Ruski oficir o Siriji: Od 1770. godine, kada smo uništili tursku flotu, prisutni smo u istočnom Mediteranu i ostaćemo ovde

Menja se mapa Bliskog istoka od Sredozemnog mora do Bengalskog zaliva, a možda i šire. Nema šanse da napustimo Siriju, naglasio je oficir.

Gubitak baza u Siriji značio bi kraj stalnog prisustva Rusije u Mediteranu i bile bi potrebne decenije da se povrate izgubljene pozicije. O ovom interesantnom pitanju govorio je ruski penzionisani kapetan i savetnik ruskog Ministarstva odbrane Sergej Gorbačov.

Kapetan Gorbačov, stručnjak za pomorska pitanja, izjavio je u intervjuu da gubitak baza u Siriji ne bi označio kraj stalnog prisustva Rusije u Mediteranu, prenose ruski mediji.

Pitanje: Da li je ono što se dogodilo u Siriji bilo iznenađenje?

Sergej Gorbačov: „Čini nam se da se to dogodilo iznenada, neočekivano, ali u stvarnosti to je bilo planirano još od trenutka stvaranja Sirije kao nezavisne države.

Sirija je multireligiozna i multietnička zemlja čije su granice bile brzo i nepromišljeno povučene, i u tom smislu, ceo Bliski istok je potencijalna tempirana bomba.

Sve ovo je samo jedno od poglavlja u ponovnom iscrtavanju političke mape sveta, što se već dešava, od Mediteranskog mora do Bengalskog zaliva, a možda i šire.“

Pitanje: Da li postoji opasnost za ruske baze u Siriji?

Sergej Gorbačov: „Bez obzira na razloge koje pokušavamo opravdati, ovo je vrlo ozbiljan gubitak za nas na nivou diplomatije i vojno-političkih struktura.

Trenutno nema posebnih razloga za zabrinutost, ali sve se može promeniti. Slične situacije smo doživeli, na primer, u Avganistanu, kada su naši padobranci hrabro branili našu ambasadu, ili kada smo, zapravo, bili proterani iz Libije.

Naša baza u Tartusu uspostavljena je nakon što nas je režim Sadata proterao iz Egipta, gde su se naši mornari nalazili u Port Saidu i Marsa Matruhu još od 1960-ih.

Tada smo naše snage prebacili u sirijsku luku Tartus. To se dogodilo pre više od 40 godina. Nažalost, istorija se ponavlja. Čak i ako ostanemo prisutni, to neće biti isto kao ranije. Ovo predstavlja ozbiljan rizik za nas u pogledu osiguravanja pomorskog prisustva u istočnom Mediteranu.“

Pitanje: Da li postoji alternativa sirijskoj luci Tartus za našu ratnu mornaricu u tom regionu?

Sergej Gorbačov: „Nakon što je naša mediteranska eskadra nestala, sovjetski sistem vojne službe, koji je postojao od 1964. do 1992. godine, urušio se.

Danas nam je teško reći na koga bismo mogli da se oslonimo kao na obale Sirije. Možda bi naše snage mogle koristiti lučke kapacitete Alžira.

Ne vidim druge opcije u ovom trenutku, jer nam Crna Gora ne može pomoći u ovom pogledu. Da je Crna Gora vodila prijateljsku politiku prema nama, mogli bismo se osloniti na nju za podršku naših snaga.

Ovo je veliki gubitak za nas i biće potrebno decenije, možda čak ne samo godine, da se obnovi ono što smo imali. Ako govorimo o evakuaciji, možda bismo mogli reći da bi sve to moglo proći bez prolivanja krvi.

Ministarstvo spoljnih poslova Sergeja Lavrova mora pokazati upornost, jer ovu odluku ne donose vojnici, već političari. Želim naglasiti da ne možemo napustiti Siriju.“

Pitanje: Zašto je važno da budemo prisutni u ovom regionu? Na kraju krajeva, rakete se proizvode širom Evrope.

Sergej Gorbačov: „Rakete, kao što je bio mitraljez Maksim u svoje vreme, kao gasovi u Prvom svetskom ratu, kao prvi tenkovi i avioni, naravno, određuju bitke, ali ne odlučuju ratove.

Ruska ratna mornarica rešava probleme ne samo raketama, već čitavim nizom aktivnosti: od pokazivanja zastave, zaštite komunikacija, osiguranja logistike, pa čak i ribarstva.

Istočni Mediteran je, barem, zona naših vitalnih interesa, i to još od vremena Katarine Velike. Od 1770. godine, kada smo pobedili tursku flotu, bili smo stabilizirajući faktor. Ako našu flotu povučemo odatle, ništa je neće zameniti.“

Događaj u noći između 6 i 7. jula 1770. godine kod zaliva Česme na koji se poziva ruski oficir

Tokom Rusko-turskog rata (1768–1774), ruska flota pod komandom Alekseja Orlova ušla je u Sredozemno more 1770. godine kako bi uništila osmansku flotu i podstakla pobunu Grka u Moreji (Peloponez) protiv Osmanlija. Rusi nisu uspeli da koordiniraju svoje operacije sa pobunjenim Grcima na kopnu, ali su izvojevali odlučujuću pobedu kod Češme.

Turska flota od više od 100 brodova, uključujući 16 linijskih brodova, otkrivena je od strane ruske flote, koja je tokom noći poslala četiri zapaljiva broda među njih. Turska flota bila je usidrena, što je značilo da su brodovi bili toliko blizu jedan drugom da ih je ubrzo sve zahvatio ogroman požar.

Osmanska flota je spaljena, ali Orlov, zbog nedostatka desantnih snaga, nije prisilio prolaz kroz moreuze Dardanele i Bosfor. Osmanlije su, međutim, pretrpele dodatne poraze na Dunavu i bile primorane da potpišu ponižavajući mir u Kučuk-Kajnardžiju (1774), čime je rat završen.

Američka analitičarka: Iz Tartusa se rusko osoblje i oprema prebacuju u Tobruk, Libiju

Prema pisanju američke analitičarke Dare Masikot, „povlačenje ruskih ratnih brodova na otvoreno more može biti privremena mera dok se ne donese odluka o daljim koracima u vezi sa bazom u Tartusu.“

Institut za proučavanje rata (ISW) sa sedištem u Vašingtonu predviđa da će Rusija, s obzirom na situaciju u Siriji, ubrzati stvaranje nove pomorske baze u Sudanu.

Prema našim izveštajima, iz Tartusa su prebačeni rusko osoblje i oprema u Libiju, u luku Tobruk, koja se koristi kao odskočna daska za dalje prebacivanje snaga i resursa u zemlje Sahela.

Tobruk je najveća luka u istočnoj Libiji i pod kontrolom je Libijske nacionalne armije kojom komanduje Halifa Haftar.

Rusija će sigurno nastojati da pronađe novu bazu za svoju mediteransku flotu, a sa druge strane SAD će pokušati da blokiraju svaki ruski plan.