Bolnički vozovi: Pokretne bolnice od ratnih frontova do savremenih misija

Prva asocijacija na ovu pojavu vezuje se za film ”Na zapadu ništa novo” Luisa (Luja) Majelstona i druge sa sličnom tematikom. Vagoni prepuni višespratnih kreveta na kojima su ranjenici, časne sestre koje ih obilaze, jauci, patnje, smrt…Prošlost? Ne, ovakvi vozovi su i danas aktivni.

Koliko su oni važni, neka posvedoči podatak da je samo na ogromnom ratištu Istočnog fronta tokom Drugog sv. rata, na putevima od mesta ranjavanja do bolnice, podleglo ranama 12%  od ukupnih bespovratnih gubitaka. Zato je bilo životno važno da ranjenici što pre stignu u stručne ruke, kako bi se spasilo ono što se spasiti može.

Bolnički vozovi upravo su bili idealni za takav zadatak. U Rusiji i u Sovjetskom Savezu zvali su ih (i zovu još uvek) sanitetski, sanitarni voz (Санита́рный по́езд, военно-санитарный поезд); na engleskim govornim područjima to je Hospital Train, kod Francuza je Train sanitaire, a na nemačkom se takva bolnica na pruzi zove Lazarettzug. Zajedničko im je da je svaka kompozicija autonomna bolnica.

Pored evakuacije ranjenika, koja može da potraje (ponekad se dugo čeka na sporednom koloseku jer vozovi s trupama imaju prednost), u njoj se od prvog trenutka izvode neophodni medicinski zahvati na saniranju ranjenih i pripremi za stancionarno lečenje u nekoj od bolnica. Ko do njih stigne… 

U sastavu takvog voza nalaze se: energana (proizvodi struju, paru za grejanje, prečišćava vodu), vagoni za prevoz ranjenika, operaciona sala i previjalište, kuhinja i trpezarija, apoteka, vagoni za medicinski i prateći personal, hladnjača-mrtvačnica, magacin za lične stvari ranjenika i potrošnu opremu, itd.

Svaki trenutak je bitan za spas ranjenika, stoga su se ovakvi vozovi afirmisali na svim ratnim stranama i bili masovno zastupljeni. Na njima su se nalazili veliki crveni krstovi na beloj površini, mada ni to nije bila garancija (posebno u Drugom sv. ratu) da neće biti napadnuti. 

Počeci

Ovakvi vozovi prvi put su počeli masovno da se koriste tokom Građanskog rata u Severnoj Americi (1861-1865), kao i u Francusko-pruskom ratu ( 1870-1971). Nemci su na svojih 36 bolničkih vozova za samo godinu dana prevezli gotovo 40.000 bolesnih i ranjenih. Ni Ruska imperija nije zaostajala jer je inače ubrzano i planski razvijala železničku mrežu duž glavnih putnih pravaca.

Četvrtog decembra 1876. godine imperator je ukazom naredio da se formira 14 sanitetskih vozova za slučaj rata. Propisano je i kako jedna takva kompozicija treba da izgleda. Sastojala bi se od 17 vagona sa šest točkova ili 12 vagona sa osam točkova; dva vagona bila su predviđena za medicinski personal i pomoćno osoblje, a tri za logističke potrebe: kuhinju, magacin i vagon za prljav veš, ali i prihvat preminulih.

Ostali vagoni bili su stacionari za ranjene i bolesne, sa ordinacijama, operacionom salom i apotekom. Iduće, 1877. godine, osmog maja po starom kalendaru, sa Nikolajevske stanice pošao je prvi sanitetski voz u Rusiji.

Usled naraslih potreba, ali i stečenog iskustva, 13. juna 1878. godine usvojeno je Pravilo o vojnim vozovima-bolnicama, kako bi se unifikovalo stanje i olakšale logističke potrebe. Svaki voz trebalo je da preveze ne manje od 250 ranjenih i bolesnih. Tokom Rusko-turskog rata 1877-1878. godine sanitetski vozovi ruskog Crvenog krsta prevezli su više od 200.000 bolesnih i ranjenih. Veliki broj vozova aktiviran je i tokom Rusko-japanskog rata, kada je na taj način evakusano 87.000 bolesnih i ranjenih. 

