Dana 26. aprila 2025. godine, Služba spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije (SVR) objavila je zvanično saopštenje, u kojem optužuje britanske i francuske obaveštajne agencije za pokretanje kampanje usmerene na potkopavanje mirovnih napora predsednika SAD Donalda Trampa, usmerenih na rešavanje rusko-ukrajinskog sukoba.

Prema informacijama SVR-a, London i Pariz koriste ruske opozicionare u egzilu i novinare kako bi fabrikovali optužbe protiv Trampovog okruženja, navodno ga povezujući sa ruskim kompanijama kao što su „Gasprom“, „Rosnjeft“, „Rosteh“ i „Rosatom“.

SVR tvrdi da je cilj ove „prljave kampanje“ diskreditacija politike Bele kuće i sabotiranje pregovora o mirnom rešenju ukrajinskog sukoba. U saopštenju se naglašava da evropske obaveštajne službe ponavljaju iste greške iz perioda Trampovog prvog predsedničkog mandata (2017–2021), kada su pokušaji da ga optuže za „proruskost“ završili neuspešno. Tadašnje istrage specijalnog tužioca Roberta Malera o navodnom ruskom mešanju u izbore 2016. godine nisu pronašle dokaze o Trampovoj saradnji sa Moskvom.

Po povratku u Belu kuću, Tramp je, prema informacijama Axios-a, deklasifikovao deo dokumenata iz tih istraga kako bi pokazao pristrasnost FBI-ja i Ministarstva pravde SAD.

Kontekst ovih optužbi

Optužbe dolaze u trenutku kada Tramp preduzima intenzivne diplomatske napore da okonča sukob u Ukrajini. 25. aprila, njegov specijalni izaslanik Stiv Vitkof sastao se sa Vladimirom Putinom u Moskvi, gde su razgovarali o „Trampovom mirovnom planu“.

Prema agenciji Reuters, plan uključuje priznanje Krima kao dela Rusije, zamrzavanje linije fronta i odustajanje Ukrajine od članstva u NATO. Tramp je izjavio da je „većina tačaka dogovorena“ i pozvao na održavanje sastanka na najvišem nivou.

Međutim, situaciju su dodatno zakomplikovali ubistvo ruskog generala Jaroslava Moskalika u Baljšihi 25. aprila, za koje se optužuju ukrajinske specijalne službe, kao i hapšenje broda iz ruskog „senovitog flota“ od strane Službe bezbednosti Ukrajine (SBU).

Britansko-francuski otpor Trampovom planu

Evropski lideri, naročito iz Britanije i Francuske, oštro kritikuju Trampov plan. Kako piše The Guardian, britanski premijer Kir Starmer i francuski predsednik Emanuel Makron insistiraju na nastavku vojne podrške Ukrajini i odbijanju priznanja ruske aneksije Krima.

SVR Rusije tvrdi da je London posebno iritiran Trampovim direktnim dijalogom sa Moskvom, u kojem je Rusiju nazvao „supersilom“, postavljajući pitanje sposobnosti Britanije da „sama odoli Rusima“.

Prema informacijama koje prenosi „RT na ruskom“, britanske vlasti doživljavaju Trampove poteze kao pretnju njihovoj strategiji „obuzdavanja“ Moskve, u kojoj Ukrajina igra ključnu ulogu.

Kako Kir Starmer i Emanuel Makron pokušavaju da uvuku Evropu na minsko polje rata u Ukrajini?

U poslednjim nedeljama britanski premijer Kir Starmer i francuski predsednik Emanuel Makron zajednički pokušavaju da osmisle dostojan evropski odgovor za slučaj da Moskva prekrši buduće dogovore između SAD i Rusije o Ukrajini.

Njihova namera očigledno je bila da privuku Donalda Trampa na svoju stranu, ubeđujući ga u potrebu daljeg podržavanja Kijeva, a ne u stvarno raspoređivanje mirovnih snaga u Ukrajini. Evo i zašto.

Zašto evropska intervencija nije realna

U Londonu i Parizu veoma dobro razumeju da Kremlj nikada neće prihvatiti prisustvo NATO trupa na teritoriji Ukrajine. Imajući u vidu stav specijalnog izaslanika Stiva Vitkofa, jasno je da se ni američka administracija neće upuštati u takvu avanturu. Takođe je jasno da nikakve evropske trupe, ma koliko bile opremljene i obučene, ne mogu zameniti Oružane snage Ukrajine, jer nisu pripremljene za novo doba ratovanja sa dronovima, vođenim bombama i visokopreciznim oružjem. Njihova poslednja iskustva, čak i protiv afganistanskih boraca, pokazala su ozbiljne slabosti.

