Španija je, kao i sve velike kolonijalne sile, izbegla civilizacijske kazne za sva zlodela koja su s njene teritorije i u njeno ime pokretana i činjena. Ipak, istorijsko pamćenje ni ona ne može da izbegne.
Od inkvizicije, preko kolonizacije i genocida nad narodima Južne i Srednje Amerike, do Građanskog rata, odnosno svrgavanja demokratski izabrane vlasti. Ni to nije sve. Kao fašistička i provereno pronacistička država ona se provukla nekažnjeno za svoju aktivnost za vreme
Drugog svetskog rata, kada je služila (zajedno s Portugalijom) za razne transakcije koje su pomagale ratnoj mašini Sila osovine. Kaudiljo je umro u svojoj postelji, ispunivši sve svoje ciljeve i promenivši na vreme stranu. Usput je stigao da za svog naslednika postavi svog zamenika, tada princa Huana Karlosa, budućeg kralja i donese ekonomski preporod svojoj zemlji.
”Ispod radara”, kako se to u poslednje vreme govori, provukla se i jedna, nimalo bezazlena zaostavština. Plava divizija. Poznata pod oznakom 250 divizija španskih dobrovoljaca (ne onih španskih dobrovoljaca) bila je poznata u Trećem rajhu i kao 250. Einheit spanischer Freiwilliger.
U ruskim izvorima nju navode pod imenom Голубая дивизия (posebna vrsta boje, golubije plava, specifična za rusko govorno područje). U većini evropskih jezika nju jednostavno zovu ”Plava divizija ” (šp. Division Azul, nem. Blaue Division, engl. Blue Division, fr. Division Bleue).
Nominalno, ona je smatrana dobrovoljačkom formacijom ”Španske falange”. Međutim, ona je bila sastavljena od vojnika regularne Frankove armije, veterana Građanskog rata i članova ozloglašene falangističke milicije.
Imala je prema španskim formacijskim pravilima, četiri pešadijska i jedan artiljerijski puk. I ona je postala deo još jednog krstaškog pohoda na slovenske zemlje.
Kako je nastala
Istina je da su sovjetski vojnici, instruktori, piloti, itd. ratovali u Građanskom ratu protiv Franka kao instruktori (kako se to obično kaže), dok su Sovjeti poricali bilo kakvo učešće i dugo o tome ćutali. Španci su takođe našli način da formalno izbegnu svrstavanje na jednu stranu. Franko je hteo da zadrži neutralnost Španije i obezbedi je od novog ratnog iskušenja. U tome je uspeo.
Međutim, nešto je trebalo dati za to. Hitleru je poslao diviziju zvanično dobrovoljnog sastava tako da je Španija de iure sačuvala neutralitet, nije ušla u rat niti ga je objavila Sovjetskom Savezu.
Ime je divizija dobila po uniformama Falange koje su bile plave boje. Njeno formiranje obelodanio je 24. juna 1941. godine (dva dana od početka operacije ”Barbarosa”), ministar inostranih poslova Španije, Sunjer (Ramón Serrano Súñer) obrazlažući to optužbama na račun Sovjeta kako su tokom Građanskog rata u Španiji vršili masovna streljanja bez suda.
Trebalo je još zadovoljiti formu i kod Nemaca, pa su se pripadnici ove divizije zaklinjali borbi protiv komunizma, a ne Hitleru, kao što su to činili pripadnici Trećeg rajha.
Štabovi Falage u provincijama dobili su 26. juna cirkularno pismo koje je propisivalo kriterijum za prijavu dobrovoljaca:
- Moraju da budu članovi Falange.
- Ne mlađi od 20 i ne stariji od 28 godina.
- Tri četvrtine jedinice moraju da budu veterani Građanskog rata, a jedna četvrtina ostali.
Kao i tokom cele ove maskarade, ni ovih pravila Španija se nije pridržavala, tako da su mnogi bili pozvani kao vojni obveznici. Pri tom je Franko i neke svoje političke protivnike poslao na front, uzdajući se da će na borbenoj liniji ljudi od poverenja znati šta će s takvima. Međutim, u daljem toku rata, kako je Istočni front gutao sve, a posebno živu silu nemačkih saveznika, divizija je popunjavana iz ročnog sastava.
