Istorija svedoči da su iz ratova poraženi izvlačili mnogo bolje zaključke nego pobednici. Između dva svetska rata i pobednici i pobeđeni pokušavali su da stvore naprednije oružje, nadajući se da će ono biti odlučujuće u novom sukobu. Te ideje bile su, uglavnom, na tragu prethodnih iskustava.
Malo ko je gledao daleko napred, a mnogi su pustili i mašti na volju pa u istoriji naoružanja možeme videti i neke neverovatne projekte. Tako su u SSSR tridesetih godina bili popularni tenkovi sa dve ili više kupola. Najpopularniji je bio svakako ”T-35A” koji je imao čak pet kupola, ukupne mase 58 tona.
Tenkisti u trupi nisu, za razliku od političara i ambicioznih konstruktora, imali iluzija šta sve ne može da uradi takav tenk i da je pogodan samo za odbrambene zadatke ili za odlučujuće napade. Pokretljivost, prohodnost po običnim putevima ili preko mostova, vek trajanja i druge važne osobine bile su u drugom planu.
I ovde je Španski građanski rat doneo otrežnjenje. Stoga su inžinjeri dobili hitan zadatak da naprave tenkove koji će odgovarati dolazećoj ratnoj realnosti jer je bilo jasno da su dotadašnji tenkovi bili u slepoj ulici. Pored već legendarnog ”T-34”, nastao je i ”KV-1”, još uvek zarobljenik shvatanja da ukoliko je nešto veliko i teško (teški lovac, teški bombarder, teška krstarica), mora obavezno da bude zastrašujuće i uspešno.
Model kojim se bavimo dobio je ime po Klimentu Vorošilovu, čoveku o kome smo već pisali u tekstu ”Vorošilovski strelac”. Tenk su obično zvali samo Ka-Ve, pa tek kada su se pojavile modifikacije on je retroaktivno dobio brojčanu oznaku. Proizvođen je relativno kratko, od avgusta 1939. do avgusta 1942. godine. Toliko je trebalo i najupornijima da shvate da tenku nije dovoljno da nosi slavno ime.
Kako je nastao
Tenkovski stručnjaci u Sovjetskom Savezu imali su značajno iskustvo i bili su svesni da im je potreban dobro oklopljen (dakle i težak) tenk koji će biti otporan na tadašnja pt sredstva. Shodno napadačkoj doktirini (čiji je tvorac bio upravo K. Vorošilov), takvi tenkovi bili su potrebni da nanesu odlučujući udar probijajući front i uništavajući ojačane reone.
Ne zna se od koga je potekla ideja, ali inicijativa da se realizuje taj projekat aktivirana je od strane načelnika ABTU RKKA (Автобронетанковое управление РККА – Uprava za oklopne transportere i tenkove Radničko-seljačke Crvene armije), komandanta korpusa D. G Pavlova (Дми́трий Григо́рьевич Па́влов).
On je kasnije postao komandant Zapadnog fronta, koji je primio nažešći udar Nemaca početkom operacije Barbarosa. Samo posle mesec dana, streljan je 22. jula 1941. godine, u činu general-pukovnika tenkovskih snaga, kao žrtveno jagnje kako bi se pokrile greške Stavke (pre svega Staljina, Buđonija i Klima Vorošilova), a rehabilitovan je 1957. godine.
Inače, комкор (ćirilicom) bilo je zvanje (skraćeno od komandir korupusa) korišćeno umesto činova u RKKA od 1935. do 1940. godine.
Zimski rat, koji je počeo 30. XI 1939. godine ubrzao je rad na tom tenku. Bila je to prilika da se teški tenkovi ispitaju na bojištu, u realnim uslovima, pa su Sovjeti, između ostalih, na front poslali i tenkove ”KV”.
Oni su ušli u sastav 20. teške tenkovske brigade koja je bila pojačana srednjim tenkovima ”T-28”. Prve ispite tenk je uspešno prošao jer mu nijedan postojeći pt top nije mogao ništa. Međutim, posade su bile ogorčene zbog topa ”L-11” kalibra 76 mm koji je bio nemoćan protiv bunkera i utvrđenih borbenih tačaka.
Stoga je odmah pokrenut rad na tenku ”KV-2” koji je dobio haubičku cev od 152 mm. ABTU je 19. decembra, samo dan posle prvih borbenih iskustava, predložilo Politbirou CK VKPb (Svezavezne Komunističke partije boljševika) i Savetu narodnih komesara (vladi), da tenk uđe u naoružanje, pa je tako i odlučenno.
