Posvetimo pažnju jednoj, svojevremeno ne baš retkoj metodi rešavanja ličnih razmirica i sukoba – duelima, njihovim pisanim i nepisanim pravilima, ali i onome što nas posebno interesuje – oružju kojima su oni obavljani.
Istina je da su dvoboji (ili dueli kako ih zovu na Zapadu), po pravilu borba dva borca, ”solistička bitka” i da su, najčešće proizvod zadovoljenja časti, odnosno zahteva za satisfakcijom.
To će reći da je jedan od boraca u duelu smatrao da je ponižen ili uvređen (on ili njegovo okruženje, porodica, pa i rang, kolege, profesija) i da takvu uvredu može samo krv da spere – ili ponizno izvinjenje rivala i njegovo povlačenje iz duela.
Nije dvoboj novost ni na ratištu. Nekada su čitave armade rešavale bitku tako što bi pred dva nepregledna stroja izašla dva najbolja borca i odmerila snage. Ko izgubi, trpi posledice, ali nema više prolivanja krvi, žrtava, itd. Praktično rešenje, ali nije se dugo održalo.
U našoj tradiciji te dvoboje nazivali smo megdanima; najpre se setimo Jovana Petrovića, Jove Kursule, koji je nadimak dobio od Turaka, kao poznati megdandžija. Njegov najpoznatiji megdan, tokom bitke na Varvarinskom polju, opisao je naš veliki znalac, počasni đeneral i profesor, pisac, pesnik i naučnik Jovan Dragašević.
Kursula je na megdan izlazio mirno, pušeći lulu, a koristio je samo sablju koju je držao okačenu o levo rame, umesto o pojasu. Tako ju je i potezao, preko ramena.
Dvoboj se najčešće vezuje za aristokratiju, jer su skandali ili sukobi u tom sloju najviše skretali pažnju. Običan narod bi to rešio pesnicama ili motkama, bez sekundanata i pompe, ne tražeći svoje mesto u istoriji ili u zadivljenim tračarenjima po kuloarima, već samo osvetu.
Kod aristokratskih duela nije bilo reči samo o osveti, već pre svega o narušenoj časti, uvredi, a iza svega je stajala sujeta. Zar Puškin, gospodar reči, nije znao da nađe reči pomirenja sa svojim rivalom, nego je morao na dvoboj?
Pri tom niko u dvoboju nije garantovao pravedan kraj, pa se mnogo puta dogodilo da onaj koji je skrivio dvoboj izađe iz njega kao pobednik, a onaj koji je izgubio čast, izgubi i život. Danas su sve države zabranile, iz razumljivih razloga, dvoboje (zvanično).
Kako je funkcionisao kodeks dvoboja?
Svi kodeksi (počevši od francuskog iz 1836. godine, pa do Durasovljevog kodeksa iz 1912. godine) bili su opštepriznati i poznati svima, ali nisu imali svuda, ali ni uvek, pravnu, zvaničnu snagu.
Svejedno, svi velikaši, posebno aristokrate, u detalje su znali sve finese dvoboja i bilo je pitanje časti (i života, naravno) da se to ispoštuje. Mogli ste uvrediti nekog i biti izazvani, ali i u trenucima umiranja niste smeli da prekršite kodeks.
Postojali su razni metodi izvođenja duela, o čemu ćemo nešto kasnije. Nije svakome ni bilo moguće da se na taj način razračunava, pa se znalo kako se mogu razračunati plemići, kako oficiri, kako se izazivalo na dvoboj i kada je taj izazov bilo nemoguće povući bez većih posledica, itd, itd.
Oružja korišćena u duelu
Kada bi poseban sud odredio da se može izvesti dvoboj (tamo gde su sudovi mogli odlučivati o tome), suparnici su mogli da odaberu oružje, pa bi to bile motke, palice, sekire, lanci, buzdovani…Izbor je bio prilično širok. Međutim, dvorjani i aristokratija birali su gospodsko oružje i gnušali su se ovakvog izbora.
Najduže je vladalo hladno oružje. Dvoboj i njegovi kodeksi za sobom su povukli interesantnu pojavu: jedan od načina obračuna bio je i taj da se okršaj obavi s onim oružjem koje su izazvani, ili izazivač, imali pri sebi tog trenutka.
Tako se dogodilo da su svi potencijalni kandidati za dvoboj sa sobom počeli da nose hladno oružje – bodež ili neki kratak mač. Vremenom se od simboličnog noža to pretvorilo u sablju, pa čak i u mač.
Najčešća hladna oružja bila su:
- Jednoručni, ali i dvoručni mač koji je mogao, zbog svog balansa, da se koristi i kao jednoručni, u zavisnosti od veštine i snage borca.
