Istorija ratovanja uči nas da još niko nije napravio oružje s namerom da ga ne upotrebi. Tako je i s atomskim (nuklearnim) bombama. I odvraćanje (osnovni, najglasniji razlog na koji se pozivaju nuklearne sile) jeste namera.
Kad su je napravili, uložili ogromna sredstva i našli strateški razlog, Amerikanci su bacili ne jednu, nego dve bombe, a spremali su se za još bar dve. Da li bi ih upotrebio Teodor Ruzvelt, sada to uopšte više nije važno.
Zvanično objašnjenje (ali ne i opravdanje) bilo je da bi osvajanje korak po korak japanskih ostrva dovelo do nesrazmerno velikih gubitaka. To, sasvim sigurno, nije tačno. Podatak iz logistike dovoljan je da to demantuje.
Tekuće rezerve po jednom američkom vojniku iznosile su četiri tone različite neborbene sadržine (hrana, uniforme, medicinska oprema, higijenska sredstva, cigarete, itd), a Japan je imao – četiri kilograma po vojniku(!).
O nesrazmeri borbene tehnike ne vredi trošiti reči (SAD su imale preko 120 nosača aviona, a Japanu nije ostao nijedan; u RV situacija je takođe bila očajna). Japan, a s njim i oružane snage, urušio bi u trenutku, a sa ono malo fanatika (neki su pronalaženi na ostrvima Pacifika i posle tri, četiri decenije), marinci bi se lako obračunali.
Ipak, pored predsednika Trumana (Harry S. Truman) koji je formalno doneo odluku o upotrebi bombe, neko je morao da preuzme odgovornost i izvrši naređenje.
Zadatak je dobila posada aviona ‘Boing B-29 Superfortress’ (B-29-45-MO, serijski broj 44-86292) kojom je komandovao pukovnik Pol Tibets.
Njemu je zapalo da izda izvršnu komandu pa je u istoriju ušao baš on, sa svim što se pod time podrazumeva. Bombarderu je dao ime ime po svojoj majci. Ona se zvala Enola Gej (Enola Gay). On se za to ime opredelio neposredno pred let.
Kapetan i njegov avion
U ovom tekstu bavićemo se glavnim akterima ove akcije – kapetanom i njegovim avionom. ‘Boingov’ bombarder ‘B-29’ bio je najbolji teški bombarder na svetu u periodu od 1943. do 1947. godine. Konstruisao ga je Asen Jordanov (Assen «Jerry» Jordanoff ), naturalizovani Bugarin rodom iz Sofije.
Na ovom avionu primenjena su mnoga nova tehnička rešenja, prvi put u svetu, da bi kasnije postala standard za tu vrstu aviona. Kabine su bile hermetizovane, a odbrambeno oružje imalo je centralizovanu komandu.
Kakav je bio ratni put aviona (”Enole Gej”) kojim je komandovao navedeni pukovnik? Tim avionom Tibets nije samo pilotirao i komandovao. On ga je lično izabrao devetog maja 1945. godine na fabričkoj liniji kompanije Glen L. Martin (Glenn L. Martin Company) u gradu Omaha, država Nebraska.
Očigledno je da se u projektu ”Menhetn”, i onome što je posle usledilo, mislilo baš na sve. Statistika američke industrije kaže da je utorak najteži radni dan, pa se i pukovnik Tibets vodio time da nisu baš svi primerci apsolutno isti.
Kada ga je odabrao, administracija je avion uvela u registar 509. specijalne grupe. Ta grupa koja se sastojala od 15 aviona, specijalno modifikovanih za odbacivanje atomskog oružja, bazirala je na ostrvu Tinian, u arhipelagu Severnomarijanskih ostrva, u neposrednoj blizini ostrva Guam, danas jedne od najvažnijih baza USAF.
Posada
Posada se sastojala od dvanaest ljudi. Posebno ćemo se posvetiti biografiji komandanta. Pol Varifild Tibets Junior (Paul Warfield Tibbets Jr) rođen je 23. februara 1915. godine, a preminuo je kao penzionisani brigadni general USAF prvog novembra 2007. godine. U momentu bacanja bombe imao je trideset godina i šest meseci.
