Najnovija borbena iskustva potvrđuju ono što se znalo još pri prvoj pojavi tenkova: ni dobro organizovano sadejstvo pešadije i tenkova ne garantuje nikome ništa, ali znatno povećava mogućnost preživljavanja na sve surovijem bojištu.
Sadejstvo zavisi od mnogo faktora – obaveštajnih podataka, logističke podrške, talenta i spremnosti komandnog sastava da u datom trenutku donesu presudnu odluku, odsustvo sujete, itd. Ono što se ranije zvalo ”rad na svoju ruku”, sada se može slobodno nazvati ”samoinicijativa”, dragocena veština svakog vojskovođe.
Najkraće rečeno – tenk bez dobro organizovane podrške pešadije drastično povećava mogućnost svog uništenja. Isto tako, pešadiji će biti lakše ako u pravom trenutku dobije vatrenu podršku od strane moćnih oklopnih sredstava.
I najbolje isplaniran napad može propasti ili krenuti neželjenim pravcem jer se i neprijatelj pita. Svi prethodni dogovori u štabu, pred raširenim mapama i fotografijama, mogu u trenutku pasti u vodu. Šta onda raditi i kako komunicirati, menjati odluke u hodu?
Tenkovi su bučne mašine, pri tom opasne i za svoju pešadiju. Pešadijske i tenkovske radio-stanice nije jednostavno upariti, pogotovo kada je napadački stroj pod kišom olova…a pri tom je lako presretati poruke, pa i ometati radio-saobraćaj.
Kako pešadinac može javiti promenu plana, izdati novo naređenje i nadati se da će komandir posade uspeti da drugim kolegama svojom vezom javi promenu plana?
U Prvom svetskom ratu to se na samom početku obavljalo snažnim kucanjem nekom metalnom polugom po oklopu tenka, koristeći se najprimitivnijom signalizacijom koju će tenkisti lako razumeti.
Sami tenkisti su, pak, koristili u slučajevima odvajanja od pešadije čak i golubove. Tokom Drugog svetskog rata i dugo posle njega većina oklopnih vozila (a najpre tenkovi) imali su vrlo jednostavnu vezu s pešadijom.
Kako je to izgledalo i izgleda?
Na zadnjem delu tenka nalazi se kutija u kojoj je smeštena telefonska slušalica. Englezi je zovu Tank Phone, ali i Tank Telephone, Grunt Phone, Tank-infantry phone (TIP), Infantry tank Telephone (ITT) ili jednostavno Infantry phone. Za razliku od standardnih telefona, on naravno nema brojčanik, niti mu je potreban. Stoga, tehnički gledano, reč je o interfonu, no mi ćemo ovaj uređaj, shodno istorijskoj tradiciji, zvati i dalje telefonom.
Ako ”pozvonite”, dobićete samo komandira tenka ili nekog od posade koji je zadužen za vezu. I niko neće moći da prisluškuje razgovor. Tenkisti se, naravno, nisu odrekli i radio-veze, ali ovaj telefon je rezervno sredstvo za komuniciranje prateće pešadije i posade u nužnim slučajevima. Telefonski kabl je robustan i dovoljne dužine da se može bezbedno koristiti.
Uzdajući se u minijaturizaciju i nagli razvoj elektronike u izradi radio-stanica, posle rata ovo sredstvo je skinuto s mnogih modela. Mnogi su se telefonu na tenku i podsmevali. Međutim, praksa poslednjih godina beleži da su mnoge zemlje počele da dodaju, ili serijski ugrađuju upravo ovakve telefone. Šta ih je na to nateralo?
Pre svega gradska borba, gde je komunikacija između pešadijske prethodnice i zaštitnih grupa sa tenkom od presudne važnosti. U gradskoj borbi tenk je višestruko ranjiviji nego na otvorenom bojnom polju, stoga mora imati komunikaciju na nivou streljačkog stroja.
