Kako postati nevidljiv tenkista? Revolucionarni, ali zakasneli eksperiment taktike prikrivene paljbe

Napasti tenkom, a pri tom ne biti viđen? To je oduvek bila najveća želja tenkista jer je dejstvo tenka vrlo teško sakriti. Međutim, ratna praksa je pokazala da ništa nije nemoguće, samo je pitanje koliko se i kada može upotrebiti.

Setimo se da su u Četvrtom arapsko-izraelskom ratu arapski tenkisti prvi počeli da primenjuju rešenje koje se nametnulo već na početku okršaja. Kao što znamo, taj rat je definisao nove parametre gubitaka oklopa i dramatično skratio ratni i životni vek posada. 

Čega su se Egipćani dosetili na Sinaju? Kada bi jedan tenk dejstvovao, izazvao bi veliki oblak peska koji se dugo ne bi slegao, pa bi na taj način dotični tenk bio neupotrebljiv…osim ako ne bi promenio položaj i napustio siguran zaklon ili poremetio stroj.

Tenkisti su to rešili na sledeći način: dok bi se slegala prašina, susedni tenk bi nišanio omogućavajući dalje dejstvo kolegi – i obratno.  Za ciljanje je korišćena jednostavna metoda paralakse (inače uobičajena u astronomiji), ali je davala rezultate, ili bar zbunjivala protivnika. 

Metoda kojom se bavimo takođe nije nova, samo što je u vreme kada se pojavila bila veoma zahtevna s tehničkog stanovišta. Trebalo je da se pojave i razviju takvi sistemi komunikacija koji će omogućiti koordinirani  napad dva tenka preuzimanjem vođenja rakete ka cilju, ali ideja je bila tu! O čemu je reč?

Na jednom od najvećih tenkovskih poligona na svetu, Vitebsku u Belorusiji, gde su se uvežbavale generacije tenkista SSSR, izveden je više puta uspešno, posle dugogodišnjih ispitivanja, značajan eksperiment. Zbog čega ova epizoda zaslužuje pažnju? 

Tenkisti su morali da nađu rešenje kako da što manje uočljivi dejstvuju vođenim raketama. Istovremeno, tražili su tako i način da se što bolje zaštite od njihovog dejstva, jer su se one veoma brzo razvijale. 

Čime su se to bavili istraživači? Kao što znamo, tenkovi mogu posredno dejstvovati iz skrivenih pozicija i mrtvih uglova klasičnom municijom bez potrebe da vide protivnika. Za to im je bio potreban dobar, iskusan osmatrač na prikrivenoj poziciji koji, klasičnom artiljerijskom metodom navođenja, može da pravovremeno koordinira njihovo dejstvo, šaljući im podatke o efektima gađanja preko sigurnog kanala.

A može li se tako nešto postići pomoću navođenih pt raketa? Znamo da su pt rakete prvih generacija bile vođene žicom, a zatim i radijom.  Za uspešno dejstvo bilo je potrebno da cilj bude sve vreme u vidnom polju. Taj zahtev, međutim, i  tenk koji lansira raketu zadržavao je u vidnom polju napadnutog.

Znamo da na tadašnjim sovjetskim tenkovima posredno dejstvo pt raketama nije bilo moguće jer tadašnje rakete nisu imale glave za samonavođenje i sistem automatskog traženja cilja. Međutim, radio-komandni kompleks vođenog oružja ( комплексы управляемого вооружения – KУВ) koji se nalaziо na porodici tenkova ”T-64” i ”T-80” (s brojnim modifikacijama) kako bi se pomoću njega ispaljivale vođene rakete, posle odgovarajuće dorade i usavršavanja, omogućavaо је da se primeni i to ratno lukavstvo.

Napomena: KUV ne treba mešati sa našom skraćenicom SUV (sistem za upravljanje vatrom) jer je KUV samo deo kompleksa sistema za upravljanje vatrom. 

