Ponekad smo u situaciji da se pitamo, prilikom razmatranja i odabira neke teme, da li se uopšte njome baviti? U bespućima interneta otvoren je ogroman, neslućen prostor za teorije i teoretičare zavere svih vrsta, o čemu smo već pisali.
Nekada sporo, a sada neverovatno brzo, neki izrazi, zahvaljujući internetu, postaju uobičajeni, podrazumevajući, pa čak i obavezni. Pri tom se od osnovnog značenja vrlo često znatno odstupi. Tako je i sa sintagom duboka država.
Ovaj izraz koristi se i kad treba i kad ne treba.. problem je samo kako ustanoviti kada treba, a kada ne treba. Samo. Ovaj pojam idealan je za ilustrovanje teško objašnjivog. Lako se obrazlaže, ali teško dokazuje, kao i sve teorije zavere, uostalom.
Da li postoji duboka država (ili duboke države) i po čemu se može prepoznati?
Kako se taj pojam prihvatio, to vidimo; a kako je nastao? Duboka država još se naziva i paralelnom državom, što na neki način olakšava analizu ovog pojma.
Englezi je zovu Deep state, Nemci Tiefer Staat, Francuzi restez derrière ( stajati pozadi), a Rusi Глуби́нное госуда́рство, ili Паралле́льное госуда́рство. Tamo, gde je taj izraz nastao duboka država se naziva Derin devlet. Da, dobro ste pročitali – na turskom, jer on je upravo tamo i nastao i to ne tako davno.
Počelo je lokalnom, u početku relativno nevažnom (i često viđanom situacijom i u drugim državama) aferom Susurluk 1996. godine. Gospodin slučaj se opet, po ko zna koji put, umešao i razotkrio ono što je trebalo da bude tajna.
U saobraćajnoj nesreći koja se dogodila u Susurluku (manji grad na severozapadu Turske) učestvovao je automobil u kome su se nalazili visoki oficir policije, uticajni član Parlamenta i – kriminalac s poternice.
Naravno da to nije bilo sprovođenje ni po kom osnovu, a u automobilu se našlo dovoljno dokaza o njihovoj direktnoj saradnji. Zatečeni su, kako se to obično kaže, spuštenih pantalona sasvim slučajno. Saobraćajna policija, hitna pomoć i istražni sudija imali su šta da vide i shodno tome da jave gde treba…
Ispostavilo se da je reč o pripadnicima uticajne antidemokratske koalcije turskog političkog sistema; ona se sastojala od visokopozicioniranih službenika obaveštajne službe (spoljne i unutrašnje), turskih oficira, službi javne i državne bezbednosti, sudske vlasti i – mafije!
Vrlo brzo je ta grupacija, fluidna i teško dohvatna, dobila ime duboka država, a često se nazivala i država u državi. Čime su se oni vodili, šta ih je motivisalo i oko kakvih ideja su se okupili? Pre svega, tu je vernost nacionalizmu, korporativizmu i državnim interesima (onako kako ih su ih oni videli).
Pojasnimo ovde važnu reč koja se često različito tumači: korporativizam je doživljavanje zajednice kao tela, organski povezanog istim interesima. Oni mogu biti socijalni, privredni, kulturološki, vojni, naučni. Kod nas bi taj izraz najbolje mogao da se prevede kao interesne grupe.
Kako su realizovali svoje ideje?
Sve vrste pritisaka, od onih sofisticiranih, prefinjenih i podmuklih, do nasilja u skrivenom i neskrivenom obliku, korišćeni su oduvek s ciljem manipulisanja od strane političke ili ekonomske elite. Osnovni cilj je bilo da se na taj način ozbezbede prividni demokratski uslovi unutar jedne zajednice, čime bi se duboka država spojila s pravom državom.
Žargonski rečeno, kao što kriminalci ”peru novac”, tako duboka država putem infiltriranja u državne institucije ”pere” i inflitrira svoje interese i ciljeve u zvanične, državne.
U konkretnom slučaju Turske, najjači motiv je bio nacionalni interes jer je duboka država podsticala na razne načine ubeđenje da je od pada Otomanskog carstva Turska ”uvek na ivici opstanka, uvek ugrožena” pa treba neko (baš oni) da je zaštiti.
