Uspešna međudržavna saradnja na izradi kapitalnih borbenih sredstava nije baš česta. Reč je o veoma složenom procesu u kome treba do izražaja doći puno geopolitičko i strateško jedinstvo partnera. Pri tom treba savladati brojne barijere (tehničke standarde, mere, jezičke i pismovne razlike, potrebe i rutinu trupe, bezbednosnu zaštitu projekta, itd).
Zato su takva saradnja odvija mnogo češće na planu kooperacije ili licencne proizvodnje. Tenk o kome pišemo trebalo da bude primer za ugled, celovit projekat dve bogate i moćne države, iskusne u izradi oklopnih sredstava – SAD i Nemačke, ali nije u tome uspeo. Zašto je i ovaj put, popločan dobrim namerama, završen neuspehom?
Da li je to bila neiskrena saradnja, ili jednostavno od početka loš koncept?
Ovaj projekat trebalo je da bude prvi pravi zapadni MBT (Main Battle Tank), takav da može u dužem periodu da prednjači, a svakako parira, sovjetskoj tenkovskoj školi, dominantnoj decenijama. Na njemu je počelo da se radi u drugoj polovini šezdesetih godina kako bi pravovremeno došao na zamenu tenku M60.
Očekivalo se da bude bolji od perspektivnog osnovnog tenka SSSR (Future Soviet Tank, FST). Stručnjaci NATO bili su ubeđeni da se u Istočnom bloku kasni (ili bar ne žuri) s novim modelima. Međutim, Sovjeti su uspešno prikrivali svoje projekte i planove, pa su iz porodice tenkova T 54/55 iznikli T-62 i T-64.
Ovaj poslednji, uz sve kritike od strane samih proizvođača, bio je potpuno iznenađenje za stratege na Zapadu. Opšte mišljenje stručnjaka je bilo nepodeljeno – da je, kojim slučajem, u trenutku masovne pojave tenka T-64 počeo ratni sukob, NATO ne bi imao ravnopravan tenk.
Stoga su napori da se napravi tenk koji bi mu bio dostojan protivnik višestruko povećani i ubrzani. Tenk T-64 započet je praktično u isto vreme kad i MBT-70, ali s potpuno drugačijim ishodom jer je, za razliku od svog takmaca, već 1969. godine ušao u naoružanje.
Da li je rad na MBT 70 bilo gubljenje dragocenog vremena?
Svakako jeste, ali ne u tolikoj meri, jer je ovaj nesuđeni standardni tenk doneo mnoga inovativna rešenja i otvorio put ka savremenim zapadnim tenkovima. Ispostavilo se, bar tokom SVO, da ni to nije bilo dovoljno, jer je ta neuspešna epizoda značajno uticala na razvoj tenkovske prakse na Zapadu; za to vreme sovjetska škola tenkogradnje je, otklanjajući prepreke, išla napred.
Zapadni tenkovi nove generacije, oslanjajući se na istraživanja i iskustva vezana za razvoj MBT-70, doživela su poraz, pa u nekim slučajevima i debakl na ukrajinskom ratištu. Taj poraz ne može se pripisati isključivo njihovim tt osobinama, ali priča o ranjivosti tenkova danas je mnogo složenija, pa da se vratimo ovom neuspelom primerku.
Inovacije
Na ovom tenku primenjen je značajan broj originalnih rešenja: niska silueta (novost za zapadne tenkove), smeštaj vozača u kupoli tenka, podesivo hidropneumatsko ogibljenje, kompozitni oklop, daljinsko upravljanje oružjem, ispaljivanje vođenih raketa iz topa kalibra 152 mm (u američkoj verziji), itd. Ono što je bilo najvažnije, vatrena moć, nuđena je ovim rešenjem.
Tih godina nijedan tenk nije imao takva probojna sredstva kao on. Bez obzira na evidentno uspešan projekat, u septembru 1969. godine, u SAD su preispitali svoj odnos prema zajedničkom programu. Šta ih je na to nateralo? Cena! Stoga je 20. januara 1970. godine zajednički projekat prekinut, podelivši se na dva nezavisna nacionalna progama: američki KSM803 (koji je takođe obustavljen, da bi ga nasledio projekat KSM-1 iz kog je nastao Abrams) i nemački Leopard 2. Pogledajmo kako je izgledao taj put od sloge do razlaza.
