Od Izraela do Argentine rastojanje je gotovo 13.000 kilometara, i to u pravoj liniji. Tadašnje veze, tehnička nesavršenost putničke avijacije i drugi faktori, nisu smetali Mosadu da izvede jednu od najpoznatijih akcija u istoriji, privođenje Adolfa Ajhmana. Formalno-pravno posmatano, to jeste bila otmica.
Nezavisno od moralnih i formalnih dilema, vezanih međunarodno javno pravo, religiju, običaje, reakciju međunarodne javnosti itd, Mosad (Ha-Mossad le-Modiin ule-Tafkidim Meyuhadim – Institut za obavještajne i specijalne zadatke) izveo je uspešno briljantno planiranu akciju hvatanja poznatog nacističkog zločinca Adolfa Ajmana (Otto Adolf Eichmann, načelnik Četvrtog odeljenja Šeste uprave RSHA).
Šta su rekli, to su i uradili, poslavši jasnu poruku svetu. U ovom tekstu bavićemo se operativnim metodama ove akcije, a pravnicima ostavljamo da raspravljaju da li je to sa stanovišta prava bilo legalno ili ne. Ako ništa drugo, sigurno je da je bio ispunjen Hamurabijev zakon ”oko za oko” (עַ֚יִן תַּ֣חַת עַ֔יִן) koji je preko apokrifnih spisa koji se pripisuju Mojsiju stigao u Stari zavet.
Akcija ”Finale” izvedena je u najboljem špijunskom maniru tog vremena, pa je ovekovečena i u više akcionih filmova. Sve je rađeno nezvanično, a završnica je usledila u maju 1960. godine. Argentina, koja je dotle gotovo javno podržavala i skrivala naciste, oštro je protestovala zbog napada na njen suverenitet. Tek 40 godina kasnije ona se zvanično izvinila žrtvama Holokausta.
Za mladu izralesku državu, na poternoj listi Alolf Ajhman nalazio se na samom vrhu. Njegovo hvatanje bilo je ne samo čin osvete, već i potvrda određenih principa u borbi protiv nacizma. Ajhman je bio jedan od glavnih realizatora zloglasne Vanzejske konferencije (Wannseekonferenz). Ona je održana u predgrađu Berlina Groser Vanzeu (Am Großen Wannsee) 20. januara 1942. godine.
Reč je o užasavajućem, mračnom zločinačkom skupu koji je inicirao Gering u julu 1941. godine, naredivši Rajnhardu Hajnrihu da osmisli konačno rešenje jevrejskog pitanja. Na ovom, široj javnosti i danas malo poznatom skupu, u prisustvu 15 najviših nacističkih starešina, donete su odluke koje su koštale života milione ljudi.
Postavljeni su temelji industrijskog načina ubijanja Jevreja i drugih nepodobnih etničkih zajednica i neistomišljenika. U to vreme Ajhman je bio šef Odeljenja za jevrejsko pitanje u Centralnom štabu bezbednosne službe Rajha i po statusu je bio najmlađi na tom skupu.
Karijeru je na kraju rata završio u relativno niskom činu potpukovnika SS (Obersturmbannführer – viši vođa jurišne jedinice). To nije bilo prepreka da rukovodi svim operacijama deportovanja Jevreja u logore smrti tokom Drugog sv. rata.
Završetak rata dočekao je s 39 godina, u punoj snazi, pa mu nije bilo teško da izbegne poteru specijalnih službi zemalja pobednica i da već 1950. godine pacovskim kanalima stigne u Argentninu. Tamo se naselio u Buenos Ajresu, tada jednom od najvećih svetskih gradova.
Zahvaljujući povoljnoj klimi za naciste, lako se prikrio pod lažnim imenom Rikardo Klement. Imao je mnogo smisla za cinizam kada je odabrao to prezime (blag, miran, dobar). Posle dve godine pridružili su mu se supruga sa tri sina. Četvrti se rodio u Argentini.
Potraga
Izraelci su sve svoje raspoložive obaveštajne kapacitete aktivirali trudeći se da ga lociraju. Mosad je vešto plasirao istoričarima i istraživačima tri verzije ove akcije. Mi ćemo se posvetiti službenoj verziji. Posao im nije bio lak, ali je bio olakšan značajnom činjenicom: kao ni većina fanatično odanih nacista, ni Ajhman nije bio školovani obaveštajac, niti je smatrao da mu nešto više iz te oblasti treba.
On je bio masovni ubica i nije imao potrebe da razrađuje metode skrivanja i konspiracije, smatrajući da će Rajh stvarno trajati hiljadu godina. Lotar Herman (Lothar Hermann, nemački Jevrej, nekadašnji zatvorenik logora Dahau), koji je posle logorovanja još pre rata preko Holandije i Urugvaja stigao u Argentinu, posumnjao je da je Ajhman u Buenos Ajresu.