Počinje proizvodnja
Sovjeti su imali veoma veliko iskustvo s guseničarima, na vreme osvojivši hodni deo koji je konstruisao američki inžinjer Džon Volter Kristi. Ljubiteljima guseničara poznat je podatak da je preko 80% američkih traktora bilo točkaškog tipa s benzinskim motorom, dok je kod Sovjeta bilo obrnuto – traktori su bili guseničari pogonjeni dizel-motorom u istom procentu.
Takav način gradnje doprineo je da je svaki traktorista mogao da vozi, posle kratke obuke, tenk. Proizvodnja je počela već u februaru 1940. godine u Kirovskom zavodu., a odlukom vlade od 19. juna iste godine i Čeljabinski traktorski zavod počeo je da sa traka šalje svoje primerke. U tom zavodu počela je i izrada specijalnog tela radi sklapanja ”KV”.
Plan je bio ambiciozan za to vreme. Predviđeno je da se u Kirovskom zavodu 1941. godine proizvede 1.000 komada (400 ”KV-1”, 100 ”KV-2” i 500 ”KV-3”), i još 200 u Čeljabinsku. Međutim, u Čeljabinsku je proizvedeno svega 25 tenkova.
Godinu dana ranije proizvedeno je 139 ”KV-1” i 104 ”KV-2”, a u prvom polugođu 1941. godine 393 (od toga 100 komada ”KV-2”). Očigledno je planska, ali užurbana i iznuđena selidba gigantskih pogona sa zapada na istok uzimala svoj danak, pa je od 1939. do 1942. godine ukupno proizvedeno 3.165 ”KV-1” i 102 ”KV-8”.
Ako se setimo da je za vreme rata samo do pojave modifikacije ”T-34/85” proizvedeno preko 35.000 tenkova ”T-34”, možemo da predstavimo koliko su mogućnosti, ali i realno planiranje u vojno-industrijskom kompleksu bilo daleko od stvarnosti.
Treba reći da su i potrebe bile ogromne (lokomotive, avioni, brodovi, podmornice, artiljerija, itd). Međutim, pravi razlog male količine ovih tenkova leži u njihovoj prevaziđenosti. Rat je tražio lakše, pokretljivije, prohodnije tenkove s boljim naoružanjem.
Konstrukcione osobine
Ne treba biti prestrog u kritici njegovih konstruktora. Za vreme kad se pojavio, ”KV” je imao inovativan dizajn uključivši najnaprednije ideje tog vremena: individualno torziono ogibljenje, snažan oklop otporan na postojeće pt projektile, dizel-motor i moćan (u odnosu na do tada korišćene tenkove) univerzalni top.
Ta rešenja su već viđana, ali KV se odlikuje time što je to prvi tenk na kome su ona zajedno primenjana. Znatno je uticao na razvoj teških tenkova u drugim državama. Klasičan raspored prvi put je korišćen na nekom sovjetskom serijskom teškom tenku, pa je ostalo mnogo mogućnosti da KV bude modernizovan.
Uz najviši nivo zaštite, po pravcu je imao raspored koji vlada već više decenija: napred upravljački deo, u sredini borbeni, u zadnjem delu motorno-transmisioni. Vozač i nišandžija (istovremeno i radista) nalazili su se u prednjem delu, a ostala tri člana posade bila su u borbenom odeljenju. Ono se nalazilo u središtu tela tenka i u kupoli. Tu su bili smešteni top, municija i deo rezervoara za gorivo.
Vozač (istovremeno i mehaničar) bio je u centralnom delu prednjeg dela, a levo od njega je bio strelac-radista. U kupoli raspored je bio sledeći: levo od topa bio je nišandžija s puniocem, a desno komandir. Imali su dva okrugla luka za izlazak: jedan je bio iznad komandira, a drugi na delu koji se nalazio iznad radiste.
Kao i svi drugi tenkovi, on je imao podni izlaz za slučaj havarije ili pogotka. Na telu tenka nalazili su se i razni otvori radi dopune borbenog kompleta; Sovjeti su dotur municije često rešavali kroz poseban otvor između točkova gusenica, kako ne bi izlagali posadu dodavanjem granata kroz otvor kupole, a postojale su i ”dekle” koje su omogućavale pristup rezervoarima za gorivo i drugim čvorišnim mestima.
Naoružanje i oprema
Na tenkovima prve serije nalazio se top ”L-11” kalibra 76,2 mm s bk od 111 metaka. Drugi podaci navode da je bilo 135, odnosno 116 metaka. Početni projekat predviđao je spareni top ”20K” u kalibru 45 mm jer je on imao istu probojnu moć.
