Legenda američke mornarice završila na dnu mora: Kako je USS Oriskany postao najveći veštački greben na svetu?

U tekstu ‘Legenda US Navy prodata za jedan cent: USS Kitty Hawk skončala u starom gvožđu nakon 50 godina službe’ bili smo u prilici da se uverimo da se tako velikih stvari nije lako rešiti, a nije ni jevtino.

Amerikancima nije prvi put da se sreću s ovim problemom jer su već na rashod poslali desetine nosača aviona i stotine drugog brodovlja. Još jedan se, pored Kiti Houka, po svojoj interesantnoj sudbini izdvaja; stoga vredi podsetiti se njegovog interesantnog kraja. 

Američki nosač aviona USS Oriskani (Oriskany – CV-34) iz poznate klase ”Eseks” nastale još u toku Drugog sv. rata, dobio je ime u znak sećanja na bitku kod Oriskanija (Battle of Oriskany). To je bila jedna od najvažnijih bitaka kampanje Saratoga u američkoj borbi za nezavisnost.

Upisan je u flotnu listu 25. IX 1950. godine i postao je glavni brod takozvane serije dugog trupa klase ”Eseks”. Po njemu tu seriju vrlo često i nazivaju. Imao je jednu borbenu misiju tokom Korejskog rata, od 15. septembra 1952. do 18. maja 1953. godine. Od prvog oktobra 1953. godine klasifikovan je kao napadni nosač aviona i dobio je oznaku CVA-34. 

Na nosaču nikad nije dosadno jer je u pitanju manji grad. Pri tom je i vrlo opasno, nezavisno od njegove borbene uloge. Mnoštvo ubs, goriva, električnih uređaja, nepažljivih ljudi, itd mogu u trenutku da naprave neslućenu štetu. U martu 1953. godine jedan korser (Chance Vought F4U Corsair), kojim je upravljao poručnik Edvin L. Kumer,  usled problema s motorom morao je da prekine misiju i vrati se na nosač.

Pokušaj da se reši ubojnih sredstava nije uspeo jer je jedna bomba od 110 kilograma (250 funti) ostala na podvesnoj tački. To je značajno povećalo mogućnost nesreće. Umesto da usmere pilota da iskoči u blizini nosača, ne rizikujući mnogo, s komandnog mosta dobio je odobrenje da sleti.

Sletanja na nosač uvek su prilično tvrda, zbog čega je i konstrukcija palubnih aviona ojačana. Naglo zaustavljanje uz pomoć kuke i kablova dodatno povećava mogućnosti razdešavanja i slabljenja konstrukcije. Prilikom sletanja navedenog aviona to je prouzrokovalo otključavanje bombe koja je proletela pored trapa, dvaput odskočila od palube i naravno –  eksplodirala. Bilans ove neopreznosti i rutine?

Četrnaest ljudi bilo je ranjeno, dok je dvoje poginulo. Ta dvojica bili su filmski snimatelj i avio-tehničar za električne sisteme. Na palubi je planuo požar koji je brzo ugašen. Pilota su spasili, a snimak nesreće proslavio je poginulog kamermana. 

Nije ovaj nosač bio baksuzan. Jednostavno, nesreće na njima se dešavaju. U martu 1954. godine jedan od mlaznih aviona obavio je havarijsko sletanje, izazvavši požar. Na nosaču je bilo oštećenja od ranije, pa je inače bio planiran za modernisaciju po programu SCB-125A (Ship Characteristics Board).

Dobio je arofinišer Mk 7 i novi katapult C-11-1. Tako je postao prvi brod koji je imao parne katapulte. Modernizacije na takvim kapitalnim brodovima traju dugo, pa se brod vratio u flotu 29. maja 1959. godine. Učestvovao je u Vijetnamu u deset borbenih misija, ali i u evakuaciji američkih državljana i saveznika iz upravnog aparata Južnog Vijetnama.