Napisao je pismo državnom tužiocu pokrajine Esen Fricu Baueru; on je tu informaciju preneo Izraelcima. Tada šef Mosada, Iser Harel (rođeni Belorus iz Vitebska) u svojoj knjizi ”Hapšenje dželata” svedoči da je 19. septembra 1957. godine Bauer ovu informaciju dostavio izraelskoj delegaciji tokom pregovora o ratnim reparacijama.
U popularnim minhenskim novinama Zidojče Cajtung (Süddeutsche Zeitung, Južnonemačke novine) 2021. godine izašao je podatak da je izvesni Gerhard Klamer radio kraće vreme u Argentini kao Ajhmanov šef. Bila je jesen 1959. godine kada ga je ponovo sreo u istom gradu i počeo da sklapa sliku, sluteći o kome je reč. On je svoju sumnju dostavio Baueru preko episkopa Hermana Kunsta. Upravo ta informacija omogućila je Mosadu da se usredsredi na svoj zadatak i neumoljivo počne da streže obruč oko ovog zlikovca.
Potvrda sumnji
Harel je u Argentinu poslao jednog od najiskusnijih operativaca Šabaka (izraelski pandan američkoj FBI), Cvi Arona. On je u Buenos Ajres stigao 29. februara prestupne, 1960. godine. Imao je četvoricu pomoćnika, uključujući vojnog atašea Jicaka Elrona i njegovu suprugu Saru. Precizniju potvrdu dobio je 21. marta prilikom privatne proslave jednog od saradnika.
Kada su još jednom proučili dostupne podatke, ustanovili su da baš na taj dan supružnici Ajhman treba da proslave 25 godina braka. Trećeg aprila uspeli su da fotografišu Ajhmana u blizini njegove nove kuće. Usledile su višestruke provere i upoređivanja.
Šef je mogao da konkretizuje plan, znajući da će tek hvatanje Ajhmana potvrditi da li su on i saradnici u pravu. Nije to bilo ništa čudno jer je Ajhman promenio više puta izgled. Trebalo je ohrabriti se i rizikovati, a Harelu to nije bilo strano.
Odluka je doneta
…I osim što je bila hrabra, bila je i jedina kojom bi se Izraelci zadovoljili. Oni nisu želeli da ga likvidiraju, već da mu sude pred očima sveta. Tako bi skrenuli pažnju javnosti na nešto što se prebrzo događalo – zaborav holokausta i pojava neonacizma. Pored toga, postojala je i operativna opasnost – da nešto krene naopako i da Ajhman nestane. Sigurno je da ne bi ponovio istu grešku.
Predsednik Huan Peron bio je simpatizer Hilera, pa je vrlo aktivno pomagao nacistima. Mnogi nacisti našli su posao kao instruktori u vojsci i policiji. Kada je 1955. godine zbačen s vlasti, elita vojske i bezbednosnih službi bila je još uvek veoma jaka i netaknuta. Ono što je dodatno požurivalo i motivisalo Mosad bila je činjenica da je Ajhman mogao biti izručen Nemačkoj od strane novih vlasti. U to vreme, 15 godina posle rata, nacisti su na suđenjima dobijali sve blaže kazne.
Razrada i priprema plana
Operaciju je lično koordinirao direktor Mosada, Iser Harel. Rukovodilac operativne grupe bio je Rafi Ejtan, kasnije popularni političar. Svi učesnici bili su dobrovoljci koji su ili lično postradali od nacizma, ili im je ubijen neko iz porodice. Striktno naređenje bilo je da se Ajhman prebaci u Izrael živ i nepovređen.
Neposredna priprema počela je u aprilu 1960. godine. Od samog početka sve je rađeno maksimalno oprezno, bez prava na grešku ili mogućnost ispravke. Operativci Mosada stizali su s različitih strana u različito vreme, pa je bilo nemoguće povezati ih ili posumnjati u njihovu misiju.
Išlo se tako daleko da je za te odlaske osnovana lažna turistička agencija (!). Harel je, pored talenta, posedovao i maštovitost, mogućnost da iskoristi sve što mu je na raspolaganju. Stoga je isplanirao da se operacija odigra tokom posete izraelske delegacije povodom 150 godina nezavisnosti Argentine.
Maksimalno se rizikovalo jer je svako širenje kruga saradnika bilo opasno. Međutim, uključivanje rukovodstva kompanije ”El Al” bilo je neophodno. Avion je trebalo da stigne u glavni grad Argentine 19. maja i da se vrati dan kasnije. Prva grupa operativaca je 26. aprila uspostavila operativni nadzor nad Ajhmanom s celodnevnom prismotrom, da bi tri dana kasnije lično Harel doleteo kako bi direktno rukovodio operacijom.