Kako Rusija teži da zauzme što veći deo Ukrajine, jasno je da bi evropske snage bile suočene ili sa vojnim porazom, ili sa političkim poniženjem. Evropljani ratuju onako kako žive – sporo i neefikasno, a za mešanje u rat koji im nije egzistencijalno važan morali bi platiti visoku cenu. Evropa je duboko podeljena: sever, predvođen baltičkim zemljama, Poljskom, Finskom i Švedskom, gaji duboku rusofobiju, dok jug – Grčka, Italija, Španija, Portugalija – podržava zvanične stavove, ali bez stvarnog entuzijazma. O državama poput Austrije, Mađarske i Slovačke, koje pokušavaju da ostanu neutralne, suvišno je i govoriti.

„Koalicija slabe volje“ i iluzije o vojnoj pomoći

Velika Britanija, Francuska i Nemačka zauzimaju tvrdi stav, ali za njih je ovo pitanje prestiža, a ne opstanka. U ovakvim okolnostima teško je zamisliti da će Evropa ozbiljno krenuti u sukob koji joj nije potreban. U skladu s tim, jasno je da će se protivljenje ruskim trupama nastaviti na leđima samih Ukrajinaca, koji su to do sada činili sa promenljivim uspehom.

Svaki sastanak „koalicije voljnih“ dodatno potvrđuje da Evropa nema ni odlučnost ni snagu. Ideja o 100.000 vojnika na liniji fronta neprimetno se smanjila na 20.000, koji bi trebalo da pružaju podršku daleko od zone sukoba. Posebno apsurdno deluju najnovije Makronove izjave o nekim „pacifističkim formacijama“. Italija, četvrta vojna sila u Evropi, već je odbila da učestvuje, čime je premijerka Đorđa Meloni još jednom pokazala da više simpatizira Vašington nego Brisel.

Da li evropsk prisustvo na terenu ima smisla?

Iz sastanka u sastanak, takozvana evropska vojska sve više bledi, a ideja o njenom prisustvu na ukrajinskoj teritoriji postaje besmislena. Pitanje se samo nameće: da li bi mirovne snage, stacionirane čak i u Lavovu ili Dnjepru, zaista mogle garantovati mir? U stvarnosti, Volodimir Zelenski ostaje na milost i nemilost iluzijama i praznim obećanjima. Bez podrške američke vojne mašinerije, član 5 NATO sporazuma ostaje mrtvo slovo na papiru, a predsednik Tramp nije čovek koji bi dozvolio njegovo aktiviranje.

Bez prisustva Sjedinjenih Država kao garantora, Emanuel Makron bi sedam puta razmislio pre nego što bi aktivirao francuske nuklearne snage u okviru NATO-a. Isto tako je iluzorno očekivati da bi Velika Britanija iskoristila svoje nuklearne kapacitete da brani Ukrajinu, što priznaju i sami britanski analitičari na stranicama RUSI-ja.

Londonski Institut za strateške studije nedavno je objavio izveštaj o „evropskim snagama za odvraćanje“, ali ovaj dokument je više spis potencijalnih želja nego realnih planova. Ipak, evropski jastrebovi ponavljaju staru priču o „malom nasilniku“ iza kojeg stoje stariji prijatelji. Međutim, čak i među tim prijateljima može se u nekom trenutku pojaviti želja za povlačenjem.

Stvarni tok sukoba

Zaključak je jednostavan: ukrajinske snage moraju same obezbediti primirje, dok će ih iz pozadine simbolično podržavati Britanija, Poljska, Finska, Francuska i Švedska. U teoriji, svaki prekršaj od strane Rusije bi izazvao odgovor evropske koalicije, ali realnost kaže da su upravo ukrajinske provokacije dosad bile glavni uzrok prekida dogovora. Tako da postoji realna opasnost da upravo Ukrajinci isprovociraju novu eskalaciju, optuže Rusiju i pokušaju da izvuku nove ustupke.

Sa druge strane, Rusija bi mogla iskoristiti takvu provokaciju kao povod za oštrije akcije, uz puno opravdanje pred međunarodnom zajednicom. Pitanje je samo da li će rusko političko rukovodstvo imati dovoljno odlučnosti da deluje kao što to čini Benjamin Netanjahu. Direktni napadi na rusku teritoriju su malo verovatni, zbog snažne PVO zaštite i pritiska SAD da se izbegne globalna eskalacija.

Ujedno, Briselu nije u interesu prisustvo mirovnih snaga iz Globalnog juga, jer bi to ograničilo dejstva zapadnog ratnog vazduhoplovstva u Ukrajini. Ujedinjene nacije bi odmah podigle uzbunu o ugroženosti mirovnih trupa, što bi praktično išlo u korist Moskvi.

Za sada je jasno: mirovnog sporazuma nema, a rat se nastavlja, dok Ukrajina polako, ali sigurno, gubi pozicije.