Kupili ga za milion, a porodicu mu izvukli helikopterom! – Kako je Mosad ukrao MiG-21 u spektakularnoj operaciji „Dijamant“?

Posle Belenka i njegovog preleta u Japan na avionu MiG-25, svakako najpoznatiji prebeg jeste onaj koji je obavio irački kapetan Munir Redfa. I ovu operaciju izveo je Mosad s elementima džemsbondovskog scenarija. Stoga nije čudo što se Šon Koneri nekom prilikom i fotografisao pored tog aviona. 

Operacija Pencilin poznata je i pod nazivom Dijamant (Operation Diamond, hebr. Mivtza Yahalom), pa čak i Plava ptica. Organizovao ju je i sproveo Mosad avgusta 1966. godine. Cilj operacije bilo je da se na svaki način dođe do upotrebljive, najsavremenije varijante sovjetskog lovca-presretača MiG-21.

Aprila 1965. godine komandant izraelskog ratnog vazduhoplovstva (Cahal – C’va Ha-Hagana Le-Israel) bio je general Ezer Vajcman (osnivač RV, kasnije sedmi predsednik Izraela; njegov stric, Haim Vajcman bio je prvi predsednik Izraela). On se obratio šefu Mosada, Meiru Amitu (poreklom po roditeljima iz Ruske imperije) s molbom da pokuša s realizacijom ove ideje.

Amit, veoma iskusan operativac, pre nego što je preuzeo Mosad samo godinu dana zadržao se na mestu direktora vojne obaveštajne službe (AMAN); osnovao je Sayeret Matkal, specijalno odeljenje Generalštaba KoV. Generalu Vajcmanu je bilo od velike važnosti da dođe do sovjetskog aviona jer je još jedan rat bio pred vratima.

Od 1961. godine Sovjeti su počeli da isporučuju MiG-21 i obučavaju arapske pilote i tehnčare. Ovi avioni su već 1963. godine bili u naoružanju Sirije, Egipta i Iraka, pa su tako njihove flote značajno modernizovane. Izraelci su više puta pokušavali da dođu do tog aviona, ali nije im uspevalo.

Analitičari Mosada zaključili da bi najlakše bilo vrbovati pilota-nemuslimana. Najpre su pokušali s egipatskim pilotima, ali bez uspeha. Jedan pilot je odustao, a drugi je preleteo na školskom avionu, a ne na borbenom. Krenuli su onda drugim putem.

Irački Jevrej Džozef Maksur (po drugim izvorima Džozef Šamaš), koji je radio kao posluga u hrišćansko-asirskoj porodici Redfa (Sirci, odnosno Haldejci, heterogena etnička grupa rasuta u više država Levanta) bio je kao dar s neba; on je kontaktirao izraelsku ambasadu preko trećeg lica donoseći zanimljive informacije o porodici u kojoj je služio. Jedan od članova porodice, 32. godišnji kapetan Munir Redfa, bio je jedan od najboljih borbenih pilota iračkog vazduhoplovstva.

Rodio se u Bagdadu gde je njegova porodica prebegla od turskog genocida. Pilotirao je avionom MiG-21F13. U to vreme počeo je progon hrišćana u Iraku, pa je porodica tražila način da nekako napusti zemlju, bežeći od još jednog iskušenja. To je bio dovoljan motiv za Mosad da preko Munira pokuša s vrbovanjem. 

On je ponudio pilotu pola miliona britanskih funti (više od milion američkih dolara), ali i državljanstvo Izraela. Redfa je tražio više – da se njegova cela porodica izvuče iz Iraka. Uslov je prihvaćen. Redfa je pre bekstva otputovao u jednu evropsku zemlju, pa je zatim preko Rima tajno odveden u Izrael.

Tamo su s njim utvrdili sve detalje operacije. Njegov avion je dobio kodni naziv ”dijamant” pa je i cela operacija tako nazvana. Problem s prebacivanjem porodice rešavan je paralelno kad i pripreme kapetana za prelet. Najpre se u Švajcarsku prebacio njegov ujak. Tamo je uplaćeno 250.000 funti.

Posle toga, preko Teherana, u Izrael je prešla supruga s dva sina. Oni su u danu kada je trebalo da prebegnu otišli u kurdistanske planine pod izgovorom da izbegnu letnju vrućinu. Tamo su ih prihvatili partizani Mustafe Barzanija. Oni su kontrolisali kurdsku ustaničku teritoriju. Odatle su porodicu helikopterom prebacili u Iran, a zatim su stigli i do Izraela.

Motiv prebega nije bio samo novac ili spasavanje od mogućeg progona. Munir je obučavan u SSSR posle čega je učestvovao u bombardovanju Iračkog Kurdistana, što je u njemu izazvalo otpor koji nije smeo da pokaže. Zato je rešio da prebegne. 