U toku Prvog svetskog rata, kada su se koliko-toliko poštovali viteštvo i zakoni rata, funkcionisali su i sanitetski vozovi Crvenog krsta deklarisani kao ”Vozovi Malteškog ordena”  (Suvereni vojnički red Malte, Vitezovi Hospitalci – Ordre des Hospitaliers, poznati i kao Suvereni Red svetog Jovana Jerusalimskog od Rodosa i od Malte). Oni su delovali na obema stranama fronta. U toku Građanskog rata i Oktobarske revolucije, Crvena armija koristila je čak 242 sanitetska voza. Pored vojnika, oni su evakuisali i građanska lica tokom epidemije tifusa.

Drugi svetski rat potvrdio je i povećao potrebu za ovakvim vidom transporta. S približnom tačnošću  može se navesti da je broj prevezenih samo u SSSR bio oko pet miliona. Službeni podaci beleže da su ti vozovi, bez obzira na vidljive oznake crvenog krsta, bili predmet avionskih napada, sabotaža i diverzija. Viteštvo Prvog svetskog rata brzo je ustupilo mesto surovoj borbi na život i smrt gde se nisu birala sredstva. Nemci su koristili tako obeležene vagone za prevoz ratnog materijala, pri tom bombardujući sovjetske vozove pod istim izgovorom.   

Radničko-seljačka Crvena Armija (RKKA) imala je tri vrste sanitetskih vozova:

● Stalni vojni sanitetski vozovi ( ПВСП – постоянные военно-санитарные поезда).

Ovakav transport predviđen je bio za evakuaciju iz prifrontovskih poljskih bolnica u dublju pozadinu, pri čemu se nije prekidalo lečenje. Kompozicija je bila sastavljena od metalnih vagona (minimum 12, a češće 17-18) i nije se menjala. Imala je vagone za smeštaj pratećeg železničkog personala (mehaničari za održavanje), elektrostanicu, kuhinju.

Glavni deo sačinjavali su bolnički vagoni (lazareti) za stacionarno lečenje i zbrinjavanje ranjenih. U sklopu kompozicije nalazila se i operaciona sala, vagon štaba za personal, cisterna za vodu od 50 kubnih metara, dvoosovinski vagon za gorivo, ali i platforma za automobile i tegleća vozila. Neizostavni deo bili su i specijalni vagoni za ranjene u glavu, vilicu, grudni koš, oči i slično. Postojali su i karantinski vagoni za infektivne bolesti, kao i za lica s psihičkim rastrojstvom. 

Formacijski, takva kompozicija mogla je da opsluži 374  do 507 ljudi, uključujući i do 147 teško ranjenih. Neophodne operacije vršene su u toku vožnje, kao i sve druge sanacije, tako da su to zaista bile bolnice na točkovima, aktivne kao i sve bolnice 24 sata.   

● Privremeni vojni sanitetski vozovi (ВВСП – Временные военно-санитарные поезда).

Njihova svrha bila je da se evakuišu ranjeni i bolesni iz prifrontovskih punktova do glavnih bolnica na nivou armije i fronta, s mogućnošću pomoći u toku prevoza. Oni su imali stalni i promenjivi deo kompozicije. U prvom, stalnom delu, bila su četiri specijalna vagona. U promenjivom delu moglo je da se prikači i do 40 teretnih vagona. Polovina je bila rezervisana za teško ranjene na nosilima, dok su ostali bili tipski vagoni za redovan prevoz trupa, gde su prevoženi lakši, pokretni ranjenici. U mestima iskrcavanja drugi deo kompozicije mogao je da bude preformiran u zavisnosti od potrebe, pa bi prazni vagoni preusmeravni na druge pravce. Kapacitet je bio od 598 do 857 mesta, od čega je za teško ranjene bilo rezervisano do 350 mesta.  

● Ekspresni vozovi netipične konfiguracije (”leteći vozovi” – ВСЛ, военно-санитарные летучки).