Ukupno je bila uključeno 30 ljudi, od kojih je 12 bilo angažovano u hvatanju, dok su ostali bili logistička podrška. Iznajmljeno je nekoliko kuća i automobila, razrađen sistem komuniciranja i razigrani su i najsitniji detalji; sve je bilo važno, svaki pokret i svaka sekunda. Čak su i isplanirane rezervne varijante za slučaj neuspeha.
U trenutku akcije na raspolaganju operativcima bilo je sedam lokacija, uključujući i dva stana. Prvi datum odredio je Harel i to je bio 10. maj, pa je na sugestiju ljudi koji su već bili na terenu pre njega pomerio akciju za jedan dan.
Hvatanje
Tog 11. maja dva automobila i sedam agenata čekali su Ajhmana da se vrati s posla. On je radio u fabrici ”Dajlmer Benc” u predgrađu. Uhvatili su ga u 20 sati na prilazu njegovoj kući koja se nalazila u tihom kraju. Kako se to dogodilo? Ajhman je obično dolazio autobusom u 19 sati. Međutim, on se nije nalazio ni u očekivanom, ni u sledećem autobusu. Pojavio se tek oko 20.05; uključio je baterijsku lampu i krenuo ka kući.
Agent Piter Malkin, poznat kao ”sedam-četrdeset”, stojeći kraj automobila kao da je vozilo u kvaru, obratio se na španskom Ajhmanu koji je tada bio udaljen desetak metara, rekavši mu molećivim glasom ”Samo trenutak, gospodine”. Ajhman se zaustavio, misleći da treba nepoznatom da pomogne nešto oko automobila.
Međutim, Malkin mu je priskočio i džudo zahvatom oko vrata oborio ga na zemlju. Drugi agent je iskočio iz automobila i uhvatio ga za noge, a treći mu se pridružio istog momenta. Ubacili su Ajhmana u vozilo i smesta krenuli. Sve to nije trajalo duže od dvadesetak sekundi.
Sve je išlo po planu. Nikakvih svedoka okolo nije bilo. Ajhman nije pružao otpor, samo je vikao. Onda su mu začepili usta, vezali su mu ruke i noge, stavili su mu tamne naočari i prekrili ćebetom. Jedan od agenata mu je na odličnom nemačkom podviknuo: ”Sedi mirno ili ćemo te odmah ubiti”, posle čega se Ajhman smirio. Oba automobila su bez ikakvih problema stigli do jednog od iznajmljenih stanova. Bila je to jedna vila u predgrađu Buenos Ajresa.
Najpre je Ajhman detaljno pretresen kako bi se otkrilo da li pri sebi ima otrov, ili neko skriveno oružje. Onda je sledio je složeniji deo posla. Utvrđen je s potpunom sigurnošću identitet. Ajhman je bez okolišanja izrecitovao svoje esesovske brojeve – 34326 i 63752, kao i broj partijske knjižice NSADP – 8898. Vrlo brzo je shvatio o čemu se radi i priznao je svoj identitet.
Obaveštajci su, posle provere 13. maja, izvestili posebno dogovorenim kanalima vladu da je Ajhman uhvaćen. Kada je Harel rasporedio mobilni štab, počeo je zvanično drugi deo operacije. Članovi grupe imali su spisak restorana u kojima su mogli da se u različita vremena sastaju, tako da se nisu više od jednog puta pojavili na istom mestu. Ulazak i izlazak iz stana bio je rigorozno regulisan, pa je i sam Harel tek 15. maja posetio zatvorenika, dajući nova uputstva.
U njih je spadalo i ono što je od početka planirano – za slučaj da budu otkriveni morali su da se predstave kao izraelski dobrovoljci – patriote, osvetnici. Nastavljeno je s intenzivnim ispitivanjem Ajhmana, pa su čak uspeli od njega da izvuku i pismeno priznanje, kao i pristanak da mu se sudi u Izraelu. To je bila poslednja karta u rukavu, za slučaj da ih otkriju argentinske kolege.
Let za Izrael
Usledila je možda i najdelikatnija faza – ubaciti Ajhmana u avion i bezbedno proći kroz više vazdušnih prostora da bi se stiglo do Tel Aviva. Na centralni aerodrom Buenos Ajresa sleteo je 19. maja avion kompanije ”El Al”. Izraelci su dodatno pojačali mere bezbednosti, ali tako da to ni argentinski profesionalci nisu mogli da uoče…a sve se događalo pred njima!
