Istorijski zapisi otkrivaju nove detalje, ali i podstiču teorije zavere
Objavljivanje poverljivih dokumenata o ubistvu Džona F. Kenedija dolazi nakon što je predsednik Donald Tramppotpisao izvršnu naredbu u januaru, čime je omogućeno potpuno otkrivanje vladinih dokumenata vezanih za atentat na američkog predsednika u Dalasu 1963. godine.
Ipak, deklasifikacija 1.123 dokumenata nije zaustavila teorije zavere, a mnogi smatraju da bi nova otkrića mogla doneti još neodgovorenih pitanja.
Tramp je 17. marta na konferenciji u Kenedijevom centru izjavio da će svi dosijei o Kenediju biti objavljeni 18. marta.
„Imamo ogroman broj dokumenata. Biće vam potrebno puno vremena za čitanje. Rekao sam: ‘Samo ih objavite, ništa ne menjajte. Ne možete ih cenzurisati.’“
Bela kuća je najavila da će objavljeni dokumenti šokirati američku javnost, a njihova dostupnost izazvala je veliko interesovanje. Dokumente možete pogledati ovde.
„Nećemo davati unapred pregled sadržaja, ali neka vam bude jasno: američki narod biće iznenađen onim što će videti.“
Istoričari preispituju zvanične zaključke o atentatu
Vodeći istoričari, poput Džefersona Morlija, tvrde da novi dokumenti dovode u pitanje zaključke Vorenske komisije, koja je tvrdila da je Li Harvi Osvald delovao sam.
Jedna od ključnih informacija iz dokumenata je da je CIA pratila Osvalda četiri godine pre ubistva Kenedija, što dodatno pojačava teorije o mogućim dodatnim akterima u atentatu.
Trenutno nije poznato da li dokumenti sadrže informacije koje do sada nisu bile dostupne, a stručnjaci navode da je potrebno vreme kako bi se analizirala njihova važnost i utvrdilo da li menjaju postojeće istorijske nalaze.
Ipak, mnogi veruju da objavljeni dosijei neće promeniti osnovne zaključke da je Osvald sam izvršio atentat 22. novembra 1963. godine dok je Kenedi prolazio kroz Dalas u predsedničkoj koloni.
Dokumenti su izbledeli, nejasni ili teško čitljivi
Većina objavljenih fajlova su skenirani dokumenti iz šezdesetih, od kojih su neki zamagljeni, izbledeli ili teško čitljivi. U arhivama se takođe nalaze fotografije i audio-snimci vezani za atentat.
Prema podacima Nacionalnog arhiva, većina od šest miliona stranica povezanih sa atentatom već je ranije objavljena.
Zvanična arhiva JFK dokumenata sada je dostupna na sajtu Nacionalnog arhiva SAD.
Osvald i sovjetska veza – nova saznanja?
Neki dokumenti umanjuju značaj Osvaldovih veza sa Sovjetskim Savezom, što je ranije bila česta tema teorija zavere.
Na primer, dokument iz novembra 1991. godine navodi svedočenje američkog profesora E. B. Smita, koji je razgovarao sa Sovjetskim zvaničnikom KGB-a Slava Nikonom u Moskvi. Prema njegovim rečima, KGB je imao pet velikih dosijea o Osvaldu, ali su zaključili da on nikada nije bio njihov agent.
„Nikonom je bio siguran da Osvald nije bio pod kontrolom KGB-a,“ stoji u dokumentu koji je objavio Reuters.
Teorije zavere i nove dileme
Među dokumentima se nalaze i reference na različite teorije zavere, uključujući tvrdnje da je Osvald napustio Sovjetski Savez 1962. godine sa zadatkom da ubije Kenedija.
Dokumenti Pentagona iz 1963. godine takođe pokrivaju Hladni rat i ulogu Fidela Kastra u podršci komunističkim pokretima u Latinskoj Americi.
Međutim, američki analitičari tada su procenili da Kastro ne bi rizikovao otvoreni rat sa SAD, već bi se radije fokusirao na podršku subverzivnim pokretima.