Ovakvi vozovi formirani ad hoc radi prevoza lakše ranjenih i bolesnih iz glavnih bolnica do bolničkih baza armije, ali ne dalje od frontovskih trijažnih centara. To su bile obično kompozicije do deset vagona, za 250 do 300 ljudi, od čega su dva do tri vagona bila predviđena za ležanje. To su, današnjim rečnikom opisano, bili vagoni hitne pomoći koji su tako i funkcionisali.

Sovjeti su već drugog dana rata reagovali, pa je aktivirano Pravilo o ratnim sanitetskim vozovima.  Iz komercijalne mreže mobilisano je 6.000 vagona; formirane su posebne železničke jedinice u tu svrhu. Prvi voz, № 312, pripremljen u Vologodskom zavodu za izradu vagona, krenuo je 26. juna. U brigadi je bilo 40 medicinskih radnika i železničara.

On je prešao preko 200.000 kilometara, praktično pet puta obišavši Zemljinu kuglu, i prevezao više od 25.000 ranjenih i bolesnih. Prve ratne godine na prugama Sovjetskog Saveza aktivna su bila 272 sanitetska voza. Praksa se pokazala dobrom i 1942. godine broj vozova je povećan do 700, od čega je 260 bilo stalne kategorije, 137 privremeno sastavljenih i 300 za brzu evakuaciju. 

Za vreme Drugog sv. rata na oslobođenim teritorijama Jugoslavije (Užička Republika, Drvar), korišćeni su improvizovani načini prevoza ranjenika, pa se ti vozovi ne mogu smatrati sanitetskim u smislu ove teme.

Posle Drugog sv. veće evropske države zadržale su u planovima razne konfiguracije sanitetskih vozova. JNA je takođe imala takve planove, pa su proizvođači šinskih vozila imali obavezu da konstruišu vozove koji se mogu brzo adaptirati u vojne bolnice. Vojna enciklopedija beleži da je samo jednom ta situacija i korišćena, prilikom evakuacije ranjenih posle skopskog zemljotresa 1963. godine.

U internom telefonskom imeniku ”Plavog voza” koji otkriva da je on imao deset tehničko-organizacionih celina sa 16 lokalnih brojeva, nigde se ne spominje ambulanta. Sigurno je da je u pratnji bila i lekarska ekipa, kao što je to činjeno i u drumskim konvojima gde je pažljiv posmatrač mogao da primeti pri kraju kolone i neobeleženo sanitetsko vozilo. 

Savremeni sanitetski vozovi

Svako prevozno sredstvo ima alternativu da se koristi i u vojne svrhe. Sanitetski vozovi nisu stvar prošlosti, naprotiv. Čuveni francuski voz TGV (Train à Grande Vitesse) ima mogućnost razmeštanja sedišta tako da se mogu prevoziti i pacijenti na nosilima. Prevashodno je reč o rezervnom načinu prevoza prilikom velikih saobraćajnih nesreća, ali se mogu koristiti i u vojne svrhe. 

Ni SVO nije ostala bez svoje uloge u ovoj temi. Stepama Donbasa kruži voz MSF (Médecins sans frontières – lekari bez granica). To je nevladina, nekomercijalna organizacija sa sedištem u Ženevi koja je do sada intervenisala u preko 70 država. Gotovo sav budžet (96%) obezbeđen je od strane preko šest miliona donatora, od kojih su mnogi spaseni zahvaljujući ovoj organizaciji.

Poljska je takođe planirala da zadejstvuje jedan takav voz kako bi prevozila ranjene Ukrajince u poljske medicinske centre. Kod Rusa je stanje manje poznato, ali je izvesno da se iz bolnice u Rostovu (kao jedne od centralnih) pacijenti evakuišu avionima i sanitetskim vozocima. Rusi su 2023. godine aktivirali ratni sanitetski voz koji ima identičnu namenu kao njegovi prethodnici iz prošlih ratova – da evakuiše postradale iz neposredne blizine borbenih dejstava. 

Bolnički vozovi u mirno vreme 

Opišimo i mao poznatu pojavu. Bolnički vozovi našli su svoje mesto na ”tržištu zdravlja”. Ako već pacijenti ne mogu da dođu do velikih i dobro opremljenih zdravstvenih centara, vozovi će doći kod njih. Prvi put su se pojavili u Rusiji 1993. godine.