Iz čega se sastojalo lukavstvo ove ideje?

Ono je, teorijski, bilo vrlo jednostavno: tenk koji se nalazi na prikrivenoj poziciji lansirao bi raketu, a drugi tenk, bliži protivniku i dobro zamaskiran, preuzimao bi upravljanje raketom i dovodio ju je do cilja. Reklo bi se – lepo kao ideja, ali kako to ostvariti? Kako da jedan tenk dejstvuje, a potom prepusti vođenje te rakete drugom tenku?

Više puta ponovljeni eksperimenti su u potpunosti dokazali da je to moguće, a radovi na tu temu često su objavljivani i razmatrani u raznim vojno-stručnim časopisima kojima je SSSR obilovao. Nema dokaza da je takav način dejstva korišćen u realnim uslovima. Tehnički je bio osvojen, što je već dovoljan razlog da se bolje upoznamo s tom idejom, kako bismo bolje razumeli razvojni put tenkova i njihovu mukotrpnu ulogu na ratištu. 

Vreme nastanka ideje

Na nekim modelima tenkova su, kao što smo već naveli, postojali radijski sistemi za vođenje raketa. Međutim, reč je o kraju osamdesetih; to je vreme kada nije bilo mobilnih telefona, a civilizacija personalnih računara i digitalizacije bila je u svom osvitu – a moralo se napred.

Sovjeti su pokušali da problem reše postojećim sredstvima; zamisao je bila da se iskoristi postojeća oprema primenom nove taktike vođenja raketa. Učinjeno je to bez radikalnih izmena u tenkovima, već samo dodavanjem neophodnog bloka koji bi olakšao komunikaciju primopredaje vođenja projektila. Za njega je tek trebalo dokazati da li je upotrebljiv, ili je reč samo o idejama na papiru.  

Prvi masovni KUV (kompleks navođenog oružja) koristio je, kako je već navedeno, radio-upravljanje. Bio je to prilično složen mehanizam koji je imao petnaestak različitih delova. Sve to je trebalo minijaturizovati i smestiti u ionako tesan tenk. Sovjeti (i ne samo oni) sagledali su ispravno značaj i prednost radijski navođenih PT raketa, ali i njihove nedostatke.

Najveći je bio taj što nije mogla da se postigne zadovoljavajuća preciznost gađanja. Zašto? Radio-talasi tenkova koji su dejstvovali blizu jedan drugom imali su vrlo ograničen broj frekfencija, pa je u kanalima dolazilo do zagušivanja i entropije. Minimalno bočno rastojanje između tenkova u liniji trebalo je da bude bar 30 metara, što je opasno ugrožavalo dotadašnju taktiku rapidnog napada, a korišćenje vođenih raketa uslovilo dodatnim problemima taktičko-tehničke prirode.

Zašto je ova ideja uopšte stigla na poligon?

Bez obzira na tehničke teškoće, tenkisti su znali koliko je važno razviti ovaj sistem. Jedan od važnih činilaca zaštite tenka jeste što bolja prikrivenost njegovog dejstva. Ko je bar jednom video kako izgleda dejstvo tenka i kakav to demaskirajući efekat ima, zna o čemu je reč.

Kakva god da je maskirna šema primenjena (kombinacija mreže i inžinjerijskih radova, lansiranje će biti odmah uočeno optičkim, optoelektronskim, akustičkim i termalnim sistemima nadgledanja bojišta.

Posada koja je dejstvovala može da očekuje već posle pet do 15 sekundi protivnapad. Toliko ima vremena da se skloni ili da se brani manevrom, što je kod tzv. ”pametnih raketa” postalo bespredmetno.

Tenkisti, naravno, oduvek računaju  s raznim merama samozaštite. Međutim, ratište je uvek brzo nalazilo nove mere, jer su napadna sredstva razvijana brže i lukavije. Šta posada može da uradi kada uoči protivdejstvo posle svog hica?

