Veće, masivnije, jače… to je bilo odgovor saveznika na pojavu nacističkih megastruktura. Trebalo je uništiti neuništive (kako su Nemci verovali) bunkere, silose, skloništa za podmornice, depoe, lansirne strukture.
Mnogi od ovih objekata napravljeni su pod zemljom ili uz kamenolome i litice, tamo gde je teško pogoditi metu bez velikih žrtava. Na taj način sredstva i ljudstvo unutar objekata trebalo je da budu zaštićeni. Nemci su koristili i teže dostupne prostore – tunele i skloništa duboko u planinama, ispod stotina metara granita ili zemlje, pa su posle rata saveznici zaticali čitave fabrike praktično netaknute.
Kako su se saveznici borili protiv onoga što im je bilo na meti – raznih bunkera, vijadukta, brana, podmorničkih depoa, itd? Tepih bombardovanje nije bilo dovoljno, pa ni efikasno. Britanci su stvorili avionsku bombu koja je imala razne epitete: protivbunkerska bomba – buster bomb, betonsko-probojna, seizmička, odnosno zemljotresna bomba (seismic bomb, Earthquake bomb).
Oni su kombinovali svojstva ove nove bombe, ne uzdajući se samo u eksploziv, jer protiv nekih struktura on nije bio delotvoran. Reč je o probojnoj vrsti bombi (Massive Ordance Penetrator – MOP).
Ona je, zahvaljujući svojoj aerodinamici, masi i brzini, prodirala duboko kroz tle u blizini objekta, izazivajući udarom i eksplozijom lokalni zemljotres. Podzemni i nadzemni delovi cilja već bi time bili uništeni, nezavisno od eksplozije. Udar i detonacija te bombe, ako ne bi uništili cilj, poremetili bi do neupotrebljivosti njegovu strukturu.
Počeci traganja
Bomba je probijala betonske ploče. Razvijena je na osnovu iskustava inžinjera Barnsa Valisa (Barnes Neville Wallis). On se proslavio bombom koja je po njemu dobila ime. Konstruisao ju je za rušenje brana i nazvao ”skakutava bomba” ( Bouncing bomb, po obliku se nije razlikovala od velikog bureta za benzin; odskakala je od vode kao ”žabica”.
Njeno dejstvo ovekovečeno je u filmu ”The Dam busters – Razbijači brana”). Valis je pravilno sagledao moć mase i brzine, pomnožio to s količinom eksploziva i dobio sredstvo odgovarajuće konstrukcije koje nije tražilo direktan pogodak.
Preko petnaest hiljada bombardera izgubili su saveznici tokom rata (!), pa je je bilo nužno naći način da se cilj uništi uz minimalan rizik od dejstva PVO. Stvorene su dve bombe – ”Tolboj” (Tallboy, krupan momak, momčina) i ”Grend Slem” (Grand Slam – veliki udar). Mnogo pre početka rata jedna dilema bila je već razrešena – povećanjem eksplozivnog punjenja nije se srazmerno povećavala šteta izazvana bombom. To je bila slepa ulica.
Zato su istraživanja usmerena u drugom pravcu, kako bi se kao saveznik pridobila i sama priroda, odnosno svojstva vode i zemlje. Pokazalo se da se udarni talas u nestišljivoj sredini širi mnogo dalje. Valis je utvrdio da se tokom podzemne eksplozije tle ponaša kao tečnost i da se udarni talas kroz njega širi na sličan način, kao seizmičke vibracije. Logično je bilo očekivati da eksplozija moćne bombe izaziva daleko veću štetu nego površinska iste snage.
Problem je bio u tome – kako plasirati eksplozivno punjenje ispod, ili blizu temelja objekata? Rešeno je bilo u stilu – ”nemoj na silu, uzmi veći čekić”. Fizika je definisala ostalo – što veća bomba, veća i brzina, snažniji udar – time je veće prodiranje i posledice. To se znalo posle prvih bombardovanja Londona, kada su neke neeksplodirane nemačke bombe (mnogo manje mase) nalažene na dubinama od pet i više metara. Ono u šta su se uzdali Nemci – armirani beton, ovom prilikom bio je njihov neprijatelj, jer je mrežasta struktura armature zbog svoje krutosti olakšavala širenje vibracija.
Pošto je konsultovana fizika, na red je došla matematika. Proračuni su pokazali da masa takve bombe mora da bude oko 10 tona i da je treba baciti s visine od deset do dvanaest kilometara, uz prilično precizno bombardovanje. Ove ideje pojavile su se kod Valisa još pre rata, ali RAF nije bio za njih zainteresovan (!).
Međutim, kada su njegove ”skakutave” bombe briljantno pokazale da je on u pravu, sva vrata su mu bila otvorena. Najpre je stvorena bomba ”Krupni dečko, momčina” od šest tona. Već prilikom bacanja sa znatno manje visine od osam kilometara bomba se pokazala veoma efikasnom. Na ruku ovim bombarderskim misijama išlo je i to što je nemačka PVO bila gotovo uništena, a svakako daleko ispod nivoa iz prvih godina rata.