Već 2010. godine ruskim prugama kružilo je pet pokretnih konsultativno-dijagonostičkih centara na šinama ( ПКДЦ -передвижные консультативно-диагностические центры). Godine 2021. pridružila im se još jedna pokretna klinika. To su kompozicije od osam do deset prepravljenih putničkih vagona. U njima se nalaze apoteka, dizel-generatorski agregati s punom autonomijom elektrosnabdevanja, spavaća kola i vagon-restoran za personal.

U ostalim vagonima nalaze se specijalizovane ordinacije, magacini i rezervna oprema. Ove kompozicije – bolnice koriste se za udaljene krajeve bez većih zdravstvenih institucija, ali i u slučajevima havarija; oni mogu prići do samog mesta nesreće, pošto je većina ruskih pruga dvokolosečna. 

Rusi nisu jedini koji imaju takve vozove. U Indiji je poznat ”Lifeline Expres” (”Jeevan Rekha Express”), a u Meksiku svi znaju za voz simboličnog imena ” Dr. Vagón”. Južnoafrička Republika ima čak dva voza – ”Phelophepa I” i ”Phelophepa II”, a Indonezijom redovno kruži više kompozicija čuvene klinike ”Rail Clinic”. 

Naša iskustva

Mlada država, Kraljevina Srbija, shodno ratničkim tradicijama, pratila je situaciju i reagovala. Medicinski vozovi u Srbiji imali su istu namenu i sličnu konfiguraciju kao i druge države. Prvi put su formirani krajem XIX veka, zaslugom pukovnika doktora Mihajila Mike Markovića koji je tada bio načelnik Saniteta Ministarstva vojnog.

Počelo sa neopremljenim teretnim vagonima i furgonima (”vagoni G”), da bi Srpska državna železnica predala deo vagona treće klase koji su mogli za šest sati da se preprave u bolničke. To je činjeno dodavanjem po osam Despre-Amelinovih (Brechot Desprez Ameline) trospratnih polica-ležajeva. 

Tako opremljen voz prvi put je proveren na manevrima 12. i 13. jula 1898. godine. Imao je, pored tehničkih delova kompozicije, sedam vagona za ranjenike (pet sa 72 ležaja za teške i dva za lakše), vagon za lekare i pomoćnike, vagon za bolničare, magacin, ostavu za ličnu opremu ranjenika, kuhinju, apoteku i operacioni vagon za lakše intervencije. Tako se dogodilo da mala Srbija uđe u Balkanske ratove sa tri sanitetska voza pripremljena 1912. godine.

Prevezli su oko 110.000 srpskih, savezničkih i neprijateljskih vojnika i bolesnika, s prosečnom kilometražom od trideset do četrdeset hiljada kilometara (!). Pravci kretanja, po tada oskudnoj balkanskoj železničkoj mreži, bili su Beograd-Niš-Skoplje, Solun-Bitolj-Solun, Niš-Sofija-Plovdiv-Mustafa-Jedrene. Vozovi br. jedan i dva prevozili su bugarske ranjenike, saveznike u Prvom balkanskom ratu, a neprijatelje u Drugom. Voz s brojem tri stavljen je na upotrebu grčkom sanitetu jula 1913. godine kada su Bugari presekli pravac Solun-Skoplje. 

O slavnoj istoriji srpskih sanitetskih vozova iscrpno su pisali prof. dr Mihailo F. Protić i Budimir B. Pavlović u knjizi ”Srpski sanitetski vozovi u prošlosti”. Kraljevina Jugoslavija imala je u ratnom planu predviđeno formiranje nekoliko sanitetskih vozova. Na vozovima normalnog koloseka (1.435 mm) oni bi imali 20 vagona, a na prugama uskog koloseka (”Ćira”, 760 mm) taj broj bi bio deset, s obzirom na malu vučnu moć lokomotiva.

Pomoćni vozovi mogli su da formiraju kompoziciju od 27 vagona. Ovi vozovi su još jedan dokaz da se malo toga u konceptu ratovanja promenilo, samo se sredstva usavršavaju, a pomama ljudi da se ubijaju i ranjavaju međusobno ne smanjuje se.