Britanska iskustva
Istorija nam potvrđuje praktičnost ovog načina komuniciranja. Već su britanski tenkovi ”Mk I” bili opremljeni na taj način, jer kuckanje po telu tenka i jezik znakova nije znao svako, a bilo je i opasno. Dužina žice bila je do sto metara. Nepouzdanost opreme (mikrofoni su bili u začetku, slušalice takođe), velika buka i ratni stres nisu mnogo afirmisali ovakvu vezu, ali su pokazali da je moguća i poželjna. Svakako je bila napredak.
Snage Komonvelta to sredstvo masovno su koristile tokom Drugog sv. rata. Australijanci su svoje tenkove za blisku podršku ”Matilda II” obavezno opremali telefonima prilikom osvajanja ostrva, gde su džungle bile idealan ambijent prilikom zasednih dejstava. Njih je najbolje mogla da predupredi pešadija – u sadejstvu s posadama.
Ta iskustva korišćena su tokom iskrcavanja i borbi u Normandiji. Istina je da su mnogi tenkovi bili uništeni ili oštećeni artiljerijskom ili minobacačkom vatrom, ali to je bio rizik s kojim se računalo. Na tenkove ”Čerčil IV” i njegove kasnije modifikacije, već 1943. godine serijski su ugrađivani telefoni.
Montaža nije oduzimala mnogo vremena, niti tražila neko posebno znanje. Tenk ”Komet”, koji je ostao u naoružanju sve do 1958. godine, takođe je imao standardne uređaje za vezu pešadije i posade. Popularni i respektabilni tenk ”Čiften” (Chieftain – poglavica) koji je u službi bio tri decenije (sve do 1990. godine), takođe je imao ugrađene tenkovske telefone. Oni su, kao i svi prethodni, bili na dohvat ruke pešadiji, kako se ne bi pela na tenk i izlagala sebe opasnosti.
Američka iskustva
Većina američkih tenkova, počevši od tenka ”M4 Šerman”, pa do ”M1 Abrams”, imali su kao standardnu opremu i ovaj telefon. Prvi su telefone dobili ”Šermani” koji su angažovani tokom kampanje na Bugenvilskim ostrvima (Bougainville campaign, Solomonska ostrva, Nova Gvineja) 1943. godine. Najpre su to bile improvizovane sprave.
Posade su montirale slušalice u prazne municijske kutije i povezali bi ih kablom s unutrašnošću tenka. Varijante su bile razne, a ponovila se i situacija iz Prvog sv. rata da kabl bude dugačak i više desetina metara. Taj metod korišćen je od Tarave do Okinave. To isto radili su i u Evropi, pa je na taj način pešadija bila manje izložena. Kada bi osmatrači javili promenu situacije, komandiri bi reagovali, razmenili bi informacije i nastavili sinhronizovan rad.
Iskustva iz tog rata pomalo su pala u zaborav, što se vrlo brzo pokazalo u Koreji. Na tenkove ”M26” telefoni su postavljeni previsoko, na zadnjem delu tenka, pri čemu su bili izloženi i pešaci i kutije u kojima su se slušalice nalazile. Tenkovi ”M48A3”, koje su koristili pripadnici Korpusa Mornaričke pešadije u Vijetnamu, takođe su imali slušalice sa kablom do sto metara dužine.
Slušalice su bile standardne, sa poljskih telefona, i nikakav problem nije predstavljalo to da se zamene, montiraju ponovo, stave čak i na neko drugo sredstvo. Vijetnam je bio krvava škola, pa se mislilo i na taj sistem veza. Kutije su postavljane tako da se ne zapletu u šikaru.
Dug period lokalnih ratova, gde nije bilo pravih protivnika, izbacio je iz upotrebe ove slušalice, pa se one nisu nalazile na tenkovima ”M60”, koji su vrlo dugo bili glavni borbeni tenkovi. Međutim, sa gradskim borbama na Bliskom istoku i drugim mestima, stiglo je i otrežnjenje.