Prema dokumentu iz Reutersa, CIA je verovala da „Kastro pre svega želi da intenzivira podršku pobunjeničkim grupama, ali ne i da uđe u direktan sukob sa SAD“.
Osvald u Meksiku – nova pitanja o atentatu
Istoričar Filip Šenon, autor knjige A Cruel and Shocking Act, veruje da bi objavljeni dokumenti mogli baciti novo svetlo na Osvaldov boravak u Meksiku pre atentata.
Već je poznato da je Osvald posetio Meksiko Siti i tamo se sastao sa kubanskim i sovjetskim špijunima, čak otvoreno govoreći o ubistvu Kenedija u kubanskoj ambasadi.
Šenon smatra da bi neobjavljeni dosijei mogli otkriti dodatne kontakte između Osvalda i drugih osoba koje su želele smrt Kenedija.
„Možda ovo nije zavera kakvu ljudi zamišljaju, ali i dalje može biti kriminalna zavera – ako su drugi znali šta Osvald planira i pomogli mu u tome,“ istakao je Šenon.
Takođe, ako se ispostavi da su CIA ili FBI imale više informacija o Osvaldovim namerama nego što su ranije priznale, to bi moglo pokrenuti nova pitanja o tome zašto nisu preduzete mere da se atentat spreči.
„Ako su znali više nego što su priznali, zašto nije bilo alarma u Vašingtonu?“ zaključuje Šenon.
Šta suštinski NOVO može da bude u tim dokumentima?
U nalaze Vorenove komisije verovatno više niko ne veruje, barem niko ko razmišlja svojom glavom. Ali, to je dalo prostora za nebrojene teorije zavere, a glavni problem sa takvim pristupom je što nedostaju dokazi. Hoće li se među novoobjavljenim dokumentima pronaći onaj poslovični “pištolj koji se dimi”, koji bi upućivao na zaključak da Li Harvi Osvald ipak nije delovao sam?
U međuvremenu, evo jednog radikalno drugačijeg pristupa. Ovo što sledi je samo prepričavanje jednog dokumentarnog filma, koji sam imao prilike da pogledam prilikom obeležavanja 50 godina od atentata (dakle, 2013. godine). Pošto je u pitanju prepričavanje sadržaja, nisu u pitanju moji zaključci, pa neka čitaoci sami donesu svoj sud.
Dakle, u filmu je atentat analiziran sa forenzičke tačke gledišta. Konkretno, autori filma su angažovali eksperte, koji su pokušali da rekonstruišu atentat, pri čemu je akcenat stavljen na oružje i municiju koji su korišćeni prilikom izvršenja (italijanska puška na koju je naknadno stavljen optički nišan, identična onoj koja je pronađena na šestom spratu Teksaškog skladišta udžbenika, odakle je Osvald navodno pucao).
Do kakvih zaključaka se došlo? Prvo, i pomalo iznenađujuće, autori su potvrdili teoriju o “čarobnom metku”, istu onu koju je prihvatila Vorenova komisija i koja je najviše osporavana u godinama i decenijama koje su usledile. Odnosno, priroda rana na telu Predsednika Kenedija i guvernera Konelija (uzimajući u obzir njihov relativni položaj i naročito ugao između ulaznih i izlaznih rana) je takva da su sve one izazvane jednim jedinim metkom. Taj metak je ušao u Kenedijevo telo u bazi vrata, izašao s prednje strane vrata (na bazi grkljana-ova rana je prilikom intervencije u bolnici Parkland iskorišćena kao tačka za traheotomiju, uvođenje cevi u disajne puteve), zatim je metak pogodio Konelija u leđa, izašao napred kroz grudni koš, smrskao desni ručni zglob i na kraju završio u levoj butini. Kakav metak!
Koliko god ovaj zaključak delovao neverovatno, autori filma ga potkrepljuju prilično detaljnom analizom, uključujući i testove sprovedene na strelištu. Ali, sledeći njihov zaključak je prava bomba-fatalni hitac, koji je Kenediju razneo glavu (frejm 313 na čuvenom Zapruderovom filmu) NIJE ISPALJEN IZ OSVALDOVE PUŠKE.
