Postoji mnogo definicija i dilema kada je reč o hidroavionima, toj skromnoj, neupadljivoj, ali dragocenoj klasi letelica. Neki se pitaju da li su to čamci koji lete, ili letelice koje plove, ali ni tu nije kraj. Na vodu mnoge letelice mogu da ameriraju.
Ovo je tačan izraz za ono što se obično zove sletanje, pa mnogi ne prave razliku. Da pojasnimo: ateriranje – od latinske reči tera, odnosno zemlja, dok se za sletanje na vodu koristi francuska reč za more – la mer, ameriranje.
Mogu amerirati avioni, helikopteri, svemirske letelice, motorni zmajevi. U najužem smislu reči, govorimo o amfibijama – avionima koji mogu kao pistu koristiti i kopno i vodu (po pravilu i češće – vodu). Vrednost ovog koncepta je vrlo brzo uočena jer, ne zaboravimo, dve trećine naše planete predstavlja voda.
Hidroavion ne traži pistu, već samo izlaz na kopno iz vode, a ponekad ni to. Izuzetno je popularan u građanskoj avijaciji u svrhe prevoza, industrijskih potreba, taksiranja, rekreacije, lova i ribolova, istraživanja, pustolovina, vatrogasnih i spasilačkih službi.
Kakva je njihova vojna upotreba danas? Da li su hidroavioni prošlost ili imaju budućnost. U prošlosti oni su bili van konkurencije kada je reč o doletu i daljinskom izviđanju. Dopuna u vazduhu je bila u povoju, a na vodi je to bilo veoma jednostavno učiniti.
Stoga su svi veći brodovi imali i hidroavione, a neki su čak bili bazirani i na podmornicama. Do pojave nosača aviona sletali bi pored broda koji bi ih potom kranom vratio na palubu.
Čime danas zaposliti hidroavion?
- Najpre, ono u čemu je nezamenjiv: patrolna služba u koordinaciji s drugim činiocima (obalska straža, službe za vanredne situacije, itd). Ekonomičan, mnogo sati može da provede u vazduhu.
- Pretraživačko-spasilačka služba. U ovoj ulozi, posebno na morskom prostranstvu, daleko je ispred svog prvog konkurenta – helikoptera. Leti brže, dalje, može više da ponese i pri tom je evakuacija ugroženih daleko jednostavnija.
- Protivpodmornička uloga. Hidroavion i ovde daleko nadmašuje brodove i helikoptere. Za samo sat vremena on može biti i 500 kilometara dalje od početne tačke, a duž cele putanje može sejati senzore, odnosno sonare, za vrlo kratko vreme. U protivpodmorničkoj službi dopuna gorivom hidroaviona je znatno lakša, pa na taj način on može da kontroliše ogromnu vodenu površinu i da navodi svoje brodove, umrežava se s drugim hidroavionima, itd. Čak i sam avion, ukoliko je naoružan, može s bezbedne razdaljine da dejstvuje ubistveno na podmornicu koja nema načina da ga u tome spreči.
- Protivpožarna služba. Kada je ova opcija u pitanju, tu su amfibije nekrunisani kraljevi. Dok obični protivpožarni avioni i helikopteri moraju da slete (čekajući strogu proceduru kontrole letenja), a zatim tankuju relativno dugo kroz crevo, amfibija treba samo da glisira (”zakači”) površinu vode i za desetak-dvadesetak sekundi napuni svoje rezervoare.
Između dva svetska rata hidroavioni su bili neverovatno popularni i zastupljeni. Samo Francuska je imala 19 proizvođača (!), sa desetinama modela. Kako danas stoje stvari s hidroavionima, pre svega za vojnu upotrebu?
Građanska, komercijalna zastupljenost nikada nije dovođena u pitanje. Reke, jezera i mora nisu promenila ni svoje mesto ni svojstva, pa će za hidroavione u tom smislu uvek biti mesta.
A šta na to kažu vojnici?
Najveći proizvođači aviona na svetu, SAD, prošle godine obeležile su jednu godišnjicu: prošlo je 40 godina od kada je poslednji put poleteo hidroavion pravljen prevashodno za vojne potrebe. Njihovi svetski poznati modeli bili su legendarna ”Katalina” i ”HU-16 Albatros”.
