Dva bloka trećeg svetskog rata: Koje bi se zemlje svrstale iza SAD protiv Rusije i Kine ako bi sutra počeo svetski rat
Jedan doktor međunarodnih odnosa napravio je zanimljivu vežbu zamišljanja scenarija u kojem bi izbila globalna konfrontacija. Treba naglasiti, kako bi se izbegla panika, da je ovo hipotetički scenario i da smo daleko od takvog događaja.
Ibrahim Karataš, doktor međunarodnih odnosa, analizirao je u turskoj publikaciji Sabah hipotetički scenario izbijanja trećeg svetskog rata i pokušao da predvidi kako bi se formirala dva bloka u takvoj situaciji.
Tekst najpre opisuje kontekst rata Rusije protiv Ukrajine, gde turski ekspert smatra da je Ruska Federacija agresor i odgovorna za sukob. Takođe, osvrće se na sukob na Bliskom istoku, gde autor deli stav Ankare o podršci palestinskom pitanju.
Tekst je fokusiran na poziciju Turske, članice NATO-a, ali koja održava bliske odnose s Rusijom.
Ankara se, prema autoru, oseća izneverenom od strane Zapada, ne samo u izraelsko-palestinskom sukobu, već i u sirijskom pitanju, gde SAD podržavaju kurdske grupe koje Turska smatra pretnjom nacionalnoj bezbednosti.
Istorijski kontekst: Prvi i Drugi svetski rat
- Tokom Prvog svetskog rata blok Antante činile su Francuska, Britansko Carstvo, Rusko Carstvo, Italija, SAD, Rumunija, Japan, Belgija, Portugal i Grčka, dok su Centralne sile bile predvođene Nemačkim Carstvom, Austro-Ugarskom, Osmanskim Carstvom i Bugarskom.
- U Drugom svetskom ratu Alijansi su pripadale Velika Britanija, SSSR, SAD, Poljska, Slobodna Francuska, Kanada, Australija, Novi Zeland, Belgija, Grčka i Jugoslavija, dok su Osovinu činile Nemačka, Japan i Italija, uz kasnije preokrete nekih zemalja poput Rumunije i Italije.
Dva bloka u hipotetičkom trećem svetskom ratu
I. Zapadni blok predvođen SAD
Prema doktoru Karatašu, nema sumnje da bi se sledeće zemlje odmah svrstale iza SAD:
- Direktni saveznici: Australija, Južna Koreja i Japan bi pružile neposrednu vojnu podršku.
- Arapske zemlje: Većina bi se svrstala uz Zapadni blok, ali bez aktivnog učešća u borbama, što bi moglo izazvati unutrašnje tenzije.
- Afričke države: Bile bi podeljene; većina bi podržala Zapad, ali njihov doprinos ne bi bio značajan.
- Istočna Evropa i Balkan:
- Neutralnost Mađarske ostaje pod znakom pitanja.
- Srbija, s druge strane, gotovo sigurno ne bi podržala Zapadni blok.
II. Rusko-kineski blok (pod pretpostavkom formalnog saveza Kine s Rusijom)
- Potencijalni saveznici:
- Iran i Severna Koreja: Aktivno bi podržali Rusiju i Kinu, s obzirom na njihovu već postojeću umešanost u rat u Ukrajini.
- Latinska Amerika: Mogla bi pružiti pasivnu podršku, ali bez vojnog angažmana.
- Srbija: Verovatno bi pružila pasivnu podršku ovom bloku.
- Indija: Njena pozicija ostaje neizvesna, s obzirom na njene odnose s obe strane.
Pozicija Turske
Na kraju, autor analizira položaj Turske, koja ima kompleksne odnose s obe strane:
- Turska bi, osećajući se izneverenom od strane Zapada, mogla pokušati da ostane neutralna.
- Ipak, verovatnije je da bi se svrstala uz Zapadni blok, pružajući logističku podršku i naoružanje, ali izbegavajući direktno učešće svojih trupa u sukobima.
Napomena: Ovo je potpuno hipotetički scenario i ne odražava trenutnu stvarnost.
Hrvati, šiptari i muslimani znači uvek uz luzere i na pogrešnoj strani.
USA + NATO, Australija, Japan, Juzna Koreja, Sau. Arabija, Izrael
RUSIJA + Kina, Iran, Sjeverna Koreja, Belorusija, Kazahstan, neke africke drzave
UPITNE DRZAVE
Turska (u pocetku neutralna i pomagala bi NATO, prikljucila bi se onoj strani koja je ostvarila veci pocetni uspjeh),
Indija (u pocetku neutralna… isto sve kao u Turske)
Prošle godine sam imao priliku da pogledam kratki film na YT o hipotetičkom scenariju trećeg svetskog rata. Mislim da to nije potrebno posebno naglašavati, ali takav rat bi bio, po svoj prilici, termonuklearni. Čak i kada bi otpočeo nekim lokalnim sukobom koji bi se vodio konvencionalnim oružjem, strana koja gubi bi, sasvim izvesno, posegnula za nuklearnim oružjem.
