povezani s jugoslovenskim komunistima i od tada je počelo međusobno nepoverenje, jer je Tito veoma oštro reagovao na njegovo streljanje.
Kada je uzeo sve konce u ruke, Enver Hodža nije više prezao ni od čega. Bez suđenja je 1951. godine pobio grupu intelektualaca (Masakra e 1951 në Shqipëri) i organizovao podmetanje mine u sovjetskoj ambasadi. U najveće zločine svakako spada likvidacija ilegalnog Albanskog oslobodilačkog antikomunističkog saveza (Bashkimi i Çlirimit Shqiptar Anti-Komunist -BÇSAK) u kome su se nalazili građani katoličke veroispovesti.
Enver Hodža se ohrabrio pa je svoje aktivnosti proširio i van granica Albanije. Posle XX kongresa KPSS postepeno je zahladnio odnose sa Sovjetskim Savezom. Oni su potpuno prekinuti 1961. godine, da bi 1962. godine Albanija napustila SEV, a 1968. godine i Varšavski ugovor. Hodža se okrenuo Kinezima i počeo s njima da sarađuje gde god je to bilo moguće.
Sigurimi je učestvovala u stvaranju kineske obaveštajne mreže u Evropi, šireći uticaj učenja Mao Cedunga. Podržavala je izvornu frakciju Komunističke partije Poljske (Komunistyczna Partia Polski) koja je u Poljskoj bila zabranjena, a njen lider, Kazimež Mijalj, sklonio se upravo u Albaniju. Ipak Sigurimi je najaktivnija bila na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, ćemu ćemo, zbog obima, posvetiti poseban tekst.
U njenim metodama istaknuto mesto imalo je mučenje, pa je zabeleženo da je postojalo čak 35 vrsta vrlo perfidnih načina mučenja, od fizičkih do psiholoških. Surovost se ogledala i u bezakonju. Za tajno krštenje jednog deteta jedan katolički sveštenik je 1971. godine uhapšen i streljan bez presude. Ucene, pritisci svih vrsta, izgladnjivanje, deportacije, zadržavanje u zatvoru bez presude, samo su deo metoda po kojima je ova služba postala ozloglašena i – nimalo tajna.
Pad
Ovo stanje nije moglo da traje večito. Okružen hiljadama tipskih bunkera, pritisnut bedom u najizolovanijoj zemlji Evrope, sa potpuno unazađenom i zastarelom armijom, narod to nije mogao dugo da trpi. Decembra 1990. godine, posle Berlinskog zida, pada i Albanski zid. Antikomunistički aktivisti formirali su nezavisne profesionalne sindikate i opozicione partije.
Naravno, smrt Envera Hodže 1985. godine i bitke oko liderstva išle su im na ruku. Ipak, izolacija je potrajala još pet godina. Početkom februara 1991. godine više ništa nije moglo da zadrži bunt naroda, a represalije pripadnika Sigurimija nisu imale nikakav efekat. U martu je vlada morala da raspiše višepartijske izbore. Na tim izborima zvanično je pobedila Komunistička partija, ali je njen sunovrat bio nezadrživ. Posle dugih protesta, došlo je do ponavljanja izbora, pa je 1992. godine na vlast došla Demokratska partija Albanije.
Već u leto 1991. godine, kada je bilo jasno da se vlast ne može zadržati ni po cenu nameštenih izbora, Sigurimi je formalno raspušena. O njenim zlodelima dovoljno govori statistika. U državi sa 1.200.000 stanovnika (početkom pedesetih godina) do tri miliona (sredinom osamdesetih) bilo je osuđeno na osnovu političkih sumnji ukupno 6.027 ljudi.
Njih 984 ubijeno je u zatvorima (308 je poludelo od torture), a više od 7.000 ljudi stradalo je u radnim logorima i tokom deportacije. Ukupno je 34.135 ljudi osuđeno za razne prestupe, a internirano je, deportovano i trajno raseljeno gotovo 60.000 ljudi. Nad mnogima je primenjivano i mučenje. Po različitim podacima, policijski nadzor primenjivan je aktivno nad jednom trećinom stanovništva.
Struktura
Sigurimi je imala tri Uprave:
● Prva uprava – kontraobaveštajna služba.
U njoj je radilo deset odeljenja koja su se bavila svim poslovima vezanim za kontraobaveštajni rad, vođenje dokumentacije, tehničko opremanje, prisluškivanje, ekonomsku špijunažu, agenturu u dijaspori i kontrolu radnih logora i zatvora.
● Druga uprava – bezbednost visokih rukovodilaca.
Ova aktivnost je sprovođena kroz četiri odeljenja koja su se starala o zaštiti, prevozu, kućnim potrebama, pravnoj pomoći, tehničkoj opremi i dokumentaciji najvišeg vrha partije i države.
● Obaveštajna uprava
Svoj rad realizovala je kroz šest odeljenja. Ona su se bavila špijunažom u Evropi, Bliskom Istoku i Americi, agenturom u dijaspori, dokumentacijom i tehničkom opremom.
Sigurimi je imala i svoju vojsku – nekoliko pukova motopešadije i patrolne čamce koji su najviše korišćeni za presretanje begunaca iz zemlje. Ove snage posebno su obučavane za borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja i suzbijanje masovnih nemira. Ni to nije sve. Mreža dojavljivača bila je veoma velika, do 30.000 ljudi. Nju je činilo tri vrste saradnika:
● Rezidenti – operativni pomoćnici funkcionera Službe zaduženi za stvaranje veza sa dojavljivačima.
● Agenti – rukovodioci grupa za prikupljanje informacija.
