Kako se boriti protiv narko-kartela? Granica Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Meksičkih Država jedna je od najdužih i najzaštićenijih na svetu. Od 3.145 kilometara, ogradom je zaštićeno 1.079 kilometara.
Najduži deo granice je reka Rio Grande (2.020 km), dok je kopneni deo dug 1.125 km. Decenijama je bila idealna za lak prelazak, pogotovo za pogranično stanovništvo.
Onda je Bil Klinton, koji je stupio na dužnost predsednika SAD u januaru 1993. godine, rešio da 19. septembra 1993. godine počne akciju ”Hold the Line” (izraz je iz vojničkog rečnika i u slobodnom prevodu znači drži ravnanje; u ovom slučaju – drži, čuvaj liniju/granicu). Sledeća faza bila je ”Gatekeeper” (vratar) i ona je započeta prvog oktobra 1994. godine.
Treća etapa nastavljena je odmah posle nje i dobila je naziv ”Safeguard” (zaštitnik). Najmasovnije ojačanje granice izvedeno je u operaciji ”Rio Grande” (Operation Rio Grande) koja je počela 1997. godine između Alena i Lareda na jugu Teksasa.
Tu se saga o granici ne završava. Džordž Buš 2006. godine potpisuje ukaz № 6061 ”The Secure Fence Act” (”Zakon o sigurnoj ogradi”). Njime je predviđeno da se nastavi gradnja ograde u dužini od preko 1.100 kilometara, a pogranične službe opreme najsavremenijom opremom. Do 2009. godine bilo je dovršeno 900 kilometara…A onda dolazi Tramp. Jedno od njegovih krunskih predizbornih obećanja 2016. godine bio je intenziviranje i završetak kompletne ograde.
Tako je ova ograda, započeta za vreme Klintonovog mandata, postala poznata kao Trampova. Zašto i kako je nastao još jedan Kineski zid na Zemlji, ima li on svrhe i čemu stvarno služi? Kako izgleda borba na jednom od najdugotrajnijih frontova?
Da li je Trampova ograda podignuta samo zbog izbeglica, ili je reč o nečemu mnogo složenijem?
Nisu samo Afrika i Bliski istok višedecenijske svetske barutane. Dok se u tim područjima vode međuetnički i međureligijski sukobi, na drugom kraju sveta, Srednjoj i Južnoj Americi, na delu su specifični građanski ratovi; to nisu klasični sukobi s političkom pozadinom, raskolom između klasa, itd.
Ratove vode državne strukture koje su dužne da zaštite poštene građane od kriminalaca. Sukobi država s narko-kartelima imaju sva obeležja rata. Za razliku od mafije, koja već decenijama pokušava da legalizuje svoje poslove, narko-bosovi neskriveno vode svoje armije.
Gotovo dve decenije u jednoj od najvećih i najbogatijih zemalja sveta, Meksiku, traje surov rat; tu je i centralno ratište. Podsetimo se, ukratko, o kakvoj državi je reč i zašto je baš ona postala poprište ovog sukoba.
Meksiko (México), službeno Sjedinjene Meksičke Države (Estados Unidos Mexicanos, skraćeno EUM), zvanično se nalazi na severnoameričkom kontinentu. Po svojoj površini to je trinaesta država na svetu, sa preko 113 miliona stanovnika i jednim od najvećih glavnih gradova. U svom sastavu ima 31 državu.
Ni nju nije mimoišla genocidna kolonijalizacija od strane Španije; ni sa svojim severnim susedom nema baš sve račune prečišćene. Za sobom ima period ropstva kada se Meksiko zvao Nova Španija, sve do 1821. godine.
Nastavilo se sa Američko-meksičkim ratovima, teritorijalnim ustupcima Americi i građanskim ratom; našla su se tu za kratko vreme dva carstva, ali i diktatura koja je 1910. godine dovela do Meksičke revolucije.