Ukoliko nema u blizini neku uvalu gde može da se sjuri ili neki objekt iza koga može da se skloni u tih desetak, petnaest sekundi, malo toga joj preostaje.

Razumna je zato taktika tenkista da dejstvuju s prikrivenih pozicija, odande gde neprijatelj ne može da uoči bljesak i dim. Pored već spomenutog navođenja artiljerijskog tipa, razrađen je eksperimentalni sistem posrednog dejstva navođenom raketom uparivanjem kompleksa za navođenje s dva tenka.

Ovaj proces ima dve etape:

1. Ispaljivanje i uvođenje rakete u polje upravljačkog kompleksa (KUV) koji će joj obezbediti navođenje na cilj.
2. Navođenje na cilj. 

Ova dva uslova ispunjavao je sistem vođenog naoružanja, ”9K112-1”. On je mogao da kontroliše radijski poluvođene rakete ”9M112”, ”9M112M”, ”9M112M2”, ”9M124” (Semi-automatic command to line of sight – SACLOS). Njega su činili osnovni elementi:

• Blok upravljačkog kola ”9VZ87”.
• Koordinator praćenja s mogućnošću pretraživanja, zahvata i automatskog praćenja izvora svetlosti na zadnjem delu lansirane pt rakete, pri čemu operator može da, merenjem ugaonih koordinata u odnosu na liniju nišanjenja, omogući korišćenje komande za lansiranje ”9C461”.
• Pretvarač ”OP 900”.
• Kalkulator – čitač podataka.
• Predajnik radio-komandi.

Predstavimo i raketu koja je poslužila za ovaj eksperiment:

Kompleks ”Kobra” ima oznaku ”9K112(-1)”, dok je sama raketa označena kao ”9M112 (M)”. NATO joj je dao klasifikaciju ”AT-8 Songster” (ptica pevačica). Razrađena je za upotrebu najpre na tenkovima ”T-64B”, ali i na kasnijim modelima s topom kalibra 125 mm, a uvedena je u naoružanje još 1976. godine. Maksimalni domet joj je 4.000 metara i ta raketa se još uvek koristi. Na osnovu te rakete razrađen je kompleks ”9K119M Refleks-M”.

Na samoj raketi nalazi se radio-prijemnik i izvršni mehanizam u obliku upravljačkih površina – kormila. Grubo navođenje obezbeđuje da raketa bude na liniji viziranja cilja, a precizno navođenje korišćeno je u završnoj fazi leta.

Taj kompleks sastojao se od opreme za lansiranje rakete, kao i sistema komunikacije s nišanskim sistemom i stabilizatorom rakete. Takav, preslikan uređaj, treba da imaju oba tenka kako bi mogla da ostvare koordinaciju za sekvencijalno navođenje od strane dva odvojena činioca. Da bi dejstvo bilo uspešno mora se uraditi sledeće:

1. Ispaliti raketu tako da ona uleti u vidno polje drugog tenka i bude u njemu dovoljno dugo da bi on   pomoću svog KUVA preuzeo vođenje i doveo je do cilja. 
2. Isključenje mogućnosti istovremenog slanja komandi raketi iz oba tenka, čime bi se raketa ”zaludela”, odnosno blokirala.  

Prvi zadatak se rešava tako što komandir tenka uračunava karakteristike mesta s kog dejstvuje i opredeljuje se prema sektorima u kojima je moguće izvršiti uparivanje dva tenka. Praktično rečeno, ne može se sa svake pozicije dejstvovati, jer postoji mogućnost da raketa brzo proleti mimo vidnog polja tenka koji treba da prihvati njeno vođenje i dovede je do cilja.

Ukoliko je upravljački kompleks drugog tenka spreman, a raketa u povoljnom vidnom polju, pristupa se najdelikatnijoj operaciji – preuzimanju komandi od tenka koji je raketu ispalio. Kako sprečiti da oba tenka mogu da u isto vreme komanduju raketom? Tako što se duplira radio-veza.

