Rusi, kao što znamo, retko daju konvencionalna imena svojim sredstvima. Ovom prilikom isto ime dali su transporteru – tegljaču (ДТ “Витязь”), ali i samohodnom PA raketnom sistemu ( ”С-350 Витязь 50Р6А”).
Pošto smo se u više navrata bavili mlađim i poznatijim imenjakom koji zauzima važno mesto u sistemu PVO Ruske Federacije, pogledajmo kako je stvoren i čemu služi ovaj drugi vitez, koji je ime dobio po fabrici koja ga je osmislila. On pripada porodici radnih mašina, tegljača, po kojima je sovjetska/ruska škola poznata.
Čime se ovaj vitez može pohvaliti i šta je to što ga razlikuje od drugih ”vezdehoda” (вездеход, Amphibious ATV, Geländewagen), mašina od kojih se očekuje najviše – prohodnost svuda u svim vremenskim uslovima? Idealnu mašinu za tako nešto nije napravio niko. Pogledajmo koliko je ovaj vitez uspeo u nameri da svuda prođe.
Počeci
Od novog projekta, ”DT – 30 vitez”, traženo je da ispuni zadatke prikoličara, s maksimalnom prohodnošću. Te odlike trebalo je da budu iskorišćene pre svega u najsloženijim klimatskim uslovima krajnjeg severa, Sibira, Dalekog istoka, Arktika i Antartika. Projektni zadatak predviđao je da vozilo savlada zemljište s izrazito lošom prohodnošću (sneg, blato, bespuće, ispresecan šumski teren, rasputica) pri rasponu temperatura od minus 50°С do plus 40°С.
Prema ovim zahtevima, može se zaključiti kako se od njega očekivalo (uz dodatnu filtersku opremu) da savladava čak i peščane, pustinjske krajeve. Skraćenica DT označava dvodelni transporter (двухзвенный транспортёр). Modeli koji su predviđeni za amfibijsko savladavanje vodenih prepreka imaju kao dodatak slovo P (ćirilično П), a kasnije varijante amfibijskih dodelnih guseničnih transportera dobijale su i sufiks M – modernizovani (модернизированный).
Sovjeti se nisu dvoumili oko osnovne ideje, jer su već imali veliko iskustvo sa vozilima visoke prohodnosti. Eksperimentisalo se dovoljno s točkovima, ali i sa gusenicama, pa čak i spiralnim hodnim delom koji je podsećao na Arhimedovo vitlo (kao osovina u kućnom mlinu za mlevenje). Ovom prilikom opredelili su se da spoje dve transportne platforme (vodeću i vučenu) s aktivnim guseničnim pogonom. To će reći da drugi deo (prikolica) nije samo teret koji treba vući, već i njene gusenice imaju pogon što značajno olakšava prohodnost. Kako su to ostvarili?
U vodećem vozilu nalaze se motor, transmisija i kabina, a u prikolici putničko-teretni odsek. Ova dva dela spojena su šarnirima (rotacionim spojnicama), originalne konstrukcije kardana, preko kojih je u tri stepena prenošena snaga motora na drugi deo. Promena položaja u horizontalnoj i vertikalnoj ravni obavlja se preko hidrauličnih cilindara. Tako je ostvaren pogon na sve četiri gusenice.
Ideju su realizovali konstruktori Oskolkov (Осколков, Константин Владимирович) i Saveljev (Савельев, Владимир Иванович). Vozilo se proizvodi od 1982. godine u Išimbajevskom zavodu transportne industrije (Ишимбайский завод транспортного машиностроения, Išimbaj, Baškirija). On posluje u sastavu osnovne kompanije ”Vitez” (АО «Машинострои́тельная компа́ния ”Ви́тязь”).
Osnovni model, ”DT-30” je u amfibijskoj, oklopnoj varijanti ”DT-30PM”, ispitivan od strane komisije Ministarstva odbrane RF u uslovima krajnjeg severa. Trebalo je na terenu potvrditi njegove vrednosti kako bi bio uključen u vozni park 80. i 200. arktičke brigade. Tokom ispitivanja pređeno je oko 2.400 kilometara.
Čak i pri temepraturi nižoj od maksimalno dozvoljene (i do -60°С) ispunjeni su svi zahtevi: potpuna autonomija na maršu, mehanička spremnost da se podnesu sva opterećenja, održavanje stabilne mikroklime u transportnim odeljenjima, ali i savladavanje potpuno netipičnih prepreka na putu: kretanje po nepravilnim humkama od gomila leda, dubokom snegu, vožnja tokom mećave pri brzini vetra većoj od 35 m/sec i smanjenom vidljivošću, itd. U vozilo su ugrađeni i rezervni agregati, jer ostati u kvaru, nepokretan i bez energije na niskoj temperaturi značilo bi sigurnu smrt posade.