Ambiciozan početak
Rad na MBT-70 započet je kao rezultat nezadovoljstva posle neuspešnog koncepta perspektivnog srednjeg tenka T-95. Umesto tog tenka, nastavljeni su radovi na unapređenju topa 105 mm M68 koji je korišćen na tenku M48, pa je tenk s tim topom dobio oznaku M60, o čemu smo već pisali. On je, kako vidimo, nastao kao privremeno rešenje do pojave ambicioznijih projekata, a ostao je dugo u naoružanju. Može se reći da je rad na novom tenku počeo od čistog lista papira i da nije bio opterećen predrasudama bilo koje vrste.
Ipak, kao prethodnica ovom projektu, može se smatrati rad na razvoju lakog tenka koji je započet 1957. godine. Zašto laki tenk? Zato što je planirano da oruđe bude glavni adut, pa se smatralo da masa neće biti presudna. Njega je trebalo da afirmiše top velikog kalibra od 152 mm koji je imao malu početnu brzinu projektila, pri čemu bi bio i platforma za lansiranje pt raketa Šilejla (Ford MGM-51 Shillelagh).
Projekat je dobio ime Šeridan (152 mm Gun Launcher AR/AAV M551, General Sheridan, laki amfibijski tenk s mogućnošću avio-desanta). Njegov kompleks za navođenje trebalo je da se pojavi i na perspektivnom MBT, pa je novi projekat dobio naziv MBT/MR (Medium Range).
Godine 1962. Amerikanci i Nemci dogovaraju se da zajednički razrade tenk koji će zameniti M60. Taj razvoj tekao bi uporedo s modernizacijom tenka M60, za kog se kasnije ispostavilo da se nametnuo zahvaljujući pre svega ekonomskom faktoru, odnosno ceni. Očekivalo se da do 1970. godine ovaj posao bude završen, posle čega bi obe strane nastavile samostalnu finalizaciju u skladu sa svojim potrebama i konceptom. Smatralo se da će udruženi napori omogućiti da se relativno brzo i jevtinije napreduje s ovim projektom.
U radu nije bilo protežiranja, već je na delu bila utakmica – sve što je rađeno, išlo je najpre na konkurs. U trku su se uključili brojni izvođači i podizvođači. Tokom 1962. i 1963. godine obavljeni su naučno-istraživački postupci, a do 1964. godine urađene su makete u prirodnoj veličini radi početnih ispitivanja.
Nemci su se ovde pokazali ekspeditivnijim i bržim. Dok su se Amerikanci spremali da od šperploča naprave maketu, zapadnonemački prototip je već bio u poslenjoj fazi testiranja. Sledeći korak bio bi završni – uvođenje u naoružanje u sklopu programa evropskog tenka kojim bi bile naoružane armije Bundesvera i većine evropskih država.
Koliko su nemački proizvođači bili složni, toliko su Evropljani bili sitničavi, ne mogavši da se dogovore, prateći parcijalne interese. Tenk je uspešno testiran, ali nije ušao u proizvodnju. Eksperimentalni primerak imao je top kalibra 105 mm, težine ispod 40 tona; odličan pogonski agregat i veliki rezervoari garantovali su i veću autonomiju, pri čemu je brzina bila i do 60 km/h.
To je bio najbrži MBT svog vremena. Za razliku od dotadašnjih zapadnih kolosa, ovaj je imao nisku siluetu (2.210 mm, čak niži i od T-55!) i veoma jednostavan, pouzdan sistem amortizera i hodnog dela.
Šta se događalo preko okeana?