Za vreme treće misije, 16. septembra 1966. godine, spasao je 44 čoveka s havarisanog britanskog broda ”August Mun” u blizini ostrva Pratas. Nešto kasnije, 26. oktobra, na nosaču je izbio požar, posle čega se povukao na Filipini, a zatim u matičnu luku u SAD. Poslenju misiju imao je posle modernizacije 30. juna 1975. godine kda mu je vraćena oznaka CV-34.

Kraj upotrebe i novi život 

Iz flotnog sastava ispisan je 30. IX 1976. godine i poslat na konzervaciju, odnosno na čuvanje u ratnoj rezervi. Iz nje je otpisan 1989. godine s idejom da se proda kao otpadna masa. Brod niko nije želeo da otkupi jer je njegovo rastavljanje bilo skuplje od materijala. Mornarica je zato rešila da ga potopi.

Međutim, neko uporan nije želeo da ovaj poznati brod ode tek tako na dno okeana. Proučene su mogućnosti bezbednog potapanja van plovnog puta, na relativno maloj dubini. Razlog? Brod bi tako poslužio rekreativnim gnjurcima da vežbaju na njemu, a hobistima i turistima da ga razgledaju.

Rešeno je da bude potopljen 17. maja 2006. godine, 24 morske milje (oko 45 kilometara) od grada Pensakola (Pensacola), država Florida, na obali Meksičkog zaliva. Mesto je odabrano zbog grada u kome, s okolnim mestima, živi gotovo pola miliona ljudi, s razvijenim morskim turizmom.

Nije to išlo ni slučajno lako kao što često laici zamišljaju. Nije dovoljno odvrnuti ventile i pustiti da gravitacija uradi ostalo. Posle obimne papirologije (otpis, dozvole, upis u maritimne knjige i mape, itd), trebalo je sam brod pripremiti. Podsetimo se njegovih dimenzija: dužina mu je 266 metara, a istisna masa praznog oko 27.000 tona; širina 45 metara, a visina od  kobilice do palube 25 metara.

Takvu grdosiju trebalo je osloboditi za bezbedno vežbalište ronilaca. Mornarica je bila u obavezi da skine sve sa njega što je moglo da predstavlja opasnost kako za ljude, tako i za ekosferu. Skinuto je hiljade kilometara žica, provodnika i kablova.

Demontirana su sva vrata, staklene površine, sve što je moglo da se zakači prilikom ronjenja; trebalo je odmastiti i dezinfikovati sve kotlove, turbine, magacine ubojnih sredstava itd. Zamašan posao je trajao mesecima. Kada je zajednička komisija US NAVY i države Florida konstatovala da je sve urađeno prema propisima, pristupilo se pripremama za slanje na dno.

Na određena, osetljiva, mesta prema posebno sastavljenom grafikonu postavljena su eksplozivna punjenja, ukupne mase 225 kilograma. Reklo bi se malo; međutim, cilj miniranja nije bilo da se brod raznese, već da ravnomerno potone, kako bi ”seo” na kobilicu i bio zaista interesantan roniocima. Tako je i bilo. Brojne kamere unutar broda, ali i s pristojne daljine, zabeležile su trenutak aktiviranja eksploziva. 

Vešti inžinjeri dobro su uradili svoj posao i brod se spustio na dubinu od oko 60 metara, celom dužinom kobilice po pravcu sever-jug. Proračuni su bili savršeni jer je brod lagano i bezbedno tonuo 37 minuta, u proseku metar za nešto više od minut i po. Tako je postao najveći objekat koji je namerno potopio čovek, ali i najduži veštački greben.

Da li se isplatilo? On bi svakako otišao na dno, a mornarica je ta sredstva odavno otpisala. Najveći dobitnici su turističke organizacije Floride koje beleže veliki porast poseta ronilaca iz celog sveta. Tako je jedna ubistvena platforma u plavetnilu morske dubine nastavila svoje trajanje.