Da li je ovo još jedan u primeru upornih stranputica u istoriji naoružanja? U tekstu ”Neprijatelj prelazi reku” bavili smo se formacijskim sredstvima predviđenim da pešak-pojedinac savlada vodenu prepreku močvarnog tipa ili manju reku i kanal.
Tenku je to neuporedivo teže, čak i tamo gde mu gaz dozvoljava. Mnogo faktora treba da se sklopi kako bi tenkovi uspešno savladali vodenu prepreku vozeći po dnu. U jednoj prigodnoj prazničnoj emisiji, za vreme direktnog prenosa tenkovskog marša, naš cenjeni komentator izjavio je da tenkovi mogu, na taktičkom nivou, savladavati vodene prepreke i plivajući. Dva visoka oficira, tenkista, gledali su u vrhove cipela, kako se to obično kaže, ne želeći da pokvare renome dotičnog svojom stručnom korekcijom.
O čemu je reč? Istina je da za jedan sovjetski laki tenk postoji oznaka ”PT -76” (плавающий танк – plivajući tenk), ali to je laki tenk-amfibija koji plovi vodenom površinom pomoću propelerskog pogona. Druga razlika je, naravno, lingvistička i ne može se zanemariti: glagol plivati u našem jeziku rezervisan je za živa bića.
Prelazak vodene prepreke vožnjom po dnu veoma je retka taktička situacija: on se primenjuje kada su mostovi porušeni ili su neprohodni zbog težine tenka, ako amfibijskih skela još nema ili ne mogu da priđu datom mestu; inžinjerci tek treba da postave pontonski most – a tempo napada ne sme da se uspori. Kolika je verovatnoća da do toga dođe u isto vreme?
Tada se angažuju inžinjerijske jedinice u sadejstvu s oklopnim sastavom. Treba pronaći odgovarajući prilaz, ispitati prohodnost dna (ne samo kvalitet već i da li je prolaz miniran, o čemu smo već pisali), obezbediti obe strane mostobrana iz svih dimenzija; pri tom treba imati i uvežbane, iskusne posade, jer je vožnja po dnu izrazito složen i stresan postupak. Danas, s mnoštvom protivsredstava i izviđačkih metoda, uz prisustvo ogromnog broja BPL, reklo bi se i nemoguć. Istina je da je ovaj način vrlo retko primenjivan u realnim situacijama.
Ipak, takođe je istina da sve armije sveta i dalje obučavaju svoje posade i opremaju tenkove za ovu operaciju! Sovjeti, koji su u toku Hladnog rata bili zastupnici rapidnog napada (on je podrazumevao i forsirano savladavanje vodenih prepreka), opremu za podvodnu vožnju tenka zovu Оборудование подводного вождения танков (ОПВТ). Nemci za ovu operaciju imaju naziv Wattiefe, Englezi isto – deep wading ili deep fording (duboki gaz ili duboki prelaz). U našoj literaturi zove se podvodni tenkovski gaz.
Da bi tenk savladao vodenu prepreku vožnjom po dnu, on mora da ima opremu koja se, u svim varijantama, sastoji od fiksnih i dopunskih delova. Uklonjivi, dopunski deo, uključuje cev za dovod vazduha (obično je zovu šnorkel – schnorchel, od nemačke reči za cev), kod nekih i za odvod gasova, razne zaptivke i ventile.
Dopunski set sastoji se od klapni za prečistač vazduha, zaptivke blende topa i žirokompasa, kao i delova na koje se montira šnorkel. Pored toga, na raspolaganju je i sistem pumpi koji može biti fiksni ili uklonjiv, kao i komplet prsluka sa odgovarajućim aparatima za disanje. Oni su predviđeni za spasavanje posade u slučaju havarijskog napuštanja tenka (prodor vode izazvan zastojem motora, skretanje s čvrstog dna u blato i poniranje u mulj, itd).
Kako smo već napomenuli, ovakav gaz, pored toga što je rizičan i složen, ima i značajna tehnička ograničenja. To su dužina i prečnik šnorkela, kvalitet izrade tenka i njegova zaptivnost, potrošnja goriva, dužina trase, sistem veza i orijentira. Mnogi tenkovi prave se sa značajnom tolerancijom između delova radi kontrole diletacije, pa se moraju dodatno hermetizovati. U tom slučaju, crpke za vodu moraju biti spremne da izbace vodu koja se nakuplja u tenku.
Bez obzira na sve rizike (tehničke i ljudske), već Drugi svetski rat tražio je ta rešenja. Desantni brodovi doplovili bi do plićaka, iskrcavajući tenkove koji bi potom svojim pogonom stigli do obale. Značajan napredak ostvaren je uvođenjem sistema Dupleks drajv (DD-duplex drive, dvostruki pogon). On je instaliran na standardnim tenkovima i imao je preklopni vodootporni ekran (neka vrsta ograde oko tenka).