- Sablja. Ona je delovala pitomije od mača, nosila se i kao znak ranga ili prestiža, što vlasniku nije smetalo da je u trenutku pretvori u ubistveno oružje koje može da odseče glavu protivniku ili da ga proburazi.
- Kraći mač koji se nosio umesto sablje. On je bio takođe znak ranga, ali i vrlo opasno oružje u veštim rukama.
- Kindžal, kratki (do 40 cm) zakrivljeni nož, naoštren s obe strane. Zahtevao je posebnu tehniku rukovanja.
- Daga. Borilački nož slične dužine kao kindžal, ali prav. On je posebno bio popularan u Evropi tokom XV do XVII veka. Francuzi su ga nazivali main-gauche (levoruki) jer je korišćen kao pomoćni bodež. Mogao je da bude i dvokraki, trokraki, pa je vešt mačevalac mogao da napravi mnogo problema protivniku s ovim oružjem, blokirajući napad, ali i napadajući njime.
- Špaga ( polj. szраdа, szpaga, engl. spade – lopata, ital. sраdа – mač, od lat. spatha). Dug, vitak mač. Razlikovao se od dotadašnjih mačeva po izuzetno bogatom ukrašenom štitniku za ruku koji je mogao da bude urađen i u stilu grba porodice.
- Rapira (nem. Rapier, franc. espée rapière). Garderobni mač. To je bilo oružje dvorjana, bilo je relativno lako, i nije nošeno uz oklop ili bojnu spremu, već kao deo dnevne garderobe i simbol ranga. I ono je bilo dugo do 130 centimetara, bogato ukrašeno. Delovalo je dekorativno, a bilo je ubistveno.
Era vatrenog oružja
U XVIII veku počinje mnogo više da se koristi vatreno oružje. Najčešće su to bili jednometni pištolji. Zbog čega su oni postali popularni? Oni su rađeni sajdžijskom preciznošću i predstavljali su unikate, najskuplje oružje tog vremena. Kod njega pomisao na zastoj nije postojala. No, to nije sve.
Daleko važnije bilo je to što je takav pištolj davao mnogo veće šanse i slabijim, mlađim i neiskusnijim učesnicima duela. Ako je kod hladnog oružja bila presudna veština, dužina ruku, fizička snaga, pokretljivost, taktika, pištoljem je i nevešt strelac mogao da pogodi slučajno, tako da je pištolj kao pojava povećao mogućnost preživljavanja i sreće.
Radi jednakih šansi pištolji su pravljeni u paru i bili su istovetni, s tim što su se razlikovali samo po brojevima jedan i dva. Najpre su korišćeni za duele na konjima, a onda se prešlo na najpoznatiji način – pešački, odnosno dejstvom s nogu.
Mnogo ređe bilo je primenjivano oružje dugih cevi, kao i poluautomatski pištolji ili revolveri, kojih je u to vreme već bilo u značajnom broju modela. Najpoznatiji proizvođači pištolja za dvoboje bili su ”Wogdon & Barton”, ”Durs Egg”, ”Manton”, ”Mortimer”, ”Nock” i ”Purdey”. Vogdonovi pištolji bili su generički pojam za tu vrstu pištolja, izdvajajući se svojim kvalitetom i luksuzom.
Kako je dolazilo do duela?
Po pravilu, oštećeno (uvređeno, poniženo) lice izazvalo bi na dvoboj drugo lice radi naknade duševnog bola i nanesene štete ugledu i časti. Materijalna šteta (kockarski dug, nevraćen zajam, promašena investicija) nije mogao biti razlog dvoboja, već isključivo sudskog postupka.
Kada bi oštećeni podneo tužbu, više nije imao pravo na javni duel. Naravno, sve je podlegalo dogovoru, pa je tako mogao biti izveden i tajni duel, ali bi on, kao nezakonit, vukao za sobom sve moguće posledice (izostanak satisfakcije, kazne, drugačiji tretman u testamentarnom, odnosno ostavinskom postupku, odgovornost sekundanata, naknadu lečenja ili trajnog invaliditeta, itd).
Učesnici dvoboja bili su: uvređena osoba i onaj koji je uvredu naneo, uz sekundante i lekara. Prijatelji i rodbina mogli su prisustvovati, mada su svi izbegavali da od duela prave spektakl sakupljajući gledaoce i praveći cirkus od toga.
U kasnim kodeksima koji su se bavili duelima bila je predviđena mogućnost izazova i rođaka, ali nikako nije smeo da se organizuje duel između kreditora i poverioca. Razlog je jednostavan – kreditor je mogao da pogine i tako bude u dvostrukoj šteti, od koje je gubitak života nenadoknadiva.