Kada su svi konačno bili na bezbednom, 15. avgusta 1966. godine (po nekim podacima dan kasnije), Munir Redfa preleteo je u Izrael. Let je trajao 25 minuta. Posle preleta Izraelci su isplatili i drugu polovinu sume. On je ostao da radi na Sinaju kao pilot u naftnoj kompaniji. Drugi tvrde da je radio kao instruktor letenja.

Očigledno se Mosad pobrinuo da stvori nekoliko lažnih priča (”legendi”) kako bi trajno zaštitio pilota i skrenuo pažnju s njega. Na pritisak porodice 1969. godine prešao je u jednu zapadnu državu gde je držao benzinsku pumpu. Umro je 1998. godine.

Avion su najpre ispitali Izraelci, da bi ga preuzeli Amerikanci, o čemu smo pisali u tekstu Sovjetski preletači u SAD. Posle toga vraćen je u Izrael i sada se nalazi u muzeju Ratnog vazduhoplovstva. Bez obzira na poznatu praksu Sovjeta da saveznicima prodaju osiromašene verzije aviona, Izraelci su izvukli značajne pouke ispitujući avion.

Nerazjašnjeni scenario

Šta je za to vreme radila iračka vojna kontraobaveštajna služba? Kako je bezbednjacima promakao ovakav slučaj i da li je baš sve tako kako se predstavlja? Možda su imali poverenje u jednog od svojih najboljih pilota, čim je mogao da se ”šeta” po Evropi i Izraelu dogovarajući završni čin?

Istina ume da bude jednostavna, ali je vrlo često višeslojna i – neočekivana. Najpre, Mosad je vrhunska organizacija; njenoj nadmoći doprineo je i mentalitet neprijatelja. Setimo se samo s kakvom lakoćom su Arapi u Šestodnevnom ratu ostavljali desetine najsavremenijih tenkova koje su Izraelci posle toga marljivo sređivali, prefarbavali i stavljali svoje oznake. Jedan avion manje-više. 

Ovde dolazimo do nečega što se smatra azbukom kontraobaveštajnog rada. Neki događaji izgledaju mnogo drugačije kada se zagledaju sa više strana. Operacija je neobično lako izvedena, rekli bismo – savršeno. 

Šta ako su sovjetske i iračke bezbednosne službe znale za ovaj slučaj i pustile da Mosad bude ubeđen da je savršeno obavio posao? Moguće je su testirali svoje trapave saveznike, za slučaj da im pošalju nešto vrednije. Ni Sovjetima jedan avion nije značio mnogo, ali savezništvo i pouzdanost jesu.

Setimo se već spomenute prakse da oni nikada nisu svojim saveznicima davali najbolje verzije. Ako su naši regruti pri odlasku u JNA bili proveravani i preko pasoške službe, šta je trebalo da rade Iračani s jednim vrhunskim pilotom? Da gledaju kako putuje po Evropi i dogovara svoj prebeg, dok mu se porodica na očigled suseda sklanja na sigurno? Pogledajmo neumoljive brojke, one će mnogo toga bolje osvetliti.

Irak je od Sovjeta  primio 1963. godine ukupno 35 lovaca MiG-21F13 (u razvoju imao je oznaku Ye-66a – Jedinica 66, a NATO kodifikacija bila je Fishbed C). Oni su dobili evidencione brojeve od 519 do 538. Irački MiG-21F13 pripadao je prvoj generaciji ove porodice i bio je predstavnik, nove, druge generacije mlaznih borbenih aviona.

Osim u specijalizovanim časopisima i knjigama (jedna je objavljena i od strane naših autora), teško ćete u popularnim tekstovima pronaći koje su sve razlike bile između izvozne i domaće varijante. Sovjeti su čak od države do države obavljali promene na naoružanju, radaru, sistemu vazdušnih kočnica, kapacitetu rezervoara, itd.  

Kada je počeo Šestodnevni rat Egipat je izgubio 338 letilica, od toga 100 MiG-21. Irak je izgubio 15, a Sirija 33 lovca MiG-21. To je bio masakr, ali većina je stradala na stajankama, bez odbrane! Izraelci su ih danima navikavali na rutinsko, uobičajeno naletanje. Opuštanje i neodgovornost učinili su ostalo. U vazdušnim borbama, onim zbog kojih su Izraelci po svaku cenu želeli da upoznaju suparnički avion, Egipat, Sirija i Irak izgubili su samo 19 aviona MiG-21.

Jednog je greškom oborio PVO sistem ”S-75”. Izraelci su u vazdušnim duelima izgubili osam do deset ”Miraža”. To nije nepodnošljiv odnos. Izraelski letački as Ejtan Karmi izjavio je tim povodom: ”Rat se mogao završiti mnogo drugačije da su za komandama migova sedeli sovjetski piloti”. Tek toliko…Osim što su ”kupili” avion, Izraelci su se potrudili, sasvim razumno, da moguću opasnost suzbiju još u korenu – na aerodromima, a ne na nebu.