Aktiviranje divizije
Kao kod svakog polaska, sve je bilo dekorisano euforijom, uz trube i ratne pokliče, kao da već nisu preživeli najkrvaviju verziju rata – građansku. Sa madridskih perona, relativno brzo od donesene odluke, 13. jula 1941. godine divizija je krenula na svoj put. U njoj su se nalazila 18.693 čoveka (641 oficir, 2.272 podoficira i 15.780 vojničkih činova i onih bez čina).
Komandovao je veteran Građanskog rata, general Agustin Munjos Grandes (Agustín Muñoz Grandes). Oni su najpre prebačeni u Nemačku na petonedeljnu doobuku i prilagođavanje nemačkom vojnom sistemu, na poligonu garnizona grada Grafenver (Grafenwöhr) u Bavarskoj. Posle polaganja zakletve, 31. jula ona je uključena u sastav Vermahta kao 250. pešadijska divizija.
Da bi se lakše uklopila u logistiku nemačkih oružanih snaga, preformirana je u četvornu formaciju (tri puka pešadije i jedan artiljerije). Ljudstvo iz ”puka viška” bilo je preraspoređeno po pukovima koji su dobili imena po većinskoj pripadnosti: ”Madridski”, ”Valensijski” i ”Seviljski”. Svaki puk je imao tri bataljona sa četiri čete i dve čete za vatrenu podršku.
Artiljerijski puk imao je četiri bataljona po tri baterije. Od dela neraspoređenog sastava formiran je jurišni bataljon automatičara, po uzoru na ruske formacije. Ubrzo je taj bataljon, nedorastao takvom zadatku, bio praktično uništen, pa je izbrisan iz brojnog stanja. Među španskim dobrovoljcima našlo se i pilota koji su formirali ”plavu eskadrilu” (Escuadrillas Azules), leteći na lovcima ”Bf-109” i ”FW-190”. Oni su upisali 156 potvrđenih vazdušnih pobeda.
Na početku je u diviziji bilo svega devet oficira Španske legije (Legión Española) OS Španije. To je bila elitna jedinica koja nije želela da šalje svoje ljude u ovu diviziju da ne bi oslabila svoj sastav. Vremenom su i oni morali da plate svoj danak, tako da je njeno učešće u brojnom stanju divizije bilo do petine angažovanog ljudstva. U diviziju se uključilo i hiljadu članova Portugalske legije ”Pod španskom zastavom” (!).
Ukupno je za vreme postojanja divizije kroz nju prošlo (prema različitim podacima) od 40.000 do više od 50.000 ljudi. Nepoznanicu su izazvali dobrovoljci koji su se tokom vremena na različite načine upisivali i evidentirali.
Međutim, interesantno je da su oficiri Ruske imperatorske armije koji su ratovali na Frankovoj strani i dobili građanstvo Španije 1939. godine, tražili da se uključe u njen sastav. Od 28 dobrovoljaca, primljeno je približno pola. Nemci su bili ti koji su pravili probleme. Bez obzira na to što su Špancima veoma bili potrebni prevodioci, Nemci nisu verovali belim emigrantima, nacionalistima, protiv koji su i ratovali u Velikom ratu.
Borbeni put
Divizija je konačno, 28. avgusta 1941, godine krenula železnicom do Suvalke (Suwałki) u Poljskoj, a odande je trebalo da nastavi 900 kilmetara maršem do Smolenska, a zatim – pod Moskvu. Bez borbe taj marš bi mogao da se izvede sa kondicioniranim jedinicama za 25 do 30 dana, možda i kraće, s obzirom na teren. Međutim, 26. septembra kod Vitebska u Belorusiji ona je bila preusmerena na Lenjingrad. Tamo je uključena u sastav nemačke 16. armije (grupa armija ”Sever” – Heeresgruppe Nord).
Od oktobra 1941. do avgusta 1942. godine divizija je držala 50 kilometara fronta severno i južno od Novgoroda, tokom reke Volhov i jezera Ilmen. Štab se nalazio u selu Grigorijevo, nedaleko od Novgoroda. Posle ovog, relativno pasivnog zadatka, usledio je još jedan kada je divizija prebačena pred sam Lenjingrad. Tamo je blokirala pozicije u reonu reke Ižore, prema mestima Puškino, Kolpino i Crveni Bor. Tada je diviziju preuzeo general Emilio Esteban.