Još uvek je vladao konzervativni stereotip da top od 45 milimetara (pomoćni) treba da bude pt oružje, a ovaj od 76 mm jurišno, s mogućnošću rušenja većih prepreka (bunkera, utvrđenja, itd).
Međutim, odmah su sa prototipa koji je poslat u Zimski rat, skinuli top od 45 mm i postavili mitraljez ”DT-29”. Kao posledicu loših balističkih svojstava, ubrzo su top ”L-11” zamenili topom ”F-32”, a ujesen 1941. godine i on je morao da bude uklonjen kako bi se montirao mnogo bolji top ”ZIS-5” sa dužinom cevi od 41,6 kalibara.
Muncija koja je bila jednodelna razdeljena je (u zavisnosti od modifikacije) uglavnom na sledeći način: u niši zadnjeg dela kupole bilo je 10 granata, 78 u kutijama na podu borbenog odeljenja, a 23-28 desno od vozača, kao produženi deo borbenog prostora. Na prvih 105 tenkova nije bilo mitraljeza koji bi bio sparen s topom radi korekcije paljbe.
Kod radiste je bilo mesto za dejstvo iz ličnog oružja. To se pokazalo nedovoljnim, pa od novembra 1940. godine KV-1 dobija čak tri mitraljeza ”DT-29” kalibra 7,62 mm. Jedan je bio sparen s topom, a po jedan su se nalazili napred i pozadi kupole u kružnim kućištima (kugličnim ležajevima) iz kojih su mogli da dejstvuju u vrlo vidnom polju. Sovjeti su bili praktični pa su predvideli da, ukoliko tenk mora da se napusti, puškomitraljezi mogu da se skinu i upotrebe na drugom tenku ili kao pešadijsko oružje.
Radi samoodbrane posada je imala nekoliko bombi ”F-1” (fenjka, limonka), a poneki su imali i signalne pištolje. Na svakom petom tenku bila je turela za PA mitraljez, ali su ti mitraljezi vrlo retko postavljani.
Veze su u sovjetskim sredstvima bile najslabiji deo. Na njih su se žalili svi, počevši od pilota, pa ni tenkisti nisu bili izuzetak. Tenkovi ”KV” koristili su radio-stanicu ”71-TK-3”, a kasnije ”10R” ili 10RK-26”. Na delu tenkova, usled nestašice, montirane su avionske radio-stanice ”9R”.
Nije poznato da li su svi tenkovi (s obzirom na malobrojnost i značaj upotrebe) imali radio-stanice jer je sovjetski običaj dugo bio da samo komandantski tenkovi imaju radio-stanice. Taktika boja tenkova naličila je streljačkom stroju gde je bilo dovoljno pratiti vodeće tenkove i držati poredak. Za komunikaciju između članova posade korišćen je set laringofona ”TPU-4-Bis” za četiri priključka. Pretpostavljamo da punilac nije morao da ima laringofon.
Borbena iskustva
Pošto je u Zimskom ratu ”KV” korišćen samo u probne svrhe, pravo borbeno iskušenje doživeo je napadom Nemačke na SSSR. Već prvi sukob šokirao je Nemce jer je tenk bio praktično neranjiv.
Potkalibarna nemačka zrna kaliba 50 mm ispaljena iz topa ”PAK 38” uspevala su da naude sovjetskom tenku tek sa udaljenosti od 300 metara, a na kosim delovima tek iz neposredne blizine. PT artiljerija takođe nije imala rešenje za njega. Efikasnim su se pokazale haubice od 105 mm i čuveni ”aht-aht”, protivavionski top 88 mm, ali oni se nisu nalazili svuda i nije svaki pogodak bio fatalan.
Najveći protivnik ovog tenka bio je on sam! Novosti u dizajnu, kao i žurba, površnost u izradi činili su svoje, mada u svemu tome ima i neuvežbanosti fabričkog osoblja. Transmisija je bila najslabije mesto jer je vrlo teško realizovala odnos mase tenka i snage motora, te se on često kvario.
Iako mu u otvorenoj borbi tada nije bilo ravnog, u uslovima povlačenja, čak i pri manjim kvarovima, posada je napuštala i uništavala tenkove. Neke od njih Nemci su obnovili, ali nisu ih ni oni dugo koristili jer nisu imali za njih rezervne delove.