Tokom ispitivanja članovi ekspedicije postali su prvi na svetu koji su s glavnog kopna prešli na ostrvo Koteljnij (najveće ostrvo u Novosibirskom arhipelagu). Maršruta je išla od grada Tiksi (u Jakutiji, poznatoj po svetskim rekordima u niskim temperaturama) do ostrva Koteljnij i nazad: preko rta Sveti Nos, moreuza Dimitrija Laptova i moreuza Sanikova u Laptovskom moru (Море Лаптевых, priobalno more Severnog ledenog okeana).
Posle ispitivanja usvojena su dva bazna modela.
1. ”DT 30”
Broj 30 označava korisnu nosivost (do 30 tona). Teret koji može da povuče može biti dug do 13 metara, a dubina gaza (kod modela bez amfibijskih karakteristika), čak 1,8 metara. Modeli s mogućnošću amfibijskog kretanja kreću se po vodi brzinom od pet kilometara na sat, a s lopatastim propelerom i do 15 km/h. Radna težina ”voza” je 28 tona. U kabini ima mesta za pet članova posade, a snaga agregata je 710 ks. Po suvom, povoljnom terenu, postiže brzinu od 37 km/h.
Rashod goriva u tom slučaju je 3,5 litara na kilometar, a rezerva goriva je dovoljna za prelaženje do 500 kilometara. Sam agregat je dizel ”ČTZ V-46-5”, četvorotaktni u V rasporedu s 12 cilindara. Zahvaljujući posebnom sistemu kompresije goriva, on može da koristi praktično sve što mu se nađe u rezervoaru – benzin, kerozin, dizel, korišćeno motorno i menjačko ulje, biodizel, itd. Očigledno je da su, upravo zbog zahteva za autonomijom, konstruktori mislili na sve.
Isto to važi i za pokretanje agregata: on može da se pokrene komprimovanim vazduhom iz cilnidra, elektrostarterom iz akumulatora, ili spoljnim izvorom energije.
2. ”DT-30 PM”
Ovo je modernizovana varijanta s punim amfibijskim svojstvima. U odnosu na bazni model ima nešto jači motor (800 ks) i povećanu brzinu na putu, do 45 km/h. Veća mu je i autonomija kretanja, do 700 kilometara. Može da savlada zid visine 1,2 metra i rov širine do 4,5 metara. Minimalni zaokret iznosi 17, 3 metra.
Postoji i nekoliko modifikacija:
- ”DT-30-1”: ima produženu teretnu platformu koja je smeštena na oba dela tegljača i služi za prevoz nestandardnih tereta. U tom slučaju mogućnost bočnog manevra je veoma mala, jer vozilo mora da se kreće uglavnom pravolinijski.
- ”DT-30MN”: poseduje agregat ”ЯМЗ-8401.10-09” snage 750 ks, sa otvorenom tovarnom platformom.
- ”DT-30PMN”: prethodna varijanta modernizovana za amfibijske potrebe.
- ”DT-30PM”: popularno nazvan u slengu ”sveprisutan, svemoguć, bog”. Modifikovana platforma za podrebe OS Ruske Federacije sa oklopnom zaštitom kabine. Omiljen u trupi.
- ”DT-30PM-T1”: lansirno vozilo/modul za autonomno dejstvo vučne varijante raketnog kompleksa ”Tor-M2DT”.
- ”DT-30PM-T2”: radioničko vozilo za servisiranje raketnog kompleksa ”Tor”.
- ”DT-3PB” (amfibija trećeg pokolenja, oklopljena): ova verzija razrađena je devedesetih godina. Urađena je u istoj fabrici, ali je koncipirana na bazi četvorotonskog višenamenskog amfibijskog vozila visoke prohodnosti ”DT-4P” zvane još i ”Cepin” (Ледоруб). Skromnijih dimenzija i mogućnosti, ali slične namene.
- ”DT-10”. Ovo vozilo je iz iste porodice ”DT-30”, samo što ima nosivost do 10 tona.
Napravljena je i prikolica na kojoj se nalazi ”Pancir SA” sa čak 18 lansirnih mesta i bez topova, kao i varijanta ”Pancir -SM-TBM”. Ova verzija ”Pancira” može se bez ikakvih izmena montirati i na ”DT-30”. Jasno je da je da su snage najsevernijih delova Rusije, ali i istraživači, naučnici, naftaši i drugi, dobili pouzdano i moćno vozilo za najsloženije terenske uslove. Ono se neprekidno proizvodi već 43 godine.