Do ručka, 20. maja, Harel je premestio svoj mobilni štab na aerodrom, gde je za jednim od stolova, pred prepunim aerodromskim restoranom (!), izdavao poslednja naređenja svojim saradnicima. Uveče istog dana Ajhmanu je ubrizgana droga i obučen je u uniformu pilota kompanije. Na pasoškoj kontroli za službena lica pokazan je njegov pasoš na ime Rafaela Arona. Kroz tu kontrolu su rutinski prolazile brojne posade aviona i postupak je bio maksimalno jednostavan.
Pošto se očekivalo da Ajhman u poslednjem trenutku, pre nego što stupe na tle terminala, može da zavapi za pomoć i demaskira akciju, smišljena je još jedna odlično uvežbana igra: inscenirana je saobraćajna nesreća, pa je 20. maja Aron otpušten iz bolnice uz instrukciju ”da pacijent može da podnese let pod nadzorom lekara”. Graničari su rutinski propustili posadu, a drogirani Ajhman ponašao se upravo onako kako je planirano – kao da je pod uticajem sedativa.
Konačno, cela ekipa je ušla u avion; u ponoć je mogla privremeno da odahne, u trenutku kada je avion poleteo za Izrael. Put do kuće trajao je mirno, ali niko se nije opuštao. Mosad je izveo pravi podvig, jer protiv sebe nije imao samo rutinu i procedure argentinske policije i carinskih organa, već i mnoštvo operativnih, tehničkih zahtevnih situacija i prepreka.
Već ujutru, dan po nestanku Ajhmana, Harel su iz Buenos Ajresa javili ono što je pravovremeno predvideo: preko trista nacista sami su, ili uz pomoć bezbednosnih službi Argentine, pretraživali i nadgledali železničke stanice, luke, aerodrome.
Nervoza, pritisak, pa i panika s njihove strane mogla je svašta da izazove, što je išlo na ruku izraelskim agentima koji su sve radili planski i prisebno. Nacisti su sumnjali na Mosad, ali nisu ni izbliza imali sliku o njihovoj spremnosti i profesionalnosti. Izraelci au im pred nosom izveli Ajhmana iz zemlje i to kroz aerodromsku kontrolu koju je bilo najlakše nadzirati.
Eho događaja
Ajhman je u Jerusalimu predat odredu policije koji je posebno formiran samo za njegovo čuvanje. Izraelska država i diplomatija besprekorno su odigrali igru. Njima nije bilo cilj da to prikriju, naprotiv – nacisti i njihovi zaštitnici širom sveta morali su da znaju da nisu nedohvatni. Već osmog juna 1960. godine Argentina je službeno tražila vraćanje Ajhmana, a u svojoj bezočnosti išla je dotle da je 15. juna predala žalbu Organizaciji ujedinjenih nacija protiv Izraela.
Golda Meir, tada ministar inostranih poslova, uputila je zvanično izvinjenje Argentini, uz isticanje da su akciju sproveli jevrejski dobrovoljci. Argentincima je ostalo da se zadovolje Rezolucijom 138 Saveta Bezbednosti OUN od 23. juna 1960. godine kojom se osuđuje ovaj akt. Ajhmanu je suđeno i presuđeno: obešen je 31. maja 1962. godine. Telo je spaljeno, a pepeo bačen van izraelskih teritorijalnih voda.
Zvanično priznanje objavljeno je tek februara 2005. godine, a lista učesnika januara 2007. godine. Vršilac dužnosti predsednika Izraela, Dalija Icik, 26. juna 2007. godine uručila je ordenje i pismena priznanja učesnicima operacije. Među njima nije bilo trojice koji su u međuvremenu preminuli.
Četiri godine kasnije, 12. decembra 2011. godine, u prostorijama Kneseta premijer Benjamin Netanjahu otvorio je izložbenu postavku operacije ”Finale”. Svi su konačno mogli da vide unikatne eksponate, dokumente s kojih je skinuta oznaka tajnosti; zapisnike sa sudskog procesa, špric sa anestetikom, pasoše, karte, rukavice agenata, ako i staklenu kabinu u kojoj se nalazio Ajhman za vreme suđenja.
Pored toga što je pravda zadovoljena a osveta simbolično izvršena, fama o profesionalnosti i veštinama izraleskih bezbednostnih službi, počela je da se obavija oko Izraela, odvraćajući njegove neprijatelje. Mosad je postao jedinica mere obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada, uporedo s Opštom službom bezbednosti ”Šabak” i Upravom vojne obaveštajne službe ”Aman”, baveći se bezbednosnim problemima ne samo na vrelom pesku Levanta, već i širom sveta.
Profesionalci.