Predaja veze s prvog tenka odvija se isključivo na inicijativu drugog tenka, od onog trenutka kada je on raketu uočio. Na taj način tenk-lanser može samo da posmatra efekat i da se sprema za dalje dejstvo jer je njegov KUV blokiran od strane tenka koji je preuzeo navođenje.  

Sada, pri razvoju novih komunikacionih sredstava ovo izgleda kao srednjevekovna operacija. Međutim, u vreme kada se došlo na tu ideju, to je bila ideja iz budućnosti. Što je najvažnije, to je funkcionisalo!

Od 14 lansiranja na ciljeve koji su se nalazili na krajnjem dometu raketa, bilo je čak 12 pogodaka. Eksperiment je dokazao da je ideja dobra i izvodljiva! Tenk je mogao bezbedno i neprimetno da ispali raketu, da bi njeno vođenje preuzeo susedni kolega i uništio cilj. 

Zašto to, ipak, nije stiglo na bojište?

Na poligonu su se uverili u prednost ovog načina dejstva. On je omogućavao i konstrukciju lakših, malogabaritnih raketa, kao i mogućnost prikrivene paljbe. I to je sve! Zašto? Zato što je na poligonu, pri idealnim uslovima i odsustvu neprijatelja sve moguće. Sve ostalo je bilo protiv ovakve taktike.

Već tada je takav način dejstva isključio osnovne borbene kvalitete i prednosti tenka – pokretljivost i prodornost. Tenk nije zamišljen da kao artiljerijsko oruđe bude skriven iza nekog uzvišenja, mada su tenkovi povremeno korišćeni i za posredna gađanja. Štaviše, taj drugi tenk morao je mnogo ranije da dođe na položaj gde će se prikriti i čekati svoj trenutak, a to nije bilo lako izvesti neprimetno. To su samo dva tenka u zasedi.

A šta bi radili ostali tenkovi osamdesetih godina, kada se njihova brojnost merila u hiljadama komada? U međuvremenu, i ovu ideju, kratko vreme perspektivnu i podložnu razvoju, dezavuisao je nagli napredak kompjuterske tehnologije i digitalizacije, a zatim i pojava dronova.  

Gledano s aspekta iskustva SVO, odgovor na pitanje – da li je moguće primeniti takvu zasednu tehniku danas – jeste vrlo lak. Pojava novih generacija polunavođenih i samonavođenih raketa (ispali i zaboravi) eliminisala je ovakav način koordinacije dejstva.

Čak i da nema takvih, samostalnih raketa, koordinaciju na putu leta rakete mogu sada obavljati i pojedinci izviđači, ali i dronovi; primopredajnici su sada veličine mobilnog telefona i nije im više potreban tenk da ih nosi. Što je još važnije, kretanje tenka na bojištu danas je nemoguće sakriti, jer je čak i pešadiji to veoma otežano pošto im nad glavama stalno ”vise” BPL.

Zahvaljujući minijaturizaciji svih mogućih sistema, jedna BPL (a nad ratištem ih ima na stotine) može da sa sobom ponese optoelektronska sredstva, kamere visoke rezolucije, termičke nišane, itd.

Onog momenta kada neko progovori preko radio-uređaja ili pošalje raketi radio-signal detektovan je i njegova pozicija je u trenutku, putem satelita, preneta protivniku. Pri tom se može i aktivno ometati. A tenk?  Da bi bio otkriven, čak i ne mora da uključi motor ili emituje, jer njegova ogromna masa proizvodi magnetno polje koje se lako može uočiti – i eliminisati. 

Zašto je ovaj eksperiment važan? Kao što znamo, u naučnoj metodologiji  nije obavezno da svaki eksperiment bude uspešan kao takav. Naprotiv – i neuspešan eksperiment pokazuje put kojim ne treba ići. Ovaj eksperiment je pokazao tehničke vrednosti, ali ne i taktičke i to je presudilo da se ne pojavi na bojištu.