Kreditorovi rođaci mogli su da nastave spor oko oštete za izgubljen život i naplate dugova, ali to poginulom nije više ništa značilo.
Žene nisu mogle biti učesnici duela. Takođe, bolesni ili vidljivo povređeni (čime su bili u podređenom statusu), zatim stariji od 60 godina, nisu mogli biti učesnici duela, kao ni maloletna lica s donjom granicom od 14 godina. I tu su postojali izuzeci, ukoliko bi se stariji čovek osećao dovoljno moćnim i spremnim da učestvuje u duelu, što nije bilo redak slučaj.
Spomenuli smo i sekundante, pomoćnike. U idealnoj situaciji, dva suparnika nisu imala potrebe više da se sastaju i dogovaraju, kad je već izrečen izazov. To su radili umesto njih pomoćnici, sekundanti, jedan ili dvojica, svakako ljudi od poverenja.
Drugi sekundant je imao dva zadatka – da organizuje duel i bude svedok svojom čašću da je sve urađeno u skladu s tradicijom i jednakošću učesnika. Po pravilu, to su bili ljudi koji nisu imali direktan matrijalni ili neki drugi interes od tog duela, niti su na neki način do tada ukaljali svoju čast.
U ranu zoru…
Tradicionalno bi se dueli održavali rano ujutru, na usamljenom, skrovitom mestu. Učesnici bi došli nešto ranije. Kašnjenje od deset do petnaest minuta nije bilo dozvoljeno. Ukoliko se u tom roku jedan od učesnika ne bi pojavio, druga strana je imala pravo da napusti mesto, smatrajući da je taj koji je zakasnio i odustao od duela, te se tako smatralo da je čin odštete izvršen.
Dvoboja je bilo mnogo vrsta, a sve njih je ograničavao ”džentlmenski minimum” koji je podrazumevao častan izbor mesta, oružja i organizacije. Način dvoboja određivalo je oružje.
Dueli s hladnim oružjem bili su pokretni i nepokretni. Pokretni su podrazumevali da se rivali mogu kretati u određenom prostoru (kao danas mačevaoci na takmičenjima), a mogli su da se kreću, ako je to pozicija dozvoljavala i bez ograničenja.
Onaj ko bi okrenuo leđa prilikom tog kretanja, smatran je gubitnikom, osim ako to nije bio jedan od taktičkih poteza tipičnih za sablju ili floret. Nepokretni dvoboj bio je potpuno suprotan. Dva protivnika bi stala na rastojanje dužine oružja, bilo je zabranjeno kretanje i napred i nazad, pa ko prvi ubode…
Dvoboji vatrenim oružjem bili su mnogo raznovrsniji. Pištolji su morali da budu potpuno nepoznati učesnicima. Rastojanje su određivali sekundanti i ono se kretalo od 15-20 koraka u Ruskoj Imperiji, do 25-35 koraka u Zapadnoj Evropi.
Pucalo se posle komande glavnog organizatora, u zavisnosti od ranije dogovorenih uslova. Moglo je da se gađa i slobodnom voljom (ko je brži), ili jedan za drugim (ako ovaj drugi ostane živ posle pucnja), što je odlučivano kockom.
Drugi hitac morao bi biti ispaljen u razmaku od jedne minute, ne više, inače bi se duel smatrao završenim. To je davalo šansu džentlemnima da poštede protivnika, ali i sebe, jer se nije znalo koliko ih još duela u životu čeka. Brzo bi se saznalo da li je neko bio milostiv ili nemilosrdan, pa su onda učesnici mogli simbolično da pucaju uvis i tako stave tačku na sukob.
U Rusiji, gde su dvoboji bili česti i svetski poznati, sve do kraja XIX veka izvođeni su ”dvoboji s preprekom”. Postavljena je tačna distanca koja ne sme biti pređena. Protivnici, držeći uperene pištolje, kretali su jedan prema drugom, proizvoljnom brzinom. Povlačenje je bilo zabranjeno, a moglo se i zastajati.
Kada bi došao do svoje crte, duelista bi morao da se zaustavi. Postojala je i mogućnost da se džentlmenski sve to završi, bez prolivanja krvi. To se zvalo ”blagorodno odstojanje”.
Ukoliko bi ono bilo veće od 15 koraka, to je bilo znak da su suparnici miroljubivi jer je s tim oružjem pogodak s tog rastojanja bio neizvestan. Međutim, i tu postoji izuzezak. Najpoznatija žrtva atentata, Aleksandar Puškin, smrtno je ranjen na 20 koraka rastojanja.