U punoj snazi, smatran je najboljim pilotom strateške avijacije u SAD pa je dobio komandu nad elitnim 509. vazduhoplovnim pukom, posebno formiranim radi nošenja atomskog oružja. Osnovna baza (garnizon) bio je Rozuel (Roswell Army Airfield), kasnije Walker Air Force Base u državi Kanzas (do zatvaranja 1975. godine najveća baza strateške avijacije SAD).
Tibets je najpre studirao na Floridi, da bi se 25. februara 1937. godine upisao kao kadet u USAAF. Školovao se u gradu Fort Tomas, država Kentaki. Posle godinu dana dobio je zvanje drugog lajtanta (mlađeg poručnika). Raspoređen je u vazduhoplovnu bazi Keli Fild (Kelly Air Force Base) u Teksasu.
Marta 1942. godine dobija komandu nad 340. bombarderskom eskadrilom 97. grupe teških bombardera ”Boing B-17” (leteće tvrđave). Ona se nalazila u Engleskoj, u bazi Kraljevskog vazduhoplovstva Polbruk (Polebrook).
Pilotirao je vodećim avionom u prvoj misiji Osme vazduhoplovne armije SAD u Evropi, 17. avgusta 1942. godine, a zatim je učestovao u brojnim naletima nad akvatorijom Sredozemlja. Kao izrazito talentovan pilot vraćen je u SAD kako bi učestvovao u testiranju novog bombardera, ”B-29”.
Posle rata predložen je šezdesetih godina za vojnog atašea u Indiji, ali je predlog povučen usled mnoštva protesta. Posle odlaska u penziju bavio se privatnim poslom prevoznika. Stigao je da 1976. godine napravi gaf priređujući obimnu izložbu o bombardovanju Hirošime (na aero mitingu u Teksasu), gde je čak demonstrirana i ”atomska” pečurka, radi uverljivosti.
Bez obzira na njegova pravdanja, vlada SAD službeno se izvinila Japanu zbog tog čina. Poslednja želja bila mu je da bude kremiran i da se nikakve spomen-ploče ne postavljaju njemu u čast, kako ne bi postale mesta protesta. Pepeo je razvejan nad Lamanšom.
U posadi su pored njega bili:
- Kapetan Robert Luis, drugi pilot.
- Major Tomas Ferbi, nišandžija.
- Kapetan Teodor Van Kirk, navigator.
- Poručnik Džekob Bezer specijalista za protivelektronsku borbu, jedini koji je učestvovao i u bacanju bombe na Nagasaki. Druga bomba bačena je iz istog modela, ali drugog aviona pod nazivom ”Bockscar”, prema prezimenu komandanta (”Bokovo vozilo”). I taj avion je završio u muzeju.
- Kapetan prve klase Ratne mornarice Viljem Sterling Parsons, specijalista za atomsku bombu.
- Mlađi poručnik Moris R. Džepson, pomoćnik specijaliste za atomsku bombu.
- Vodnik Džo Stiborik, operator na radaru.
- Štapski vodnik Vejn Dezenberi, inžinjer.
- Vodnik Robert Šumard, pomoćnik inžinjera.
- Štapski vodnik Robert Karon, repni strelac.
- Redov prve klase Ričard Nelson, radista.
Sudbina bombardera ‘Enola Gay’
Tok bombardovanja znamo i to nije tema ovog teksta. Bezbednosne mere bile su vrhunske, bez obzira na to što Japanci nisu mogli doći do informacija sa ostrva Tinian, ali se računalo da neki hvalisavi vojnik može da napravi štetu, ili se neka podmornica privuče u izviđačkoj ulozi.
Za vreme bombarderske misije, radi kamuflaže avioni ove grupe, pa i ”Enola Gej” nosili su veliko slovo R u krugu na repu. To slovo je inače koristio 313. ving na Tinianu. Drugi avion ”Bockcar” nosio je slovo N u trouglu. Ta oznaka pripadala je 444. borbenoj grupi. Odmah posle završetka misije vraćen je znak grupe, kružna strela.