Ratna praksa
”Tolboj” bomba korišćena je protiv maksimalno ojačanih objekata kakvi su bili depoi za podmornice u Sen Nazaru (Saint-Nazaire) i Lorjanu (Lorient), lučkim gradovima Francuske na Atlantiku. Mete su bila i druga značajna utvrđenja, najviše lansirna mesta ”Fau-1”, raketna postrojenja, itd. Najefektnija demostracija moći ove bombe bila je prilikom bombardovanja železničkog tunela kraj mesta Somjur (Saumur) u dolini Loare, osmog juna 1944. godine.
Da bi se omelo žurno pregrupisanje nemačkih snaga posle iskrcavanja u Normandiji, od avijacije se tražilo intenzivno bombardovanje svih putnih pravaca, posebno železničkih pruga. Umesto da se ruše celom dužinom (što je bilo nepraktično, teško izvodljivo, a pri tom su pruge brzo popravljane), saveznička komanda rešila je da udari u bolno mesto – tunel. Zadatak kao stvoren upravo za ovakve bombe. Jedna od bombi probila je 18 metara zemlje i kamena, eksplodirajući u samom tunelu. Nemci su izgubili dragoceno vreme dok nisu popravili oštećenje.
”Tolboj” je pokazao svoju efikasnost u još nekoliko akcija. Posebno se izdvaja operacija ”Samostrel” (Operation Crossbow) kada su Britanci pokrenuli kampanju za uništenje u korenu programa ”Oružje odmazde” (Vergeltungswaffe; V-Waffen). Ciljevi su bili lansirna mesta i podzemne fabrike za proizvodnju raketa.
Značajna je bila i akcija ”Blokhaus” (posebna vrsta otvorenog, četvrtastog bunkera) 19. juna 1944. godine. Nju je izvela 617. eskadrila. Gađan je lansirni kompleks u blizini grada Eperlek (Le Blockhaus d’Éperlecques)severno od Pa de Kalea. Najbliži pogodak bio je udaljen 50 metara od mete, ali i to je bilo dovoljno da ona bude neutralisana. O napadu na poznatu ”Kupolu Elfo” već smo pisali.
Ovakve bombe korišćene su prilikom lova na bojni brod ”Tirpic” 1944. godine kog su Nemci premeštali i skrivali kako su znali i umeli po norveškim fjordovima. Oštetiti pokretnu metu na ovaj način predstavljalo je podvig. Jednom bombom 15. septembra je pogođen pramac broda; oštećen je tako da brod nije mogao da plovi.
Druga, bačena 28. oktobra, eksplodirala je nedaleko od njega i tu pokazala svoje vrednosti. Napravila je veliki talas i dodatno oštetila brod. Međutim, završni udarac došao je 12. novembra kada su bačene još tri bombe. Jedna je rikošetirala od oklopa topovske kupole, a druge dve su probile oklop i napravile 61 metar veliki procep na levom boku. To je dovelo do požara i eksplozije u magacinu municije.
”Tirpic” je potonuo zapadno od mesta Tromso (Tromsø) u zalivu Hokeibotn, samo nekoliko minuta posle pogodaka. Na dno je odneo 1.000 od približno 1.700 ljudi. Uništenje ovog prestižnog broda otklonilo je ozbiljnu pretnju za pokrete savezničkih konvoja u severnom Atlantiku.
U naoružanju RAF ”Tolboj” se nalazio od osmog juna 1944. do 25. aprila 1945. godine. Za njegovo odbacivanje specijalizovale su se deveta i 617. eskadrila RAF sa modifikovanim bombarderima Avro Lankaster koji su jedini i mogli da ga nose. Ukupno je u fabrikama ”Vikers” proizvedeno 854 komada.
Pored navedene mase od 5.400 kilograma, impresivne su bile i ostale dimenzije: dužina 6,4 metra, a prečnik 97 centimetara. Kao eksplozivno punjenje korišćeno je 2.400 kilograma Torpeksa D21, a mehanizam za aktiviranje mogao je da se podešava u zavisnosti od vrste cilja, pa je do eksplozije moglo doći i odloženim dejstvom.
Grand Slem
Tolboj je bio dobra osnova da se razvije još moćnija bomba, Grend Slem (Grand Slam, veliki udar), težine deset tona. Ona se pokazala kao dobar naslednik. Bila je inspracija i američkim inžinjerima da naprave nešto slično. Najpre su je proizvodili lincencno pod oznakom ”T-14”, a posle rata napravili su još moćniju bombu ”T-12 Kloudmejker” (Cloudmaker, onaj koji stvara oblake). Na taj način Amerikanci su dovršili razvojni put Valisovog izuma.