Jedan od pokušaja da zadrže aktuelnost hidroaviona u vojnoj službi bio je transportni avion ”Convair R3Y Tradewind”. On je uveden u naoružanje 1956. godine i mogao je ukrca do sto vojnika ili da utovari 24 tone tereta, prevozeći ih na maksimalnu daljinu do 2.000 milja. Imao je čak i mogućnost tankovanja u vazduhu četiri palubna lovca ”Grumman F9F Cougars”.
Zbog problema s motorima svih 11 aparata otpisano je već posle dve godine. Amerikance to, izgleda, ne brine mnogo, jer imaju ogromnu flotu transportne avijacije i baze širom sveta, pa mogu i bez sletanja na vodu da izvrše planirane zadatke. Za potrebe obalske straže i građansku upotrebu, vazduhoplovna industrija proizvodi dovoljan broj modela da se zadovolji tržište, koje je u SAD zakon.
Ti avioni takođe se, u slučaju vanredne situacije mogu koristiti i za vojne potrebe, ali vojska je priča za sebe – sa svojim zahtevima, kako kod izrade, tako kod tt karakteristika i upotrebne vrednosti, posebno standardizacije opreme i logistike. A te upotrebne vrednosti jesu se smanjile, ali nisu nestale.
Hidroavion RV i danas može da izviđa, otkriva, prati i napada svog glavnog neprijatelja – podmornice.
Šta je s Ruskom Federacijom?
Rusija, sa gotovo 38.000 kilometara obale, izlazeći na dva okeana i više mora, bogatom mrežom jezera i reka povezanim brojnim kanalima, svakako ima potrebu za hidroavionima svih vrsta i namena.
Njena industrija proizvela je desetine uspešnih višenamenskih aviona, u skladu s doktrinom da svako sredstvo može da se iskoristi i u vojne svrhe. Kako stoje stvari kod njih? Rusi su među prvima, već 1913. godine imali hidroavion ”M-1”. Rusi, a zatim i Sovjeti, nisu imali problema s tim avionima.
Nisu bili tako veliki kao nemački ”Dornije” ili ”Blom i Fos”, ali su to bili brojni i dobro urađeni modeli. Procvat je nastupio tokom sovjetske ere. Iz konstruktorskog biroa Berijeva (Гео́ргий Миха́йлович Бери́ев – Бериашвили) izlazili su vrlo efikasni hidroavioni. Nisu to bili neki lepotani, ali Berijev je radio ono za šta je bio talentovan, posedujući izvanredan osećaj za spoj uticaja vazduha i vode. Njegov prvi rad, ”MBR-2” (ambarče, štalica, kako su ga zvali) bio je najpopularniji hidroavion SSSR, a proizvođen je više od dve decenije.
Posle serije tih aviona koji su još zvali pingvinima zbog svoje zdepaste konstrukcije, stigli su na red galebovi. Posle pola veka korišćenja ambara i sličnih modela, na red su došli avioni koji su svojim ”lomljenim” krilom podećali na galebove (čajke). Ni oni nisu blistali od lepote, ali su bili neverovatno funkcionalni i korisni. Šta se s njima dogodilo? Od 143 proizvedena primerka Ruska pomorska avijacija ima trenutno četiri ”Be-12”.
Najmlađi su proizvedeni pre 51 godine i nalaze se na Crnom moru i njihova sudbina nije poznata, s obzirom na to da se nalaze u zoni SVO. Pomorska avijacija raspolaže s jednim ”B-200”(!). U međuvremenu, Minstarstvo odbrane raskinulo je ugovor s kompanijom ”Berijev”.
Ruski ljubitelji avijacije povremeno mogu da odgledaju izvanredne emisije posvećene ovom vanserijskom avionu, ali njemu nedostaje samo jedna stvar: serijska proizvodnja. Tokom 20 godina proizvedeno je samo 18 aviona. Ruski kupci čine polovinu, dok je druga polovina otišla u Azerbejdžan i Alžir.
Osim MČS (Ministarstvo za vanredne situacije), niko ne pokazuje interes za hidroavijaciju u stroju, pa bi se reklo (posebno uzimajući u obzir prioritete i novonastala sredstva koja su se dokazala tokom SVO), da je sudbina vojnih hidroaviona zapečaćena. Vreme će pokazati da li je to stvarno tako.
Kineska vojna hidroavijacija
Ako još negde ima nade za vojne hidroavione, to je u Kini. Pri tom i ona ima značajne pomorske granice, kao i susede s kojima ima neraščišćene račune u vezi s ostrvima i arhipelazima.