Ustavom iz 1917. godine ova bogata i velika zemlja regulisala je društveno-političko uređenje kakvo je na snazi i danas. Meksiko je 14. globalna ekonomija, a po kupovnoj moći je na 11. mestu u svetu.
Kako je Meksiko postao poprište borbi s narko-mafijom?
U Meksiko su se prelili ratovi narko-kartela iz Kolumbije i nekih ”banana država” Srednje Amerike.
S kraja 2006. godine zvanično počinje otvoreni rat protiv narko-trgovine (Guerra contra el narcotráfico en México). Reč je o asimetričnom oružanom konfliktu između državnih vojnih formacija (vojske, žandarmerije, policije, specijalnih snaga, agencija) i narko-kartela, udruženih zločinačkih organizacija opremljenih i organizovanih po vojnom principu.
Na strani države su zakon i oružane snage, a na strani narko-kartela ilegala i surovost prema neposlušnim, neodlučnim ili slabim članovima svojih armada. Oni nemaju problema sa čišćenjem svojih redova.
Samo u prvih pet godina asimetričnog oružanog konflikta (kako se službeno tretira ovaj rat), od 2006. do 2011. godine žrtve sukoba sa snagama federalne vlade prema nezvaničnim podacima dostigle su brojku od 47.500 ljudi (!). Podsetimo da su Amerikanci u Vijetnamu za 18 godina, u tri puta dužem periodu, imali 58.191 žrtvu. Ovi karteli postoje već nekoliko decenija.
Sukob je postao otvoren i masovan početkom sedamdesetih, kada su i neke vladine agencije počele da podržavaju aktivnosti kartela, iz njima znanih razloga. Kako se dogodilo da se centar narko-moći preseli u Meksiko? Karteli su ojačali do nivoa državne opasnosti i otvorenog neprijateljstva kada su se devedesetih godina urušili narko-katerli Medelin (Medellín Cartel, Cartel de Medellín) i Kali (Cali Cartel, Cartel de Cali) u Kolumbiji.
Meksiko je trenutno glavni snabdevač kanabisom, kokainom i metamfetaminom Sjedinjenih Američkih Država. Njegovi karteli dominiraju velikoprodajnim tržištem. Amerikanci imaju mnogo razloga da vojno pomažu oružane formacije Meksika, jer je reč o veoma ozbiljnom vojnom sukobu čije posledice njih direktno pogađaju.
Narko-karteli imaju svoja skladišta; u njima lageruju oružje kakvo poseduje i država; vrbuju nekadašnje pripadnike specijalnih snaga koje odlično poznaju organizaciju i metodologiju svojih doskorašnjih kolega; organizovali su svoju kontraobaveštajnu i obaveštajnu aktivnost koristeći uređaje i sredstava koje država sebi ne može da priušti tako brzo.
Pri tom veoma organizovano šire mrežu korumpiranih saučesnika u vladajućoj strukturi, vojsci i policiji, redovno regrutujući siromašne mladiće željnih brzog novca i lagodnog života.
Sukob je primio velike razmere, pa se može govoriti o pravom ratu jer su angažovane ne samo oružane formacije Meksika, već i DEA (Drug Enforcement Administration, agencija Ministarstva pravde SAD), kao i službe još nekih država.
Sukob se, od pojedinačnih slučajeva i privođenja, pretvorio u rat koji je objavio Felipe Kalderon (Felipe de Jesús Calderón Hinojosa, predsednik Meksika od 2006. do 2012. godine). Najjači udar izveden je (pored brojnih privođenja, zaseda i zaplena, spaljivanja plantaža, rušenja proizvodnih objekata) izručivanjem najtežih počinilaca vlastima SAD, konfiskacijom i blokiranjem računa i zaplenom oružanih lagera i velike količine narkotika.
Predistorija
Američko-meksički problem nije od juče; nastao je još u vreme zabrane točenja alkohola (”Suvi zakon”, odnosno prohibicija) od 1919. do 1933. godine. Za razliku od uobičajenog mišljenja, nisu bande Kanade bile najveći krijumčari alkohola, već je on najviše stizao iz Meksika!