Na prvim tenkovima ”M1 Abrams” njih nije bilo. Stoga su pešadinci morali preko standardnih radio-uređaja da ostvaruju otvorenu vezu sa tenkovskom posadom, što je često bilo problem. Smatralo se da će komunikacija telefonom biti nemoguća usled bučne gasne turbine ”AGT1500”.
Ovaj nedostatak otklonjen je 2006. godine sa ugradnjom TUSK sistema (Tank Urban Survivanility Kit). On je prvi put korišćen u Iraku gde se i ustalilo mesto tom kompletu – na zadnjem desnom delu tenka, iznad gusenice.
Za ovim primerom danas se vode i druge zemlje. Očigledan primer za to su nemački ”Leopardi”, naslednici velikih borbenih iskustava pancera iz Drugog svetskog rata. Na njih se standardno ugrađuju telefonski kompleti, što se može videti iz priloženih fotografija.
Sovjetska i nemačka iskustva
Kako je rešavana komunikacija širom najvećeg ratišta u istoriji, Istočnom frontu, kako su to rešili Sovjeti, a kako Nemci? I nemački i sovjetski tenkovi imali su mogućnost komunikacije s pešadijom, ali ne formacijski standardizovani kako bismo to danas zamišljali. Nemci su kombinovali sisteme, od interfonskih do radijskih. Mnogi nemački tenkovi, posebno kasniji modeli, imali su radio (najčešće ”FuG-5” – Funkgerät), ali je njihova pouzdanost varirala.
Kod Sovjeta bila je hronična nestašica radio-uređaja iz poznatih razloga. Fabrike su dislocirane, trebalo je vremena da se uspostavi proizvodnja, a Lendliz nije mogao da pokrije svu potražnju.
Znamo da su u toku Drugog sv. rata samo komandirski tenkovi imali radio-stanice. Kako su onda komunicirali s pešadijom, s obzirom na to da je stanje sovjetske elektronske industrije bilo daleko ispod njenih rivala i da su se svi, počevši od pilota i tenkista, žalili na kvalitet veze?
Korišćene su različite metode, od onih najprimitivnijih – signalizacija zastavicama, do kurirske veze. Štaviše, zastavice su bile dominantno sredstvo, posebno na maršu. Koncept interfona koji je kasnije razvijen tokom rata nije bio masovan i zavisio je od veštine majstora u poljskim radionicama, a često i od ambicije komandira tenka, njegove uhodanosti s poznatim načinima komunikacije, itd. Tačnije rečeno, telefon za komunikaciju posade i pešadije nije bio formacijsko sredstvo.
Iskustva iz naše trupe
Posle Drugog svetskog rata na tenkovima serije ”T-54/55” kao ni na porodici tenkova ”T-72/M 84” nema telefona kakvi su bili na ”Patonima” koji su se nalazili u našem naoružanju. Nije ih bilo ni na tenkovima ”T-34”.
Međutim, to ne znači da nema ni komunikacije. Nije kao na ”Abramsu” ili ”Leopardu”, ali je ima…I prilično je rizična. Iza turele komandira nalazi se strandardni priključak za šlemofon, koji se koristi u toku marša, kada je komandir delimično van kupole.
U slučaju borbe, jedan šlemofon će biti upravo tu priključen i fiksiran. Komandiru pešadinaca ostaje ”samo” da se popne na tenk (kako zna i ume, a najbolje je sa zadnjeg dela) i onda preko šlemofona pokuša da komunicira s posadom, uz sve rizike koje ta komunikacija nosi.
No, i to je bolje nego da nema ničega. Sva naša saznanja o modernim sredstvima prenosa signala i ubeđenost u njihovu nadmoć (mobilna telefonija, dronovi, GPS, itd), savremeno ratište surovo preispituje, kako je to oduvek bilo u koliziji teorije i prakse.