On je svakako izazvao oprečne komentare. S jedne strane, tenkisti su bili maksimalno zaštićeni u njemu, a s druge, nepouzdanost ga je brzo izbacivala iz stroja. Ni to nije sve. Usled velike mase, on je teško savladavao uspone, mogao je lako da se prevrne na bočnom nagibu, a ni mnogi mostovi nisu mogli da ga izdrže.
Pored toga, gde bi on prošao, put bi ostao u takvom stranju da točkaši nisu tuda mogli više da prođu. Ono što je izvesno i dokazano u praksi, a što ne spori ni nemačka strana jeste sledeće: pri organizovanju tenkovskih zaseda ili sučeljavanju s protivnapadima nemačkih tenkova, ovaj tenk bio je bez premca.
Poređenje s ”T-34”
Sada se sve zna. Međutim, tada su tenkisti upola glasa tvrdili da ”KV” nije imao neke posebne prednosti u odnosu na ”T-34”, te da teški tenkovi nemaju šta da traže na ratištu, osim u tačno određenim slučajevima. Oba tenka bila su iste vatrene moći, relativno neranjivi na udare artiljerije.
Međutim, ”T-34” je imao neuporedivo bolje manevarske i dinamičke karakteristike, pri tom jevtiniji i lakši za proizvodnju i obuku. ”KV” je imao vrlo proizvoljne, čak nesrećno raspoređene otvore. Na kupoli je bio samo jedan otvor, pa u slučaju požara teško da bi tri člana posade mogla da se brzo izvuku iz njega.
Da bi se otklonili nedostaci, on je modernizovan u leto 1942. godine pa je dobio oznaku ”KV-1s”. Smanjena mu je debljina oklopa, a montirana je i komandna kupolica radi bolje preglednosti bojišta. Ovaj tenk je bio na dobrom putu da se približi pokretljivosti srednjih tenkova.
Međutim, pojavom tenka Pz VI ”Tigar” s topom 88 mm, ovi tenkovi su preko noći zastareli i postali potpuno nesposobni da izađu na kraj s novim nemačkim modelima. Pošto se u vojsci ništa ne baca, korišćeni su u sve manjem broju do kraja rata, kada su postepeno zamenjeni naprednijim tenkovima serije ”IS” (Josif Staljin).
Slučajnost je da su u nešto većem broju poslednji put korišćeni u Evropi tamo gde su i započeli borbeni put – na karelijskom ratištu 1944. godine. Labudova pesma ovih tenkova bila je u Sovjetsko-japanskom ratu 1945. godine. Zabajkalski front imao je dva puka sa po 35 tenkova.
Izvestan broj ”KV” zaplenjen je u raznim prilikama, najčešće kada bi ih posada ostavljala usled nemogućnosti opravke ili utroška goriva, jer je bio veliki potrošač malog radijusa. U nemačkoj armiji dobili su oznake:
- Panzerkampfwagen KV-IA 753(r) – ”KV-1”.
- (Sturm) Panzerkampfwagen KV-II 754(r) – ”KV-2”.
- Panzerkampfwagen KV-IB 755(r) – ”KV-1s”.
- Panzerkampfwagen KV I C mit 7,5 cm KwK L/48 – ”KV-1” model 1942 a topom KwK 40 i mitraljezom ”MG-34”.
Nemci su ga početkom rata, dajući mu mistične moći, prozvali ”Gespenst” (duh) jer mu pt top kalibra 37 mm nije mogao ništa. Sredinom rata, tokom operacije ”Uran” (uništenje snaga Sila osovine kod Staljingrada), koristeći modifikacije ”KV-1”, ”KV-1s” i ”KV-85”, Sovjeti su formirali specijalne udarne pukove za brze proboje.
To je bilo moguće izvesti u potpunoj koordinaciji s drugim, bržim jedinicama jer je maksimalna brzina ovog tenka bila mala (najviše 30-35 km/h), kao i autonomija (u idealnim uslovima nešto preko 200 kilometara).
Sovjetski komandanti su se u to vreme već toliko izveštili da su znali u kom trenutku i koliko dugo ovi tenkovi mogu da daju svoj maksimum. Inače, tokom čitavog rata ukupno ih je proizvedeno 3.267 primeraka.
Usled neodgovarajućih nišanskih sprava i kod prvih verzija topova praktična daljina gađanja nije prelazila kilometar i po. Uz visinu od 2,7 metara (!) to nije bio tenk kog je bilo lako sakriti, ali nije s tom svrhom ni pravljen. Reklo bi se da je ispunio u datom trenutku svoj zadatak.
