Svaki rat napravi u vojnoj industriji ogroman skok u napretku i razvoju svih vrsta oružja, pa je tako bilo i u Drugom svetskom ratu. Ipak, pored niza unapređenja i novotarija, možemo tek za mali broj sredstava reći da su ona ta koja su zaista predstavljala bitno nov napredak, menjajući koncept u svojoj klasi, pa i budućnost nekih sistema.
Nabrojmo, uz rizik da nešto ispustimo, samo neke: radar, spitfajer, višecevni bacač raketa Kaćuša, T-34, Pancerfaust, Fau-2, atomska bomba… Ova poslednja dva predstavljaju ujedno i prva oruđa od kojih nije bilo odbrane. U ovu elitu uključio se, s pravom, nemački PA top FlaK 18/36/37, poznatiji po nazivu Acht-acht ili osamdeset osam (osamdesetosmica).
Pogledajmo po čemu je ovaj top uspeo da dođe u sam vrh najuspešnijih oruđa Drugog sv. rata i kako je iskoristio sticaj okolnosti i svoju šansu da se proslavi. Inače, o Flaku je napisano mnogo knjiga, a postoje i klubovi njegovih zaljubljenika, stoga će ovo biti kraći osvrt prilagođen formatu porala.
Nemci su odmah posle potpisivanja mirovnog ugovora u Versaju počeli da se pripremaju za sledeći rat. U tim pripremama veoma važno mesto zauzimala je novoafirmisana treća dimnezija, pa su pod maskom raznih firmi (najčešće lociranih u inostranstvu) razvijali avijaciju, ali i oružja protiv nje.
Tako je nastao i PA top kalibra 88 mm Flak (Flugabwehrkanone). Njegova vrednost nije se ogledala samo u tome što je bio jedan od najboljih topova u svojoj klasi. Protivavionska oruđa razvijale su sve države i to vrlo uspešno, neke možda i bolje. Međutim, ovo izvanredno sredstvo pokazalo je retku osobinu koja se može videti u arsenalima – univerzalnost.
U adaptiranoj varijanti KwK 36 (Kampfwagenkanone) korišćen je za tenkove ”Tigar PzKf VI” donoseći mu veliku prednost na bojnom polju, bar kad je vatrena moć u pitanju. Ugrađivan je i na samohodne lovce tenkova (Panzerjäger). Top je u kopnenoj varijanti korišćen protiv tenkova, oklopnih vozila, artiljerije, utvrđenih uporišta, bunkera, forpostova, blokhausa, ali i kao obalska i brodska artiljerija, itd.
Brzina projektila, kalibar i tempo paljbe, činili su ga izuzetno upotrebljivim, svrstavajući ga u najopasnije protivnike u svim dimenzijama. Štaviše, najopasniji je bio kao PT oruđe, uz korišćenje odgovarajuće municije.
Kako je nastao
Potpisane obaveze iz Versajskog sporazuma brzo su i otpisane. Već dvadesetih godina inžinjeri koncerna Krup (Fríedrich Krupp AG, s centralom u Esenu), bez obzira na zabranu, počinju rad na razradi PA topova, na bazi mornaričkih modela, a uz saradnju s Rajnmetalom.
Ispitivanja su vršena u zavodima švedskog ”Boforsa”. Godine 1928. završeni su prototipovi topova kalibra 75 mm (dužina cevi od 52-55 kalibara) i kalibra 88 mm (dužina cevi 56 kalibara). Nemci su predvideli nezadrživ razvoj strateške bombarderske avijacije i naručili su povećani kalibar topa m/29 koji je i dalje bio zajednički projekat ”Krupa” i ”Boforsa”.
Pokazalo se da je projektil kalibra 105 mm isuviše težak za terenske uslove jer nije mogao da obezbedi lako i brzo punjenje topa. Zato su se rešili za srednje rešenje – kalibar 88 mm. Osnovna, PA verzija topa nalazila se na kružnoj osnovi što joj je omogućavalo da dejstvuje u svim pravcima, dobacujući i do 15.000 metara visine.