Jednostavno, taj karabin nije mogao, ni pod razno, da nanese takvu vrstu povrede-izlazna rana je bila 10 cm u prečniku-praktično, potiljak je bio raznesen u pramparčad. To je moglo biti učinjeno jedino iz izuzetno snažnog oružja, koje je verovatno koristilo rasprskavajuću municiju.
Odakle je taj hitac došao? Sada dolazimo do najneočekivanijeg zaključka-tog dana jeste postojalo oružje koje je moglo da izazove takvu povredu i paradoksalno, nalazilo se u kolima agenata Tajne službe, koji su se vozili iza predsedničke limuzine! Kako se to objašnjava?
Agenti Tajne službe su se vozili u kabrioletu, neki su sedeli, neki su stajali sa strane, na svojevrsnom stepeniku. Sve je to bilo u skladu sa pravilima službe, da bi se skratilo vreme reakcije u slučaju nužde. Takođe, pravila su nalagala da u kolima bude oružje, uključujući i puške, u otkočenom stanju, dakle spremno za ispaljivanje. Po ovom objašnjenju (u koje je zaista teško poverovati!), fatalni hitac koji je ubio Kenedija je zapravo rezultat spleta nesretnih okolnosti-nakon prvog hica (koji je ispalio Osvald), agenti su reagovali instinktivno. Jedan od njih je podigao pušku i (da li usled panike, nepažnje ili premora, ostaje nedorečeno) slučajno ispalio hitac koji je razneo glavu Predsedniku u kabrioletu. Ono što je zanimljivo, ova teorija zaista uzima u obzir činjenice koje je Vorenova komisija (u želji da dokaže da je Osvald delovao sam) jednostavno prenebregla, a one upućuju na zaključak da je na Kenedija pucano i sa ulice: prvo, mnogobrojni svedoci su izjavili da su osetili miris baruta (u nivou ulice), neki od njih su čak krajičkom oka videli bljesak (izazvan ispaljivanjem iz puške, takođe u nivou ulice), a ljudi koji su stajali na nadvožnjaku (dakle, nasuprot dolazećoj predsedničkoj koloni) su videli i oblačiće dima. Vredno je istaći da je među svedocima bilo i ratnih veterana, dakle ljudi sa borbenim iskustvom. Najzad, ne treba zaboraviti da je tog dana ranjena i treća osoba-izvesni Džejms Teg, koji je stajao u dnu ulice Elm, u blizini nadvožnjaka, prijavio je ogrebotinu na obrazu, izazvanu šrapnelom-najverovatnije od istog onog metka koji je ubio Kenedija.
Ovaj pristup takođe objašnjava i događaje koji su usledili. Naime, Tajna služba je očigledno vrlo brzo postala svesna šta se dogodilo. To je bila teška brljotina, praktično bruka za ovu instituciju (zamislite samo, Predsednik da nastrada od ruke agenta koji je bio zadužen za njegovu bezbednost!). Zato su pokušali da zataškaju čitavu stvar, pa je, između ostalog, Kenedijevo telo prebačeno u Vašington na obdukciju, protivno tada važećim propisima. Takođe je izražavana sumnja u autentičnost rendgenskih snimaka Kenedijeve glave, koji su naknadno promenjeni (falsifikovani), da bi se nalazi uklopili u zaključke Vorenove komisije. Dakle, ako je postojala zavera, ona je usledila NAKON atentata, kao neka vrsta kontrole štete, u pokušaju da se sakrije propust (understatement of the century!) agenata Tajne službe.
Prepuštam zainteresovanim čitaocima da sami donesu svoj zaključak. Ono što je izvesno, sa čisto forenzičke tačke gledišta, je stvar neumoljive logike-priroda rana na Kenedijevom telu i glavi je takva da je na njega, gotovo sasvim izvesno, pucano sa dve različite pozicije, kojom prilikom su korišćene dve različite vrste oružja. Da li to automatski implicira zaveru, prosudite sami.