Dok su Kinezi u svojoj početnoj fazi uspona kopirali sve što su videli i mogli da proizvedu, stanje u hidroavijaciji bilo je jadno – a KP Kine je upravo insistirala da se razvija ta vrsta aviona. Posle završetka Drugog sv. rata SSSR je prebacio izvestan broj ”Be-6” i obučio pilote i tehničko osoblje.
Narodna armija Kine je odlično razumela koliko su ti avioni važni. Međutim, sukob Mao Cedunga i Hruščova usporava, pa i zamrzava saradnju. Sovjeti ni po koju cenu nisu hteli da prodaju ”B-12”, pa je Kina počela da pravi sama avione ”Đing 6” (kopije ”Be-6”).
Ubačeni su novi, turoelisni motori ”WJ-6”, licencni ”AI-20”. Međutim, ni s tim motorima nisu postignuti zahtevi RM Kine. Pošto je vreme ”B-12” već isticalo, Kinezi su se rešili na smeo potez – da sami razviju amfibiju. Avion je sastavljen od onoga što je bilo na raspolaganju, pa se može svrstati u neobičnu, ali ne baš retku kategoriju ”frankenštajn” modela.
Kako je to izvedeno? Uzeli su pravo krilo aviona ”An-12”, na njega stavili četiri motora ”WJ5” sa aviona ”Xian Y-7-100” (kopiju motora s aviona ”An-24”, bez licence, naravno), a repni deo su zadržali sa ”Be-6”. Pošto je sve to radilo, nije bilo potrebe za dodatnim mudrovanjem ili ulepšavanjem.
Samo su telo aviona Kinezi uradili sami. Kakvo-takvo, ali njihovo. Tako je nastao ”Harbin SH-5” (morski bombarder). Ime je dobio, po svoj prilici kao provokaciju, jer je grad Harbin poznat pod nazivom ”Moskva Dalekog istoka”. Bio je to prvenac s mnoštvom porođajnih muka, jer su Kinezi prvi prototip napravili 1973. godine, a ispitivanja završili 12 godina kasnije, 1985.
Bez obzira na sve, to je bio rasni protivpodmornički hidroavion; sa odličnom opremom koja je bila vrhunska u to vreme, on je zadovoljavao sve zahteve naručioca. Osim izviđanja, bio je to i napadni avion jer je mogao da na četiri spoljne tačke podvesi dubinske bombe, protivpodmornička torpeda ili klasične bombe. Napravljeno je sedam aviona – tri protoripa, tri patrolna i jedan protivpožarni. Oni su u stroju i danas.
Apetiti su porasli pa su Kinezi pristupili samostalnom projektu. Stvoren je projekt teškog aviona amfibije ”AG-600 Jiaolong ”(vodeni zmaj ili drakon) koji je trenutno najveći turboelisni avion te klase na svetu.
Rad na njemu započet je 2009, a prvi let obavljen je 2017. godine. Međutim, s vodene površine on je poleteo tek 2020. godine. Naručena je serija od 17 aparata.
Bez obzira na to što se Kinezi hvale time da je reč o originalnom proizvodu, treba reći da veoma podseća spolja na japanski hidroavion ”ShinMaywa US-2” koji Ratna mornarica Japana koristi od 2007. godine i koji je urađen u seriji od 14 aparata. Očigledno da ni susedi, Japanci, nisu odustali od amfibija iz poznatih razloga geografske konfiguracije države.
Kineski avion ima mnogo veći domet (4.500 kilometara naspram 3.800 japanskog modela). ”Drakon” može pri glisiranju da za 20 sekundi preuzme 12 tona vode, ali i 50 ranjenih i da ih preveze do 1.600 kilometara udaljene tačke.
Bez obzira na te, izvanredne građanske osobine, ne treba sumnjati da je reč o rasnom vojnom avionu koji bez ikakvih izmena može biti korišćen i u ratne svrhe. Svaki motor ima po 2.000 KS, što mu omogućuje da ponese razne vrste naoružanja, kako napadačkog, tako i odbrambenog. Kinezi su bar poznati po nestandardnim rešenjima gde je samo mašta granica upotrebljivosti.
Da li su ratne mornarice izvukle neke zaključke iz nedavnih sukoba (od kojih mnogi traju)?
Pomalo nezapaženo provukla se konstatacija ozbiljnih analitičara da je Sirija pokazala koliko je važna operativna kontrola morske obale i priobalja i to baš hidroavionima jer oni daju sliku stanja u realnom vremenu.
Japanci i Kinezi su to odlično razumeli, stoga nisu odustali od ove korisne podvrste.