Tako 1932. godine u fabrikama ”Krup” počinje masovna proizvodnja usvojenog projekta. To je, u najkraćem, istorijat pojave čuvenog ”Aht – aht” (Acht acht – osam/osam, na nemačkom Acht-Komma-Acht Zentimeter), sa oznakom Flak 18.
U trupu ovo oruđe stiže 1933. godine. Raspoređuju ga u osam motorizovanih PA baterija. Oznaka ”M -18” trebalo je da zavara pobednike, sugerišući da se Nemačka držala uslova Versajskog dogovora, te da je top nastao pre njegovog potpisivanja.
Cev je bila monoblok, imala je oblogu, slobodni deo cevi i zadnjak u kome su se nalazili ležište projektila i zatvarač sa udarnim mehanizmom. Rešenje je bilo veoma jednostavno, a omogućavalo je visoku početnu brzinu projktila, od 800 do 820 m/sec. Zašto su se konstruktori opredelili za slobodnu cev? Velika količina baruta dovodila je do brzog habanja (”sagorevanja cevi”). Zato je bilo mnogo jevtinije zameniti slobodni deo nego celu cev.
Za povratak topa u prvobitni položaj korišćen je pneumatski regulator trzaja iznad cevi. Mehanizam za balans opruge montiran je u dva cilindra ispod cevi, što je olakšavalo vertikalno nišanjenje. Osnovu četvorokrakog postolja činila je poprečna štafna čiji bi bočni delovi bili podignuti kod prelaska u marševski položaj. Uzdužna greda imala je ulogu lafeta (noseće konstrukcije oruđa). Sve vrednosti vezane za dejstvo (tempiranje, elevacija, itd), prenošene su sa uređaja za upravljanje vatrom putem vakuumskih cevi povezanih kablom sa 108 žica.
Modifikacije Flak 36/37
Prva modifikacija, Flak 36, pojavila se 1935. godine. Imala je jednostavniji lafet, poboljšanu cev i bila je jevtinija za izradu jer su svi mesingani delovi zamenjeni čeličnim. Prednja i zadnja strana lafeta bile su identične i zamenjive, pa su mogli biti korišćeni isti tegljači.
Samo godinu dana kasnije sledi još jedno usavršavanje; ovaj put na redu je bio sistem za upravljanje vatrom. Praksa je pokazala nedostatke osnovnog modela, pa su konstruktori pojednostavili i ubrzali prelazak iz marševskog u borbeni položaj. Razrađen je nov način istovara topa iz fabričko-transportnog pakovanja, a obezbeđena je i njegova glavna prednost – dejstvo po kopnenim ciljevima. Za to je bilo dovoljno spustiti bočne upore, stabilizovati top i blokirati kočnice.
Otišlo se korak dalje i sa usavršavanjem cevi – ona je napravljena iz tri dela, pa je proizvodnja postala još jevtinija, a zamena brža. Nije morala biti zamenjena cela cev, već samo ugroženi delovi. Ono što nije moglo da se otkloni jeste relativno velika visina topa u marševskom i borbenom položaju, odnosno njegova uočljiva figura na bojnom polju pa se pristupalo ukopavanju, ili dejstvu s prikrivenih položaja, gde god je to bilo moguće. Početkom 1940. godine, kako osnovnom, tako i unapređenim modelima, dodati su oklopni štitnici koji su čuvali posadu od streljačke municije i fragmenata granata.
Na taj način Flak 36 postao je univerzalni top, a Flak 37 korišćen je prvenstveno u stacionarnim uslovima kao PVO oruđe, u baterijama sa četiri topa. Za ovu varijantu proizvođač uopšte nije ni predvideo dodatak za vučni deo, pa su oruđa uklanjana posebnim prevozom tek kad pretrpe oštećenja na položaju ili moraju na remont.
Većina delova na modelima 18, 36 i 37 bila je međusobno zamenjiva. Top je posedovao daljinomer, radio-lokator, kao i sistem predaje podataka Ubertransuger 37 koji je prenosio podatke o pravcu dejstva, elevaciji i tempiranju.
Ovaj top imao je još jednu prednost: mehanizam automatskog izbacivanja čaura, što je dozvoljavalo uvežbanoj posadi da ispali do 20 hitaca u minuti. Međutim, da bi se to ostvarilo s projektilom od 15 kilograma, bila je potrebna posada od 11 ljudi, od kojih je četvoro ili petoro bilo zauzeto isključivo dodavanjem projektila.