Kada je taj posao ”presušio”, krenulo se s heroinom i kanabisom. Sve do osamdesetih godina Meksiko je bio tranzitna zemlja, kao jedina koja se s juga graniči sa SAD. Proizvodnja droge i njeno konzumiranje u samom Meksiku bili su beznačajni.
Međutim, jačanjem kontrola i blokada glavnih kanala u Južnoj Floridi i u Karibima, kolumbijski bosovi su se povezali s meksičkim, pa je počeo masovan dotur droge preko granice na sve moguće, zamislive i nezamislive načine.
Problem je brzo eskalirao i vlada Meksika decembra 1982. godine donosi Nacionalni plan borbe protiv narkotika, kojim je razradila plan uništenja organizovanog kriminala angažujući regularne jedinice Oružanih snaga!
Od decembra 1982. godine do 15. avgusta 1987. godine angažovano je 25.000 pripadnika Oružanih snaga. Oni su uspeli da spale 348.350 plantaža maka, 215.000 plantaža marihuane i privedu 19.479 prestupnika. Među njima bilo je 19.366 meksičkih državljana i 113 stranaca.
Ni tako masovno sprovedena operacija, po svim vojnim pravilima, nije zaustavila narko-bosove. Sredinom osamdesetih meksičke bande stabilno su funkcionisale i bile pouzdan posrednik u transportu kolumbijskog kokaina.
Najpre su za to plaćane delom zarade, a onda su krajem osamdesetih godina počeli da naplaćuju u narkoticima. To im se mnogo više isplatilo jer su na taj način stvarali svoje zavisno tržište po nižim cenama. Takva naplata ”u naturi” iznosila je od 35 do 50 procenata ukupne mase kokaina. Meksički bosovi potom su robu prodavali po Meksiku, ili bi i oni, na svoj rizik, krijumčarili dilerima u SAD.
Uništenje Eskobarovog kartela (Pablo Emilio Escobar Gaviria, 1943-1993) širom je otvorilo vrata procvatu trgovine narkoticima u Meksiku, pa su meksički bosovi mogli samostalno da planiraju dotok novca od transporta narkotika.
Prema približnim procenama, meksički narko-karteli svake godine ostvaruju promet od 16 do 50 milijardi dolara (!), pri čemu su u taj posao uvučeni milioni ljudi. Ispostavilo se da je u Meksiku stvorena nova, veoma unosna privredna grana.
Karteli su veoma brojni; imaju dobro razvijene i odlično opremljene oružane snage u koje regrutuju nekadašnje pripadnike vojske i policije. Koriste najsavremeniju opremu, dronove, raketne bacače, oklopna vozila, flotu aviona, brze katere, mini-podmornice, balone, itd. Smatra se, prema nekim podacima, da je ova vojska u jeku najžešćih sukoba imala oko 100.000 ljudi. Smatra se da je najopasnija (bila) jedinica zvana ”Zeta” jer su je sačinjavali nekadašnji pripadnici elitnih vojnih formacija i antiterorističkih policijskih sastava.
Ogroman novac doveo je i do ogromne pohlepe i borbe za plen. Kada je meksika vlada 1989. godine uhapsila Migela Anhela Feliksa Galarda (Miguel Ángel Félix Gallardo), osnivača kokainskog posla u Meksiku, otvoren je front za bezvlašće i borbu za upražnjeno mesto.
Krajem devedesetih došlo je do zatišja, da bi se borbe ponovo razbuktale već od 2000. godine. Bez obzira što su ti međusobni obračuni odgovarali vladi Meksika, takva anarhija bila je nepodnošljiva, pa je 2006. počela organizovana borba na svim frontovima protiv narko-kartela.
Kako su organizovani i kako deluju glavni protivnici meksičke države?