Šta je bilo s avionom posle akcije? Osmog novembra 1945. godine drugi pilot, kapetan Luis, preleteo je avion u pomenuti Rozuel u Novom Meksiku. Doneto je rešenje da se ne rizikuje više s letovima, već da se avion sačuva i on je 24. jula 1946. godine prebačen u vazduhoplovnu bazu Dejvis Monten (Davis-Monthan Air Force Base), sada najveće ”groblje” aviona i letelica na svetu, sa preko 4.400 aparata.
Posle još nekoliko preleta radi specijalističkih radova na konzervaciji, predat je Nacionalnom muzeju avijacije i kosmonautike SAD (National Air and Space Museum ) u sklopu Smitsonovog instituta. Muzej se nalazi u Vašingtonu DC (District of Columbia).
Avion je bio praktično nov jer je do bacanja bombe na Hirošimu imao samo osam školskih i dva borbena leta. Najvažniji let pre akcije bila je ”proba” kada je korišćena maketa u prirodnoj veličini i masi.
Kada je na njega pred poletanje okačena bomba, on se parkirao iznad betonskog rova (optimistički zamišljenog da umanji efekte eventualne eksplozije). Posle rata mnogi od članova posade imali su traume, pa i njihov komandant, Tibets.
Koliko u tome ima istine (posebno su o tome forsirane priče šezdesetih godina u doba pokreta ”Flower-Power”), no neka se time bave psiholozi. Svakako nikome nije bilo lako, a neko je naređenje morao da izvrši.
Gospodin Ivić nikada ne razočara! I ovoga puta nam je ponudio još jedan izuzetno zanimljiv tekst, prepun detalja uglavnom malo poznatih široj publici, pisan dopadljivim, živopisnim jezikom.
Nadam se da mi niko neće zameriti na tome što bih i ja dodao nekoliko zanimljivih činjenica, koje nisu direktno vezane za bombardovanje Hirošime, ali jesu rečito svedočanstvo koliko su ponekad krivudavi i neobični “putevi Gospodnji”.
Tog sudbonosnog avgustovskog jutra 1945. godine nad Hirošimom su letela zapravo tri aviona. Njihov zadatak je bio dokumentovanje efekata atomske eksplozije. To su konvertovani bombarderi B-29, posebno prilagođeni za izvršavanje odgovarajuće misije-“The Great Artiste”, čiji zadatak je bio merenje snage nuklearne detonacije (“yield”) i “Necessary Evil”, sa zadatkom da fotografiše događaj od nesumnjivo istorijskog značaja. Bilo je još nekoliko aviona u ovoj misiji koji su obezbeđivali meteorološke podatke, ali ova tri su letela nad samim gradom. “Necessary Evil”, bukvalno “Nužno zlo”, slučajno ili namerno je imao naziv koji je sasvim odgovarao ovoj misiji, ili se barem tada tako smatralo.
Što se tiče aviona “The Great Artiste”, u njemu su pored posade, kao deo proširenog tima posebno formiranog za ovu misiju, bili naučnici (kao što rekoh, osnovni zadatak ovog aviona bilo je merenje snage eksplozije), a među njima se posebno ističe jedno ime-LUIS ALVAREZ. On je izvorno bio deo projekta “Menhetn”, a njegov doprinos je što je bio deo tima na čelu sa Džonom fon Nojmanom (inače, ocem modernog kompjutera!) koji je osmislio poseban mehanizam za istovremeno detoniranje plastičnog eksploziva u svrhu implozije plutonijumskog punjenja. Bez ovog mehanizma praktično bi bilo nemoguće napraviti i detonirati plutonijumsku bombu, kakva je tri dana kasnije bačena na Nagasaki. Svejedno, Alvarez je svoj zadatak obavio, ali je očigledno, kao naučnik, bio strahovito potresen onim što je video. Interesantno je napomenuti da je takođe iz aviona posmatrao i test “Triniti”, izvršen 16. jula 1945. u pustinji Novog Meksika. Kao rezultat stresa i pretrpljene traume, potpuno je napustio rad na daljem usavršavanju nuklearnog oružja, za razliku od nekih svojih kolega (Edvard Teler, na primer, koji se smatra “ocem” hidrogenske bombe). Posvetio se radu na polju fizike elementarnih čestica, za šta je dobio Nobelovu nagradu 1968. godine. Reč je o jednom od najproduktivnijih eksperimentalnih fizičara XX veka. Pa ipak, ostaće upamćen po jednom doprinosu koji nema nikakve veze sa fizikom-rešio je jednu od najvećih misterija moderne paleontologije-verovali ili ne, otkrio je šta je dovelo do izumiranja dinosaurusa!