Španci su se pokazali kao odlični borci, plativši za to vrlo veliku cenu. Od desetog februara do drugog aprila 1943. godine divizija je izdržala, tokom Crvenoborske operacije, dva udara mnogostruko jačih sovjetskih snaga iz sastava 55. armije i nekako sačuvala pozicije.
Na sektoru dužine šest kilometara, četiri sovjetske divizije i dva tenkovska puka nisu mogla da probiju odbranu Španaca kojih je bilo deset puta manje (oko četiri i po hiljade ljudi).
Bez obzira što su se pravovremeno odlično ukopali i zaštitili, ipak su za samo jedan dan izgubili više od polovine sastava na tom delu. Da bi zatvorili moguću brešu, u pomoć su priskočile jedinice 212. i 215 nemačke divizije.
To je ono čime se vojnički mogu pohvaliti. A čega se mogu postideti? Nezavisno od toga što su stali na fašističku stranu u globalnom poretku, oni su još u Poljskoj pokazali određeni stepen nediscipline. Više njih je drsko u uniformi napustilo jedinicu. S njima je bilo lako.
Da su to bili nemački vojnici pod zakletvom, brzo bi završili na najbližem drvetu jer su Nemci za dezerterstvo vešali. Uhvaćene su uredno vraćali u garnizon. Oni koji koji su mislili da će bolje proći u građanskom odelu, Gestapo je lako lovio jer je njihova fizionomija podsećala na Jevreje. Borbeni dnevnik jedinice ne beleži da su oni na bilo koji egzemplaran način bili kažnjeni po povratku u jedinicu.
Iskušenja
Španija je, kako smo već naveli, igrala vrlo komplikovanu, ali veoma značajnu spoljnopolitičku igru, od koje je imala mnogo materijalne koristi. Međutim, od država koje su se nalazile u tom lancu razmene dobara (da se blago izrazimo), vršen je ogroman pritisak na Franka da vrati diviziju i rasformra je. On je to i učinio 20. oktobra 1943. godine.
Mnogi pripadnici divizije nisu hteli da se vrate u domovinu, pa je trećeg novembra vlada službeno naredila svojim državljanima da se vrate, uz nabrajanje mogućih sankcija. I posle toga, ostalo je još nešto oko dve hiljade Španaca, uglavnom falangista. Oni su formirali ”Plavu legiju”, ovaj put pod nemačkom komandom. Pridružilo im se još hiljadu dobrovoljaca koji su prešli kod grada Lurda špansko-francusku granicu.
Konačno, kada je Franko rešio da promeni stranu i započeo pregovore sa antihitlerovskom koalicijom, najveći deo ”Plave legije” je od strane Nemaca izručen Španiji 21. marta 1944. godine. Ni tu nije kraj borbenim ambicijama nekadašnje ”Plave divizije” jer je nekoliko stotina Španaca prešlo u oružane snage SS, ratujući do samog kraja. U samom Berlinu borilo se sedam hiljada Španaca (!).
Gubici
Ova vojno-politička avantura koštala je najviše one najnaivnije, ali i najfanatičnije, pripadnike divizije. Za vreme borbi protiv Crvene armije ona je zabeležila sledeće gubitke:
- 4.957 poginulih.
- 8.766 ranjenih.
- 323 nestala u akciji.
- 372 zarobljena, od kojih se najveći broj vratio u Španiju 1954. godine.
- 1.600 su dobili promrzline ganrenoznog tipa.
- 7. 800 se razbolelo do nesposobnosti za borbu.
Mnogim bivšim vojnicama ove divizije taj staž doneo je uspešnu vojnu karijeru u posleratnoj Španiji. Pored domaćih medalja, oni su slobodno nosili i gvozdene krstove i specijalnu memorijalnu medalju. Neki od njih su na rukavu nastavili da nose špansku zastavu koji je ličio na onaj koji su nosili na nemačkoj uniformi.
U nekoliko gradova u Španiji postoje ulice ”Plave divizije”. U gradu Vologodi, na pravcu Moskva-Lenjingrad 1949. godine odigan je fudbalski meč između lokalnog ”Dinama” i španskih zarobljenika. Izvesno vreme, države Istočnog lagera (među njima i naša, koja nije bila u tom lageru), odbijale su da igraju sportske susrete s španskom reprezentacijom i njenim timovima, pa je i to nekako progutao tok života, ali istorija nije.
Сви путеви воде ка Москви а само два назад( у сандуку и бјежанији)