Neverovatan, kolosalni promet narkoticima i nezamisliva finansijska sredstva omogućila su da se stvori više desetina narko-kartela. Pet najvećih porodica kontrolišu podeljene oblasti. Odakle regrutuju svoje ”vojnike”? Iz slojeva siromašnih i kriminalizovanih provincijskih gradića kojima oni i upravljaju, umesto legalno izabrane vlasti.
S druge strane granice, u SAD, postoji takođe odlično organizovana meksička dijaspora koja prihvata robu i dalje distribuira. Međutim, samo po sebi došlo je dotle da je porastao i broj zavisnika, što je već, pored kriminalnog, postao i socijalno-zdravstveni problem.
Kako se narko-karteli naoružavaju? Najkraće rečeno – sa svih strana. Oružje stiže iz SAD (pljačka magacina ratnih rezervi, kupovina ”na crno”) ali i iz zemalja Centralne Amerike do kojih stiže odlično i jevtino kinesko i sovjetsko/rusko oružje iz raznih izvora (Afrike, Azije, čak i Evrope).
Narko-karteli udružuju se lako, ali isto tako lako raskidaju veze, kad osete da su u opasnosti. Ta opasnost najlakše se otklanja prekidom lanca insajdera; terotistički napadi, ubistva, pa i atentanti na sve vrste državnih zvaničnika veoma su česti. Interesantno da Meksikanci, za razliku od Eskobara, nikada nisu imali političkih ambicija, ali su bez dvoumljenja likvidirali političare kada bi im zasmetali.
Karteli su organizovani na teritorijanoj osnovi, a unutrašnja organizacija je zasnovana na čvrstim porodičnim vezama. Tu se ne razlikuju od svojih severnih suseda koji imaju izreku ”samo je krv pouzdana veza, ostalo su poznanici”. Nikoga ne čudi što pripadnici ovih korporacija primenjuju sve najsavremenije metode komuniciranja; čak se koriste i marketingom.
Duž autoputeva mogu se često videti transparenti i bilbordi kojima se zastrašuje konkurencija i iznuđuje strahopoštovanje lokalnog stanovništva. Vrlo često na ”Tik Toku” kruže snimci glamuroznog načina života, luksuznih vila, bazena, koktela, disko zabava, itd. U svojoj perfidnosti, bosovi su otišli tako daleko da su za vreme pandemije Kovida 19 delili humanitarnu pomoć stanovništvu. Nije to, naravno, bilo zbog njihovog mekog srca, već zbog toga da sačuvaju radnu snagu.
Eskalacija posla – i nasilja
Na organizovane i profesionalne napore države bosovi su odgovorili eskalacijom. Ona je počela 2008. godine kada je u borbi za podelu vlasti i kontrolu nad glavnim putevima droge ubijeno 6.290 ljudi.
Godinu dana kasnije Barak Obama, tada predsednik SAD, pokušao je da ograniči gotovo nekontrolisanu moć narko-kartela, stavljajući na listu sankcija koroporacije za koje se s pravom sumnjalo da su paravan za poslove s narkoticima.
Broj mrtvih samo se povećao. Poginula su 7.724 čoveka, od čega samo u državi Sjudad Huares (Ciudad Juárez, ranije El Paso del Norte, odnosno Severni Prolaz) 2.635 ljudi.
Nezavisno od značajnih uspeha Oružanih snaga Meksika, banditi su nastavili svoju borbu za prevlast u gradovima. U borbu su bili uključeni i pripadnici Ratnog vazduhoplovstva. Od početka borbi, 2006. do 2010. godine poginulo je 34. 612 ljudi. Samo 2010. godine taj broj bio je gotovo polovina od ukupnih gubitaka – 15.273. Činilio se da država pobeđuje. Međutim, iduće, 2011. godine, za samo devet meseci poginulo je još 13.000 ljudi.
Drskost narko-bosova nije imala kraja. Godine 2012. u državi Verakruz, u priobalju Meksičkog zaliva, otkriven je moćan sistem radio-stanica i prislušnih uređaja-skenera, koji su pratili i presretali radio-saobraćaj vojske i policije. Godinu dana kasnije, 2013. u državi Mičoakan (Michoacán de Ocampo) otkrivena je četa oklopnih transportera i magacini streljačkog oružja i municije.