Zašto ovo pominjem i kakve to veze ima sa bombardovanjem Hirošime? Ima, itekako! Najpre, na osnovu svedočanstava njegovog sina Voltera (inače, geologa po obrazovanju, koji je svog oca i uputio u problem), možemo da rekonstruišemo misaoni proces koji je Alvareza starijeg vodio ka rešenju zagonetke-prizor grada razrušenog do temelja, sravnjenog sa zemljom mu se duboko urezao u sećanje, zapravo toliko da se zapitao-kakve bi bile posledice sličnog događaja, izazvanog PRIRODNIM uzrocima? Odatle do rešenja bio je samo jedan korak-postavio je hipotezu, za koju se kasnije pokazalo da je tačna, da je masovno izumiranje na kraju perioda krede, pre oko 66 miliona godina, izazvano padom asteroida od nekih 10 km u prečniku. Prema savremenim procenama, ovaj događaj je izazvao detonaciju koja je najmanje 10.000 puta jača od istovremene detonacije celokupnog nuklearnog arsenala supersila na kraju Hladnog rata!
Drugi razlog zašto je ovo važno je činjenica da je ovo otkriće pokrenulo raspravu među naučnicima-kakve bi bile posledice globalnog termonuklearnog sukoba? Na opšte iznenađenje, došlo se do zaključka da bi posledice bile katastrofalne, u smislu da bi najverovatnije došlo do potpunog izumiranja ljudskog roda. Mehanizam je u osnovi sličan onome za koji je Alvarez izvorno pretpostavio da je odgovoran za izumiranje na kraju perioda krede, a to je, naravno, “nuklearna zima”. Rezultat je svojevremeno odjeknuo kao bomba, ne samo među naučnicima nego i u široj javnosti, a postoje (istina, nepotvrđena) svedočanstva da je uticao i na vojne establišmente sa obe strane “gvozdene zavese”, utirući put pregovorima o smanjivanju strateškog naoružanja i okončanju Hladnog rata.
Krug se tako zatvorio. Jedno naučno otkriće, kome je u velikoj meri kumovao prizor uništenog japanskog grada tog jutra 1945., nam je pomoglo da konačno shvatimo da u nuklearnom ratu zaista ne bi bilo pobednika. A u tome je centralnu ulogu odigrao čovek koji je bio svedok razaranja, zbog čega je verovatno platio visoku ličnu cenu, u vidu psihičke traume koja ga je pratila čitavog života.
Borivoje,
Odličan komentar, mogli biste da ponekad nešto napišete za naš portal, zaista.
Naravno, naglasio sam da se nisam bavio samom akcijom bacanja bombe jer je to posebna priča, već egzekutorima. No, svejedno, da dodam još jedan detalj koji Vi svakako znate:
-Amerikanci su na sve mislili. To je jedna od onih operacija u kojoj ama baš ništa nije prepuštano slučaju (pominje se neka intervencija na bombi koja je trebalo da se uradi ručno, ulazeći u prostor bomboluka, ali čini mi se da je to bio deo namernog stvaranja legende oko tog događaja, isticanja požrtvovanja, itd).
Šta su oni još preduzeli?
Desetak-petnaest dana pre odbacivanja prve bombe, nad Hirošimom se svakodnevno pojavljivao na vrlo velikoj visini usamljeni bombarder. To je činjeno i iznad druga dva potencijalna cilja. Posle drugog-trećeg dana, Japanci su se već navikli na to smatrajući da je taj avion u izviđačkoj misiji. Obično je bio praćen s jednim ili dva lovca. Kada se tog tragičnog dana pojavio na nebu, mnogi uopšte nisu reagovali na signal za vazdušnu opasnost.
Ostalo već znamo…
Još jednom – čestitke na odličnoj dopuni.