Posle osnivanja Zajedničke inžinjerijske agencije (Joint Engeneering Agency, JEA) počelo je s radovima. U Agenciji se nalazio Zajednički dizajnerski tim (Joint design Team) u kome su se radili stručnjaci glavnih nosilaca projekta – Lokid Martin i Alison, odeljenje General Motors Corporation, s američke strane; Nemci su bili zastupljeni stručnjacima iz Nemačke razvojne korporacije (German Development Corporation).
Projekt je bio u svim segmentima ravnopravan. Projektni zadatak formulisan je 1964. godine. Amerikanci su planirali da svoje tenkove proizvode u fabrici oklopnih vozila u Klivlendu, preduzeću pod kontrolom države, kojim je po ugovoru upravljala kompanija ”Alison”. Nemci su proizvodnju poverili fabrici ”Augsburg Renk AG”, vodećem izvođaču u korporaciji”Deutschen Entwicklungsgesellschaft”.
Počinju problemi
Oni su su počeli već na papiru, prilikom projektnog zadatka i zahteva trupe. Amerikanci su tražili kombionovan topovsko-raketni kompleks kalibra 152 mm kao osnovni borbeni sistem. Nemci su pak predlagali brzometni glatkocevni top kalibra 120 mm s moćnom potkalibarnom municijom, logično pošavši od pretpostavke da bi tenkovski rat u Evropi bio vođen na tradicionalan način.
Daljine sukoba ne bi bile veće od 2.000 metara, pa ne bi bilo potrebe za vođenim raketama; one su već imale svoje mesto u formaciji i mogle su sadejstvovati. Logika je bila na nemačkoj strani – tenk je trebalo da razvija jedan, ali pouzdan sistem, a ne da predstavlja hibrid više mogućnosti koje su opterećivale jedna drugu.
Kompromisi kao poslednji pokušaj
Pokušalo se tada s kompromisom. Kompromis, kao što znamo, biva uspešan samo ako su obe strane saglasne i zadovoljne. Pogledajmo da li je tako bilo. Amerikanci su insistirali da MBT-70 bude naoružan topom XM150 kalibra 152 mm sa hibridnim načinom dejstva (granate i vođene rakete).
Nemačka varijanta, KPz 70, predviđala je glatkocevni top kalibra 120 mm. Iz čega se onda sastojao kompromis? Iz toga što bi glavno oružje bilo po američkom konceptu, dok bi izvesna količina nemačkih tenkova dobila top kakav želi nemačka armija. To što je ličilo na kompromis dalo je alibi obema stranama da nastave dalje po svome, s tim što je deo ustupka bio sporazum da završna uporedna testiranja objektivno pokažu koji je prototip bolji.
Na taj način otvoren je put uobičajenim zakulisnim igrama – lobiranju, političkim pritiscima, pa i korupciji jer je reč bila o kapitalnom sredstvu koje bi povuklo veoma veliki budžet, ali i zaradu. Stoga se rad na projektnom zadatku dodatno otegao sve do 1966. godine. Političko-ekonomski momenti nisu bili jedini. Bilo je tu i klasičnih fabričkih problema.
Amerikanci su koristili jedan merni sistem, a Nemci drugi; trupa je, shodno svojim navikama i rutini, na obema stranama imala svoje zahteve (različite, naravno), logistika takođe. Učinjen je još jedan pokušaj kompromisa tako što je dogovoreno da sva dokumentacija bude dvojezična, sistemi zamenjivi, a merni sistemi duplirani.
Svaka brojka morala je da bude napisana na dva načina. Nemci su prihvatili čak i uslov da se opisi pojedinih čvorišta i pomoćnih sistema izrade samo na engleskom. Pošto je i ta Vavilonska kula formirana, pristupilo se, ako smo već naveli, ispitivanjima opitnih obrazaca 1967. godine.
Priča je nastavljena da teče po starom, bez vidljive namere da neko popusti. Najveća razlika bila je baš u najvažnijim sistemima: osnovnom oružju, automatskom punjaču, agregatu, podvoznom delu. Amerikaci su imali svoje delove, Nemci svoje. Istine radi, treba navesti da su postojale beznačajne razlike u projektovanju tela i kupole, a mnogi sistemi bili su unifikovani i međusobno zamenjivi.