Meksička država bila je uporna otkrivajući i likvidirajući jednog po jednog bosa, što se odrazilo na ukupnu delatnost narko-kartela. Godine 2023. zadat je jedan od najvećih udaraca kada je petog januara priveden Ovidio Gusman Lopes, sin čuvenkog Hoakina ”El Čapo” Gusmana (Joaquín Archivaldo Guzmán Loera – El Chapo, kepec, ”kratki”). Posle svakog od tih privođenja usledila bi osveta – zasedna ubistva policajaca i lokalnih funkcionera.
Kada će se i kako završiti ova borba? Počela je 11. decembra 2006. godine i još traje. Podsetimo da se na strani prava nalaze pet različitih meksičkih formacija, počevrši od Oružanih snaga, preko Nacionalne garde do Odreda samoodbrane. U Meksiku postoji čak i Narodna revolucionarna armija (Ejercito Popular Revolucionario), partizanski pokret levičara.
Pored drugih neprijatelja, i njoj su meta narko-karteli. Uz njih su i kolege s druge strane granice: SAD su angažovale tri specijalizovane agencije; u Australiji presretanjem meksičkih pošiljki bavi se Federalna policija, a u Kanadi Kraljevska kanadska konjička policija. U borbi aktivno učestvuju i oružane snage Venecuele (República Bolivariana de Venezuela). I španske specijalizovane agencije imaju mnogo posla zbog velikog priliva izbeglica iz Venecuele.
Ukupno je angažovano u svim ovim državama 590.000 ljudi. Na suprotnoj strani je 17 najvećih kartela. U početku su imali 100.000 vojnika, da bi ta brojka bila povećana sa još 175.000 novih vojnika. Broj aktivnih vojnika je nepoznat iz razumljivih razloga, jer država nema uvid u žrtve međusobnih obračuna i njihov ”rashod”.
Podaci o gubicima su veoma različiti. Smatra se da je na strani boraca protiv narko-kartela poginulo 302 pripadnika OS Meksika, 4.020 policajaca, dok je 137 vojnika nestalo u akciji. U SAD je poginuo jedan savezni maršal, a stradalo je 511 mirnih građana. Pored njih poginulo je još 58 novinara i oko 1.000 dece.
Opšti gubici narko – kartela su daleko veći: ubijeno je 12.483 pripadnika krijumčarskih grupa, 121.199 je privedeno, a 8.500 izvršno osuđeno. U ove brojke nisu uključene žrtve međusobnih obračuna bandi. Nezvanični podaci govore da je zaključno sa 2021. godinom na strani narko-klanova poginulo ili nestalo preko 350.000 bandita, dok je taj broj već sledeće godine povećan za još 110.000. Očigledno, da su savezne vlasti računale samo one koji su stradali u sukobima s regularnim snagama.
Podsetimo da se rat vodi oko narkotika, supstanci koje izazivaju zavisnost kod korisnika; najčešće trajnu. Međutim, ništa manja droga nije ni pohlepa. Na prvim časovima svi budući policajci čuju uzrečicu da se ”još nije rodio lopov koji je rekao dosta”. To uopšte nije daleko od istine jer besomučna trka za prljavim novcem i dalje se plaća zdravljem i životima – i ne prestaje. Da li će je prekinuti čuvena Trampova ograda?
Sada, kada smo se uverili u neverovatne mogućnosti BPL, njihovu nosivost i taktičko-tehničke osobine, moramo sa žaljenjem da konstatujemo da će ona možda sprečiti one koji bi da u Americi vredno radeći ostvare svoj životni san. Ove druge u njihovim kriminalnim namerama može da zaustavi samo metak ili neko još pohlepniji.
Шуме ћавале,моја душа је тамо јужније.🇨🇮