Zastupljenost u trupi
Versajski ugovor dozvoljavao je Nemcima da zadrže samo 168 zastarelih topova 75 mm. Pored toga, član 167 Ugovora ograničavao je broj projektila po oruđu do 1.500 komada. Preoužavanje PVO protivno Versajskom sporazumu počelo je tri godine pre dolaska Hitlera na vlast (!).
Rukovodstvo Vajmarske republike (Weimarer Republik) predložilo je Drugi plan preoružavanja, prema kome je Rajhsver bio dužan da, u najkraćem roku, nabavi za potrebe PVO 792 teška mitraljeza, 30 topova kalibra 37 mm, 24 topa kalibra 75 mm, 48 topova kalibra 88 mm i četiri topa kalibra 105 mm. Čak ni tako skroman plan nije mogao da se ispuni usled nedostatka novca. Međutim, nacisti su, dolaskom na vlast, lako pribavili neophodna sredstva.
Konačno, 1935. godine ratna mašina se zahuktava. Počinje ozbiljno preoružavanje, kako kvalitativno, tako i kvantitativno. U godini dolaska Hitlera na vlast, u PVO bilo je na službi 5.100 vojnika i oficira, a 1937. godine u njenom sastavu bilo je više od 47.500 pripadnika. Godinu dana posle toga, već ih je bilo više od 70.000. Tim tempom tekla je i proizvodnja topova.
Do rata s Poljskom ostalo je godinu i po dana kada se u registru PVO našlo 1.984 topa kalibra 88 mm s 2,7 miliona projektila; prvog septembra 1939. godine Nemci su raspolagali s 2.459 topova za koje su ozbezbedili više od pet i po miliona granata. Rat je, zahvaljujući kvalitetu ovog topa, izazvao veliku potražnju u svim vidovima Oružanih snaga Nemačke.
Proizvodnja za vreme rata maksimalno je pojednostavljena i uhodana do perfekcije, no svejedno ovih topova nikada nije bilo dovoljno. Kopnena vojska je tek 1941. godine dobila 126 oruđa. U avgustu iduće godine dostavljeno joj je još 176 topova, a 1943. godine 296.
Pretposlednje ratne godine taj broj bio je i najveći – 549, da bi u završnoj godini KoV dobila samo 23 topa. Avgusta 1944. godine u KoV i Luftvafe bilo je 10.930 oruđa sva tri modela. Izvesna količina tih topova našla se i kod Italijana pod oznakom 88/56 S.A.
Kako se pokazao u ratu?
I ovo sredstvo prošlo je vatreno krštenje u Španskom građanskom ratu. U sastav legije ”Kondor” ušlo je nekoliko baterija Flak 18. Odmah se pokazalo da je ovaj top, u nedostatku brojnijih vazdušnih ciljeva, bio veoma efikasan protiv kopnenih ciljeva svih vrsta. Uzimajući u obzir stečena iskustva, razvijeni su pancirni i kumulativni projektili, a oruđa koja su bila predviđena za sadejstvo s kopnenim trupama dobila su čelične štitove.
Naveli smo da su u Drugi svetski rat Nemci krenuli s 2.459 Flakova. Primenjivani su svuda, do samog kraja rata. Sve vreme su zadržali, u odnosu na protivnička sredstva, svoj kvalitet i primućstva, pa nije bilo potrebe da se rade posebne modernizacije ili pojačanja. To svedoči da su konstruktori bili dalekovidi i znali šta treba trupi.
Protiv Poljske i Francuske korišćeni su u PA svrhe gde su pokazali izvanredne rezultate. Na ruku im je išlo i to što su Poljaci i Francuzi rat dočekali s relativno zastarelom avijacijom. Tako se dogodilo da PA puk pukovnika Valtera fon Hipela koji je štitio pontonski prelaz preko reke Meze, samo za jedan dan, 14. maja obori 150 aviona. Time je otvorio put tenkovima Guderijana, a grudi okitio gvozdenim krstom (Ritterkreuz des Eisernen Kreuzes).