Tada bi tenk mogao da pluta, a kretao se pomoću elisa sa sistemom dovoda snage iz motora. To nije bila vožnja po dnu kakvom se sada bavimo. Usled tehničke nesigurnosti, posade tenkova su se radije iskrcavale sa svojim vozilima blizu obale. Kretali bi se delimično ili potpuno po morskom dnu jer je put bio kratak, kao i vreme zadržavanja u vodi. Visoki talasi brojne tenkove su poslali na dno, olakšavši posao Nemcima. Izduvnici gasova bili su slaba tačka engleskog i američkog načina kretanja tenkova na vodenoj površini.
Tenkovi ”Čerčil”, koji su imali ugrađen sistem ”Deep Wading” (oprema za kretanje po dnu vodene prepreke), već 1942. godine učestvovali su u neuspelom napadu na Dijep; to je bio demonstracioni napad s ciljem ispitivanja mogućnosti masovnog desanta na evropsko kopno. Korišćeni su i tokom Dana D. Tim povodom viđeno je mnogo (često neuspelih) rešenja za iskrcavanje tenkova s tenkonosaca i desantnih brodova.
Nemci su to rešili drugačije i jednostavnije, koristeći dugačku cev montiranu na komandirskom luku. Gotovo je neverovatno da se Angloamerikanci toga nisu setili. Nemački tenkovi su mogli, zahvaljujući dobrim zaptivkama, da savladaju vodenu prepreku dubine i do četiri metra. Tako je ”Tigar” postao prvi tenk na svetu koji je imao ovu mogućnost.
Međutim, ni on nije bio pionir u tom naumu. Shodno Hitlerovoj opsesiji da izvrši invaziju na Veliku Britaniju (operacija ”Sea Lion – morski lav”) 1941. godine, tenkovi Pancer III i Pancer IV modifikovani su za vožnju po morskom dnu. Ova modifikacija u Nemačkoj je dobila ime Tauchpanzer, odnosno tenk-ronilac. Oni su koristili fleksibilno gumeno crevo s plutajućom bovom koja je crevo sve vreme držala na površini. Tako su uspeli da stignu i do dubine od 15 metara, što predstavlja ekstremni primer takvog postupka.
Teorijski, ovaj način prelaženja reke je tri do pet puta brži od postavljanja pontonskog prelaza. Međutim, to podrazumeva i pripremu obale, jasno obeležavanje i ravnomerno propuštanje vozila. Pri tom je poželjno da ne voze svi po istom kolotragu. Na obali se postavljaju čekrci i traktori, odnosno tenkovi za izvlačenje u slučaju havarijskog zaustavljanja.
Obala treba da bude nagiba do 10° (ne većeg), a prilaz mora biti prostraniji od dve širine vozila. Sva druga borbena zaštita (PT i PVO) podrazumeva se. Ni to nije sve: pre ove operacije mora se tačno postaviti vučni proračun tenka. U toj jednačini nalaze se faktori koji utiču na bezbedno kretanje tenka, a to su njegove tehničke mogućnosti, dejstvo sila koje se suprotstavljaju njegovom kretanju, kao i sam dijagram vučne sile.
Ovaj način vožnje bio je izuzetno nepopularan kako kod posada, tako i kod komandnog sastava. Tenk je mogao svakog momenta da se pokvari i ostane na dnu, pa bi šteta bila višestruka – moguća smrt posade i gubitak tenka. Dodatni psihološki problem predstavljalo je i ”slepilo” posade jer nisu mogli videti kuda voze, pa su navođeni putem radija i posmatrača na obalama. I to je imalo svojih rizika, jer je rečna struja mogla da zanese bovu i da osmatračima lažnu sliku gde se tenk nalazi, pri čemu je i radio mogao da otkaže, itd.
Prva javna demonstracija ovog postupka organizovana je na Baltičkom moru 22. VI 1940. godine, a već u septembru Nemci su imali 250 takvih vozila. Jednom su samo korišćeni tokom forsiranja reke Bug, 1941. godine na početku operacije ”Barbarosa”. Na kraju su čak i uporni Nemci odustali pa su 168 komada modela ”Pancer III” i 42 tenka ”Pancer IV” preradili u amfibijska vozila. Ni tada nisu korišćena u tu svrhu. Ratište je opet pokazalo da ono ima svoja pravila i zahteve, pa je svako ignorisanje dovodilo je do velikih i često tragičnih posledica.
Posleratna iskustva
Zahvaljujući razvoju tehnologije materijala i mirnodopskom ritmu proizvodnje, posleratni tenkovi mogli su da dobiju mnogo pouzdaniju opremu, pri čemu su i posade imale na raspolaganju savremene, tipske poligone i vreme za obuku. Stratezi Hladnog rata i dalje su insistirali na ovom taktičkom postupku nadajući se da on može doneti presudne rezultate. Već šezdesetih godina većina tenkova mogla je da savlada vodene prepreke čak i pod borbom, na neodgovarajućim prelazima.