● Doušnici – klasični dojavljivači regrutovani na različite načine (uglavnom pritiskom i ucenom, obradom tokom izdržavanja zatvorske kazne, itd).
Funkcioneri Sigurimija bili su društveni sloj za sebe. Njih oko 10.000 hiljada predstavljali su elitnu socijalnu grupu u svakom smislu te reči, u vreme kada je plata u Albaniji iznosila do deset dolara.
Albanska služba bezbednosti danas
Odmah po rasformiranju Sigurimija leta 1991. godine, formirana je Nacionalna informativna služba (Hërbimi Informativ Kombëtar – SHIK). Ona je zvanično oslobođena ideologije i partijskih uticaja. Međutim, mnogim ekspertima nije promaklo da je novoformirana služba zadržala značajan broj ranijih saradnika, koji su kao pripadnici Sigurimija bili hapšeni za vreme predsednika Ramiza Aljije.
Tu su se nalazili i nekadašnji pripadnici rasformirane Socijalističke partije. Tokom 1992. do 1997. godine Sigurimi je pod rukovodstvom Baškima Gazidede bila značajna podrška Saliju Beriši, predsedniku Demokratske stranke. Nekadašnji lekar koji je bio aktivan i za vreme Envera Hodže, zadržao je mnoge metode iz ranije perioda.
Kako bi se izbegli duhovi prošlosti, SHIK je 1997. godine transformisan u Državnu informativnu službu (Shërbimi Informativ Shtetëror – SHISH). Ipak, upućeni posmatrači primećuju prisustvo moćnog komunističkog lobija i u postkomunističkoj politici, gde se opet pojavljuju i izranjaju nekadašnji funkcioneri Sigurimija. Njihov uticaj je posebno značajan u sigurnosnim službama i u pravnom sistemu. U proleće 2015. godine Parlament je usvojio Zakon kojim je omogućeno da građani steknu uvid u arhivu tajne policije. Reklo bi se – već viđeno…
ajde malo ozbiljnog komentara da dam…uglavnom, radim ja kojih nedelju dana za nekog malog, crnog lika (majstor sam u nečemu u građevini) sa tim arapskim, kukastim nosem, mislio ja da je cigo…vozi Merc, zlatna narukvica, sve u tonu, u Švici je, ima vikendicu tu u jednoj “državici” na ovom ysr.balkanu. Ali lik je dobar, zove da jedemo zajedno, nudi kafu, ajde reko neću da ispadnem da mu ne verujem, vidim da se oplemenio u Švici, svi se oni tamo uljude. I u jednom od tih naših zajedničkih sedenja i trtljanja on meni kaže da je Albanac,a ja onako nisam uspeo da sakrijem iznenađenje i da ga pitam za potvrdu -“Albanac?”, a on mene pita “pa šta si ti mislio šta sam?”, a ja skoro da kažem “cigan”, al onako sve se unezgodio pa reko neću to da mu kažem da se ne uvredi jer znači da sam ga ocenio po izgledu da je cigo. Al to se njemu već izdešavalo i kaže on meni ovako- ” Kad je Hodža zavladao jako puno Srba je ostalo u Albaniji ali im je zabranio da se izjašnjavaju, zabranio je srpski i ljudi su se asimilovali na silu kroz sve to vreme, Tita nije svrbeo ni mali prst zbog toga, zato je sada u Alb.puno plavookih i plavokosih “albanaca””. Hteo je da kaže da su pravi Alb.takvi ko on. Tek tada sam poverovao da ipak nije laž ili preterivanje naših ljudi koji o tome isto govore, ali znao sam da nam je to u interesu da tako bude pa nisam baš verovao,al kad mi je on to rekao sada znam da to jeste istina. To je isto kao i kada je Šešelj rekao još pre davno da su Hrvati 70% Srbi, isto sam mislio da naduvava, ali kad sam obišao Dalmaciju, pa tamo svi imaju srpska prezimena, ja uzeo apartman kod Stamenkovića, šef gradilišta bio Savić, još jedan Pešić. To jeste tako. I onda je jasno jedno, a to je da srpake vlasti to prećutkuju, ništa ne rade da se to promeni, i jasno je da je tako bilo i pre i da su se ti Srbi ne samo morali nego su i oristali na asimilaciju kada su videli da ih “srpska” vlast prepušta, tj.ta vlast nije srpska nego izdajnička, masonska, prozapadna, oduvek. I sada, ovaj ide u Rusiju 9.5.,ali neće on tamo tražiti da Srbija uđe u ODKB i BRICS niti će tražiti da Rusija uđe u sukob ako ovi napadnu RS a hoće. Sreća Dodik je to već tražio, ali ovi iz Bg kao i uvek do sada nisu.
Taj Stamenkovic je poreklom iz Niš ili Leskovac. Ili Vranje, nema dalje.
Eventualno iz Pirot.
To je kad bydali daš pendrek a bydala i pendrek su obično u paru.
Побједише нас преко Ћурчића 🟢🟣📳
све до реке мат је била Србска етничка територија,шиптари су дошљаци из11. века.Велики део су асимилирани Срби,они су само један од фронтова који се води против нас,своју срећу граде на нашој несрећи….али и то ће проћи.
Албанија је настала као резултат тежње великих сила да Србија не изађе море и да јој се одузму приморске територије које јој историјски припадају.Аустроугсрска, Њемачка,Енглеска, Француска и Италија.Свима је представљао кошмар и сама идеја да Србија искорачи на Јадран.Љути непријатељи у борби против Срба се увијек уједине у заједничком циљу.Срби=мали Руси, ако Срби изађу на море слиједи да и Руси излазе на море.