Ako u tim prvim borbama javnost i nije obratila pažnju na ove topove, jer su Guderijanovi tenkovi bili ”zvezde pobede”, Afrika je donela njihovu afirmaciju. Nezavisno do poraza Nemaca i njihovog povlačenja, Angloamerikanci nisu mogli da mu odgovore ravnopravno. U početku je Romel imao samo 12 topova!
Izvanrednom taktikom i pokretljivošću on je postavljao nepredvidive zasede, često masakrirajući kolone tenkova i oklopnih vozila iz dobro ukopanih i maskiranih pozicija. Pošto je bio visok i uočljiv (sve ono što pt oruđe ne treba da bude!), mera ukopavanja bila je neophodna.
Kao tegljači korišćeni su poluguseničari Sd.Kfz-7 sa svojim varijantama, ali i troosovinski kamioni, kao i svako vozilo koje bi moglo da povuče ovaj top mase od gotovo pet tona. Iz marševskog u borbeni položaj mogao je da pređe za dva, do dva i po minuta.
Na evropskom ratištu prvog juna 1941. godine PVO Luftvafe imala je 4.266 topova, a još 120 su detaširani u deset armijskih protivavionskih diviziona. Ovim topom Nemci su mogli da unište sve tipove sovjetskih i drugih savezničkih tenkova tokom celog rata. Jedino su tenkovi IS-2 mogli da izdrže njegov pogodak, ali na daljinama preko 1.500 metara.
Porodica ”osamdesetosmice”
Modifikacije su bile malobrojne i zavisile su od namene topa. Osnovne su bile:
- Flak 18: imao je poluautomarski zatvarač i veliku početnu brzinu projektila. Korišćen je na podvozu Sonderanhänger 201. Masa mu je bila 7.000 kg, a tempo paljbe 15-20 projektila u minuti. Kasnije je postavljena oklopna zaštita, a proizvodio ga je u potpunosti ”Krup”, kao i sve druge varijante.
- Flak 36: Korišćen je na podvozu Sonderanhänger 202, koji je omogućavao veću brzinu kretanja, ali i mogućnost gađanja s tegljača. Dobio je i zaštitu od pancirnih projektila.
- KwK 36: osnovno oruđe tenka PzKpfW VI. Uprkos sličnostima sa topom Flak 36 smatra se da je on posebna vrsta topa, a ne samo puki derivat navedenog Flaka 36.
- Flak 37: unapređena verzija Flak 36 kod koje su usavršeni sistemi upravljanja vatrom.
- Flak 41: urađen u malom broju primeraka, sa dužom cevi i dužom municijom, pa se smatralo da je on gotovo ravan topovima kalibra 128 mm.
Svi PA topovi imali su sistem uparivanja komandi sa pripadajućim pomoćnim odeljenjima reflektora, akustičkih uređaja i centralizovanom komandom sinhronog dejstva duž trase leta napadačevih aviona. Ubrzo je, posle pojave radara ”Vircburg” (Würzburg) počeo da se koristi i ta vrsta otkrivanja i navođenja na cilj.
Ovaj top je, pored svojih odličnih tt svojstava, omogućio i primenu komunikacije, koordinacije i centralizacije dejstva, što je danas azbuka ratnog postupka svih armija sveta (3C).
Top se nalazio u naoružanju Nacističke Nemačke, Demokratske Republike Nemačke, Italije, Rumunije, Bugarske, Španije, Slovačke, Francuske, Grčke, Kine, Brazila, Mađarske, Velike Britanije, Finske, Jugoslavije, DNR Vijetnam, SAD, SSSR i KNDR.
O upotrebi ovog topa u JNA veoma iscrpno je pisao Aleksandar Radić u ”Arsenalu” (br. 51 i 52). Ima ga po vojnim muzejima širom sveta, čak i u zemljama koje ga nisu koristile.
I on zaslužuje hipotetičko pitanje – da li bi danas on bio opasan na ratištu? Nema sumnje da bi i sada, tehnički gledano, bio veoma opasan protivnik. Međutim, dronovi i mnogobrojni sistemi otkrivanja dejstva vrlo brzo bi ga vratili u rashod istorije – gde mu je i mesto. Zasluženo.
Hvala