”Grend slem” je ušao u naoružanje 1945. godine, posle dve godine razvoja. Proizvodio ga je ”Vikers -Armstrong” u Šefildu (Vickers-Armstrongs, kompanija nastala spajanjem Vickers Limiter i Sir WG Armstrong Whitworth & Company). Proizvođen je 1944. i 1945. godine. Karakteristike su mu zaista bile impresivne: masa 9.980 kilograma, dužina 7.700 mm, prečnik 1.170 mm. I on je koristio Torpeks, a masa eksplozivnog naboja bila je 4.144 kilograma. Snaga eksploziva uporediva je sa 6.5 tona TNT.
Kako se Grend slem pokazao u ratu?
S obzirom na težinu i specifičan način korišćenja, odnosno planiranja i organizacije leta i dejstva, bilo je to uspešno sredstvo. Ukupno je bačena 41 bomba. Razarala je baze podmornica u Brestu (Francuska) i Fargu (mala luka na reci Vezer u Nemačkoj). Na vijadukt kod Bilefelda 14. marta 1945. godine bačena je jedna bomba s visine od oko pet kilometara. I bez direktnog pogotka, preko 30 metara vijadukta je srušeno, a bombarder se vratio u bazu.
Dan kasnije, 15. marta, dva bombardera iz sastava 617. eskadrile RAF ponela su po jednu bombu ”Grend slem”. Leteli su u formaciji s još 14 aviona devete eskadrile koji su nosili bombe ”Tolboj”. Meta je bio železnički vijadukt pored grada Arnsberg (Severna Rajna – Vestfalija u Nemačkoj).
Napad nije bio uspešan, ali su se svi avioni vratili u bazu. Četiri dana kasnije, 19. marta, Peta grupa RAF ponovila je napad gađajući ponovo vijadukt i most preko reke Vezer u gradu Floto (Vlotho). Na vijadukt je 617. eskadrila bacila šest bombi ”Grend slem” i srušila oko 40 metara konstrukcije. Bombardovanje mosta od strane devete eskadrile nije bilo uspešno.
Još jednom se grad Farge našao na meti, ovaj put 27. marta, kada je 20 bombardera 617. eskradile napalo tek dovršenu bazu podmornica. Na njoj je bio krov debljine sedam metara. Dve bombe su ga probile i eksplodirale unutar objekta; depo je u potpunosti izbačen iz stroja, a svi bombarderi su se vratili u bazu. Poslednji napad ovim zastrašujućim bombama dogodio se devetog aprila 1945. godine kada je 17 bombardera iz 617. eskadrile, noseći kombinovano ”Grend slem” i ”Tolboj”, uspešno razorili bazu podmornica u Hamburgu.
Ko je nasledio ovu porodicu bombi?
Nuklearno oružje potisnulo je ovakve bombe u drugi plan. Ipak, 1991. godine za vreme rata s Irakom, u SAD su za samo dve nedelje (od prvog do 14. februara) napravili vođenu bobmu ”GBU-28 – Bunker Buster” (guided bomb unit). Inžinjeri kompanije ”Air Force Research Laboratory Munitions Directorate” (u vazduhoplovnoj bazi Rajt Peterson, Ohajo) i ”Watervliet Armory” (država Njujork) iskoristili su sve prednosti novih tenologija.
Bomba mase od samo 2.300 kilograma mogla je da probije 30 metara zemlje ili šest metara betona. Prilikom korišćenja raketnog bustera na kolicima, prilikom poligonskih ispitivanja, ona je uspela da probije armirani beton debljine 6,7 metara i produži još jedan i po kilometar. Mnogi objekti u Iraku postali su njene žrtve, ali je dokazano da su neki od njih izdržali njen udar.
Korporacija ”Boing” je 2007. godine razradila bombu ”GBU-57” (Penetrator GBU-57 MOP). Ona je 2011. uvedena u naoružanje. Posle četvrte modernizacije ova bomba može da prodre i do 60 metara kroz zemlju, probijajući višeslojne betonske ploče opšte debljine od preko 20 metara.
Razaranja i moći nikad dosta, pa je 2021. godine u SAD ispitana protivbunkerska bomba ”GBU-72” iste mase kao ”GBU-28”, ali ojačana kompletom integralnog bojevog punjenja direktnog pogotka (Joint Direct Attack Munition, JDAM). Ona ima navigacioni sistem s repnim površinama. Karakteristike nisu obelodanjene, međutim izvesno je da ima veću probojnu moć i snažnije punjenje.
U naoružanju velikih sila postoje i gigantske bombe nazvane ”Majka svih bombi”, zbog svoje veličine i moći. Njih ne treba mešati s ovim bombama mada, bez obzira na razliku u konstrukciji i vrsti primene, krajnji rezultat je isti – katastrofalna razaranja. Tako je to otkad je prva bomba bačena iz aviona na neprijatelja, pa se ne treba čuditi ako se pojave još veće i prodornije bombe. Preciznost se podrazumeva.