Smatralo se da bi se eventualni novi rat vodio na prostorima Centralne Evrope koji su bogati brojim vodotokovima, rekama i kanalima. NATO je imao svoj koncept koji je podrazumevao šnorkel takve širine da je kroz njega mogla da se evakuiše posada, što je predstavljalo manje stresno rešenje. Takva cev montira se neposredno pred prelazak prepreke. Tako američki tenk ”M60A1” može da savlada prepreku dubine i do 4,6 m.
Na nemačkim tenkovima ”Leopard II” primenjeno je interesantno rešenje: šnorkel je sklapan modularno, člankovito, tako da je sastavljan od prstenova, prilagođavajući ga dubini prepreke. Međutim, takav šnorkel osetljiv je na rečnu struju zbog svoje širine i savitljivosti; povija se, pa tenk može savladati vodenu prepreku dubine do tri metra.
Radi poređenja, navedimo da je prosečna dubina Dunava od tri do 17 metara, a slično je i s drugim velikim rekama u Evropi. Podsetimo da je farvater reke (njen centralni tok, matica) mnogo brži nego drugi delovi reke, pa i on može uticati na kretanje tenka ili promenu dna. Tenk jeste težak, ali ima i veliki površinski otpor.
Svi savremeni sovjetki/ruski tenkovi od šezdesetih godina do danas opremljeni su za ovaj postupak. Ruski šnorkeli jesu relativno uske cevi (do 15 cm) i postavljaju se za nekoliko minuta. Mogu se nositi na samim tenkovima, pa su nezavisni od drugih inžinjerijskih pomagala.
Na kombinezonima tenkista može se uočiti jedan interesantan detalj: hvataljke (tregeri) koji idu ispod pazuha i prelaze preko ramena (pod uglom od 90º); one služe za izvlačenje posade iz tenka. Tenkisti imaju spasilački komplet u kome se nalaze boce s kiseonikom za disanje i naduvavanje plutajućih prsluka. Kod nas on nosi oznaku IKROSTEP (individualni komplet ronilačke opreme stalnih tenkovskih posada).
U opremi za podvodnu vožnju tenka ”M-84” nalaze se poklopci za hermetizaciju gornjeg dela hladnjaka, usisnika za vazduh neophodan za rad motora, izlaznih žaluzina i klapne izduvnika (”auspuha”). Top se hermetizuje gumenom kapom, a dodatno se koristi mast ZZK kojom se hermetizuju lukovi, poklopac motora, trasmisije i svi drugi otvori gde postoji mogućnost prodora vode.
Ukoliko voda prodre u izvesnoj količini, na podu tenka postoje čepovi čijim uklanjanjem se voda ispusti. Kako bi se orijentisao pod vodom, vozač ima i žiro-kompas. Kod tenkova serije ”T72/T90” šnorkel se postavlja na posebnom otvoru luka nišandžije, a na izduvnu granu montira se klapna koja sprečava vodu da dopre u nju.
Preduslov je da motor, razume se, radi sve vreme jer u tom slučaju izduvni gasovi ne dozvoljavaju ulazak vode čiji je pritisak mali; pri tom klapna ne može dugo da zadržava prodor vode ukoliko motor stane. Model ”T-80” ima dva šnorkela. Jedan se nalazi na zadnjem delu kupole i on obezbeđuje vazduh za rad motora i posadu, a drugi za izduvne gasove turbine montira se na samom kraju tenka.
Rizici
Nezavisno od borbene situacije, za koju smo na početku teksta konstatovali da je danas složenija nego ikada, čak i sam postupak izveden na vežbi veoma je zahtevan i opasan. Bez obzira na razvijenu tehnologiju izrade, pouzdanost sklopova, uvežbanost i rutinu, mogućnost nesreće uvek postoji.
Više je nepoznanica: da li su u posadi ima akvafoba i da li će se uspaničiti? Koliko će biti komotni u spasilačkoj opremi? Hoće li ih, ako uopšte napuste tenk i primerno odrade aktiviranje spasilačkih prsluka, navuku ronilačku masku, itd, povući vodena struja, da li će spasilačke ekipe biti dovoljno brze i spremne da im pomogne?
Kao olakšicu u ovom postupku napomenimo da bi u napadu komanda sigurno koristila u sadejstvu i borbena motorna oklopna vozila. Podsetimo se da su sve armije razvile uspešne modele amfibija već krajem Prvog sv. rata, pa one mogu pre tenkova preći na suprotnu obalu i ojačati mostobran, ulivajući sigurnost svojim kolegama.
Reklo bi se da su gotovo sve okolnosti protiv ovog postupka, zato nije ni čudo što se u literaturi ne pojavljuju masovno primeri njegovog korišćenja. U ovom slučaju, veći neprijatelj posadi je reka nego sam protivnik.
Najčešće korištena zadnja riječ švaba kod ovih posada je bila,,Ahtung dihtung,,…