Kako je vide protivnici?
Ideologiju i uticaj duboke države levičari doživljavaju kao ultranacionalističku i antiradničku. Islmisti je vide kao antiislamsku i sekularnu, a Kurdi kao antikurdsku. Naravno, liberalne demokrate duboku državu smatraju simbolom borbe protiv demokratije i liberalizma. Po jednoj teoriji duboka država nije savez, već zbir nekoliko grupa sličnih interesa.
Drugo objašnjenje potiče od opreznijih analitičara. Oni ne potcenjuju njenu opasnost, naprotiv. Ne sužavaju pojavu duboke države na mrežu interesa, već je temelje na definisanoj potrebi za dominacijom, stvorenoj među najvišim vojnim autonomnim nivoima do kojih je najteže dopreti.
Takav pristup omogućava ukupnoj bezbednosnoj strukturi da formalno zaobilazi demokratske institucije, pri tom tajno podstičući aktivnosti neformalnih institucija. Načina da se ugrozi jedna država iznutra je mnogo: to može biti puč, moć autokratskih klika, aktivnosti mafije, organizovani kriminal i, naravno, korupcija.
Mnoge krize i skandali u Turskoj potvrdili su da duboka država i dalje postoji. Prava, legalno formirana država s njom vodi zvanični, ali i zakulisni rat, pažljivo odmeravajući ko će u njemu nastradati, jer ni lideri duboke države nisu nastali preko noći… a nisu ni amateri, već osobe svesne svoje moći.
Takav odnos prave države prema dubokoj stvorio je i plodno tle za kreiranje teorije zavera, opisujući mnoge organizacije koje služe dubokoj državi. Tako su u žižu javnosti dospele i sledeće organizacije za čije postojanje nema pouzdanih dokaza, osim ubeđenosti onih koji ih promovišu i plasiraju. Oni su im pri tom dali i zagonetna, uverljiva imena iza kojih mnogo toga može da se skrije:
- Operativno odeljenje.
- Komanda specijalnih snaga.
- Odeljenje za specijalni rat.
- Borbena gerilska grupa.
- Žandarmerijska obaveštajna i kontraobaveštajna služba.
- Ergenekon (ultranacionalistička grupa koju sačinjavaju visoki funkcioneri vojske i policije).
- Brigada turskih osvetnika.
- Zapadna aktivna grupa.
- Istočna aktivna grupa.
Reklo bi se, po ovoj nomenklaturi i brojnosti organizacija duboke države, da je Turska u permanentnoj unutrašnjoj opasnosti. Da li je baš tako, teško je proceniti. Pokušaj puča 2016. godine samo je dodatno pojačao ove teorije, ali i trenutni međunarodni položaj Turske i njene neskrivene ambicije da obnovi Otomansku imperiju.
Duboka država, otkrivena u Turskoj, odmah je poslužila kao inspiracija i drugim teorijama. Tako se najpre i u Egiptu pojavio taj termin, a zatim proširio svetom. Čak i u SAD, koje se smatraju tvrdim jezgrom demokratije, gde predsednik može da bude smenjen, opozvan ili procesuiran, taj temin se koristi u više oblika.
Najblaži je onaj koji duboku državu definiše kao vladu u senci. Američki analitičari ne negiraju teoriju duboke države, ali je smeštaju tamo gde treba: u političko-ideološki koncept koji predstavlja antidržavnu aktivnost i tako se u zakonu tretira: kao svaka druga kriminalna aktivnost.
Prateći dešavanja tokom SVO mnogo puta smo mogli naići na teorije da ovaj sukob ne vode samo vrhovi Ruske Federacije ili Ukrajine, već da ih na to podstiču (ili primoravaju) njihove duboke države, šta god se pod tim tamo podrazumevalo. U konkretnom slučaju najpre se spomene vojno-industrijski kompleks, biolaboratorije, farmaceutske industrije, itd. No, ostavimo tvorcima tih teorija da se oni time bave. Kada budemo videli dokaze, bavićemo se i mi.