Naglasak u tom filmu je stavljen na dugoročne posledice takvog sukoba (pre svega se misli na nuklearnu zimu), koja bi označila kraj ljudskog roda. Ali, to sada nije tema, mnogo važnije je-koliko bi takav sukob trajao? Modernim interkontinentalnim balističkim raketama -ICBM (kao što su “Minuteman III” ili “Sarmat”) treba oko 30-40 minuta da prevale rastojanje od približno 10-15.000 kilometara, u zavisnosti od rakete, i da istovare svoj ubojiti teret (sa MIRV kapacitetom, od kojih bi jedan deo bili mamci, čime bi se zasitila protivnička odbrana). Rakete lansirane sa podmornica (SLBM) putuju sporije do svojih ciljeva, ali po definiciji te rakete prelaze kraće rastojanje (pod pretpostavkom da bi u slučaju uzbune podmornice već bile raspoređene na pozicije odakle bi mogle da dejstvuju). Najsporije bi putovale krstareće rakete, kojima treba nekoliko sati da dosegnu svoj cilj. Po nekim procenama, glavna faza rata bi potrajala nekih 45 minuta do 1 sata, a obema stranama bi, u slučaju potpune nuklearne razmene, bilo potrebno najviše par sati da nanesu strahovito razorne udare protivniku.
Šta bi bile potencijalne mete u slučaju takvog sukoba? Gotovo po pravilu, “prvi udar” bi bio rezervisan za detonaciju visoko u atmosferi (na visini od nekoliko stotina kilometara), sa dvostrukim ciljem-onesposobljavanje protivničkih satelita i, mnogo važnije, takav nuklearni udar generiše moćan elektromagnetni puls (EMP), kadar da se rasprostre preko čitavog kontinentalnog dela SAD, na primer, i koji bi oštetio ili trajno onesposobio najveći deo električnih sistema, uglavnom namenjenih civilnoj upotrebi (razložno je pretpostaviti da vojni ciljevi imaju kakav-takav vid zaštite od EMP). Zatim na red dolazi dugačak spisak potencijalnih vojnih meta: raketni silosi na prvom mestu, sistemi za rano upozoravanje, podmorničke baze, aerodromi, vojna skladišta, centri veze itd. Sledeći na spisku su svi veći industrijski centri, sa isključivim ciljem nanošenja katastrofalnog udara protivniku, čime se sprečava eventualni posleratni oporavak. Najzad, na tužnom kraju ovog žalosnog spiska se nalazi civilna populacija, dakle svi veći gradovi u SAD ili Rusiji, pri čemu procene broja žrtava strahovito variraju, ali bi se merile desetinama miliona u prvih sat vremena. I to samo u ove dve zemlje!
Stvar je u tome da čak i danas, nakon svih sporazuma o redukciji strateškog nuklearnog naoružanja, Rusija i SAD imaju više nego dovoljno nuklearnih bojevih glava ne samo da unište sami sebe (MAD-mutually assured destruction-obostrano zagarantovano uništenje), nego i da “počaste” sve potencijalne saveznike suparničke strane. Na primer, više je nego izvesno da bi jedna od meta bio Bliski istok (i to za obe strane!), čiji je strateški značaj nesumnjiv, zbog nalazišta nafte. S obzirom na razmere uništenja u jednom takvom sukobu, požari nastali detonacijom nuklearnih bombi iznad naftnih polja bi goreli mesecima, iz prostog razloga-zato što ne bi bilo nikoga da ih gasi, imajući u vidu civilne žrtve. Ovaj faktor naročito otežava pretpostavljeni scenario nuklearne zime (enormna količina čađi bi dospela u atmosferu, zaklanjajući Sunce, čemu bi globalna cirkulacija atmosfere naročito doprinela, s obzirom da se bliskoistočna naftna polja nalaze blizu ekvatora).
Ovo je naravno hipotetički scenario “Sudnjeg dana”. U zaključku, s obzirom na sve rečeno, postavlja se sasvim razložno pitanje-KO bi nakon ovakvog toka stvari uopšte preostao da nastavi borbu? Šta je sa materijalnom bazom za vođenje rata (energetski resursi, industrija, logistika…), kada se uzmu u obzir razmere uništenja? I možda najvažnije od svega-kakav bi bio MORAL vojnika, kakvu bi volju imali da nastave rat, znajući da je najverovatniji ishod potpuni kolaps civilizacije, kako god se rat završio?
Svima bih toplo preporučio (eh, kada bi to bilo obavezno, naročito političarima!) da pogledaju TV film “Dan posle” (“The Day After”) reditelja Nikolasa Majera (Nicholas Meyer, najpoznatiji po verovatno najboljem filmu u serijalu “Zvezdane staze”-II deo “Kanov gnev”-“Star Trek II-The Wrath of Khan”). Neverovatno potresan film, koji ostavlja izuzetno jak, mučan utisak na gledaoce, a, pomalo paradoksalno, razvoj situacije bi u slučaju stvarnog globalnog nuklearnog rata bio mnogo, mnogo gori od onog prikazanog u filmu!
Boze kolika gomila gluposti neafirmisanog Seldzuka…