U junu 1967. godine u Klivlendu i Augsburgu napravljena su dva prototipa. U septembru 1968. godine napravljeno je 12 prototipova nulte serije (umesto 16), po šest na obema stranama. I ti prvi primerci ličili su na prethodne nedorečenosti. Bili su napravljeni od običnog čelika, nisu imali nikakve pribore ni sisteme za upravljanje vatrom. Tek iduće, 1969. godine na poligone su stigli kompletni prototipovi. Ukupno je urađeno 14 vozila, po sedam na obema stranama.
I to bi bilo – to…
Ovo mrtvorođenče (da upotrebimo potpuno netipičan izraz za tehničko sredstvo) od početka bilo je opterećeno mnogobrojnim tehničkim problemima. Najpre je problem bio zajednički – ni Amerikanci ni Nemci nisu uspeli da naprave uspešan pandan sovjetskim automatskim punjačima i to je ugrožavalo koncept kao takav. Pored toga, Amerikanci su se sudarili s problemom za njih potpuno netipičnim – snagom agregata. Ona je povećana, ali je ostao problem lošeg rešenja obrtanja kupole.
Nemce je, pak, mučio problem razrade sopstvenog, originalnog sistema za upravljanje vatrom (SUV). Sve to je moglo biti rešeno da nije iskrslo nešto što je bilo najlakše primetiti – masa tenka bila je čak četiri tone veća od predviđene! To je već bio ozbiljan proizvodni i inžinjerijski propust. Nemci, koji su pravilno razmišljali o logistici (evropski putevi, mostovi, širine koloseka, tunela, mogućnosti tegljača, itd) tražili su da se unesu izmene u konstrukciju s ciljem smanjenja opšte mase; Amerikanci nisu hteli da učestvuju dalje u tom procesu koji je sve više ličio na agoniju.
U septembru 1969. godine, kada je već ceo svet znao da se u sovjetskom stroju nalazi novo, zastrašujuće sredstvo i da je operativno, ministar odbrane SAD naredio je punu anketnu analizu programa MBT-70. Rezultati su bili poražavajući: početni budžet bio je petostruko uvećan, a za konačan završetak i puštanje u serijsku proizvodnju bilo je potrebno dodati još nešto više od pola milijarde dolara, pa bi cena po primerku bila 1,2 miliona dolara! Nemcima to nikako nije odgovaralo i istupili su iz projekta. Amerikanci su učinili to isto, pa je 20. januara 1970. godine posao obustavljen.
Šta je za sobom ostavio ovaj projekat? Nije sve bilo uzalud. Na njemu se pojavilo interesantno rešenje – vozač se nalazio u specijalnoj rotirajućoj kapsuli na levoj strani kupole. Ona je bila fiksirana za amortizer na vozačkom otvoru i imala je uređaje za osmatranje, vertikalne nosače komandi, podešivače visine i nagiba sedišta, pa je vozač imao odličan pregled prilikom marša i borbe. Pri tom nije bio ništa manje ili više ugrožen i na klasičnom mestu, prednjem delu trupa.
Kod pomoćnog oružja glavna novost bio je univerzalni automatski top Rheinmetall RH202 kalibra 20 mm s daljinskim upravljanjem. On se nalazio u tureli s vidnim poljem punog kruga, koja je bila montirana u posebnoj kapsuli na levoj zadnjoj strani kupole. U marševskom položaju mehanizam se nalazio unutar kupole (!), iza dvokrilnog poklopca, a cev bi bila zaokrenuta u stranu prema zadnjem delu. Prilikom dejstva ceo mehanizam bi bio podignut u borbeni položaj. Mitraljez M73 kalibra 7,62 mm bio je sparen s osnovnim oružjem, a pridodate su, umesto generatora dimne zavese, dimne lansirne kutije XM176.
Sve u svemu, ova epizoda ni u kom slučaju ne služi na čast renomiranim tenkovskim industrijama kakve su američka i nemačka, ali jeste primer da se na staroj slavi ne gaje novi uspesi.