Postojao je i dvoboj na paralelnim linijama. Na zemlji su bile ucrtane dve paralelne linije u pravcu kretanja ka protivniku, rastojanja od 10 do 15 koraka, kao kad se krećete pored dve paralelne ograde.
Protivnici bi stali dijagonalno jedan naspram drugog (na dva kraja linija) i išli duž svoje linije, tako skraćujući rastojanje. Nije se smelo ići nazad niti povećavati rastojanje, a moglo je da se puca svakog trenutka, što su dobri strelci i radili. Poznat je i vrlo često korišćen nepokretni duel naslepo.
Na određenom rastojanju protivnici bi stajali i na komandu organizatora pucali bi preko ramena. Ukoliko bi promašili, a pri tom insistirali da nastave dvoboj, sekundanti bi napunili oružje i postupak bi se ponovio.
Preteča ruskog ruleta
Ni dvoboji nisu mogli bez toga da prođu. Jedan od načina bio je ”staviti pištolj na čelo”; simbolično je nazvan tako jer bi protivnici stajali na rastojanju od pet do osam koraka što je garantovalo pogodak. Puni se samo jedan pištolj i bira se slučajno. Pokuša se s pucnjem istovremeno, pa šta bude…Jedan sigurno pada.
Još gora varijanta bila je cev u cev – oba pištolja bila bi puna, rastojanje isto, a ishod – najčešće bi obojica poginula. Ukoliko bi se to dogodilo, moglo je doći do vrlo retkog dvoboja – četvornog.
Sekundanti su ti koji su imali pravo da nastave duel, naravno, ako su se tako ranije dogovorili. Kao što vidimo, mnogo je bilo načina da čovek na dobrovoljan način, u dvoboju, pre vremena završi svoj život zbog jedne reči, gesta, uvrede, časti, ili čega već sve ne.
Bez obzira što ženski dueli nisu bili dozvoljeni, oni su se dešavali. Prvi slučaj zabeležen je u jednom milanskom manastiru (Sv. Benedikt), a zatim širom Evrope. U Rusiju je tu ”modu” uvela Ekatarina Druga koja je i sama često bila učesnik duela.
Dvoboji na Divljem zapadu su posebna priča i njima ćemo se posvetiti nekom prilikom. Njihova surovost, podmuklost, minimum časti i poštovanja, zaslužuju poseban tekst. U zemlji u kojoj su glavni zakoni bili ”ne pucaj u leđa” i ”ne ukradi mog konja”, svakako ima mnogo primera dvoboja koji su se potpuno razlikovali od evropskih.
Dueli danas su zabranjeni u svim zemljama. Čak i tvrdnja da su dozvoljeni još samo u Paragvaju demantovana je od strane same vlade i to više puta. Ostaje upisano u istoriji duela da su mnoge slavne ličnosti pribegavale tom načinu rešavanja nesporazuma: Grof de François de Montmorency postao je poznat po mnogim dobijenim duelima, čak i na javnim mestima, pa je i kažnjavan zbog toga.
Sirano de Beržerak imao je stotine duela, ali je samo jednog protivnika ubio, dok je ostalima poklonio život. Često je govorio – ”čak i da ostane jedan čovek na Zemlji, ja bih ga izazvao na dvoboj”.
Puškin je isto tako vukao đavola za rep, sa preko 30 duela. Istini za volju, nikad nije prolio krv protivnika i nikada nije pucao prvi. Jednom je i to došlo na naplatu, za razliku od Ota fon Bizmarka koji je imao 27 duela kao student i bio ranjen samo jednom. Ljermontov je takođe bio ljubitelj duela, ali mnogo manje nego Puškin.
Grof F. I. Tolstoj (Толстой, Фёдор Иванович, pukovnik i avanturista), ubio je jedanaest protivnika. Da li je slučajnost to što je jedanast dece Tolstoja umrlo u ranom detinjstvu, pa je grof Fjodor smatrao to božjom kaznom za svoje duele?
Oto Skorceni, koga smo na portalu više puta spomenuli, bio je poznat po dvobojima i pobedio je u petnaest duela mačem. Od jednog duela ostao mu je karakterističan ožiljak na levom obrazu.
I Musolini je, kad već spominjemo zlikovce iz bliže prošlosti, voleo duele, pa se jednom prilikom našao naspram socijaliste, svog nekadašnjeg druga Čikotija. Musolini ga je izvređao u novinama, a sukob se završio lakšim ranjavanjem i drugarskim pomirenjem. Eto, i to se događa u dvobojima.
