Govoreći kadetima na Američkoj vazduhoplovnoj akademiji, Frank Kendal je istakao hitnu potrebu za pripremama za ovakav sukob.
Američki sekretar (ministar) vazduhoplovstva Frank Kendal nedavno je izdao upozorenje da rat između Sjedinjenih Država i Rusije ili Kine nije samo moguć, već bi mogao da izbije „u bilo kom trenutku“, prenose mediji.
Govoreći kadetima na Američkoj vazduhoplovnoj akademiji 12. novembra 2024. godine, Kendal je naglasio hitnost priprema za potencijalni sukob, navodeći da mu je glavni cilj da probudi svest o mogućnosti rata.
Kendal je ukazao na rastuće vojno prisustvo Kine u Zapadnom Pacifiku, posebno oko Tajvana i Južnog kineskog mora, kao i na sve veću spremnost Rusije da koristi nuklearno oružje u Ukrajini.
On je takođe naglasio da je pretnja nuklearnog sukoba realnija nego ikada pre, uz oslanjanje Rusije na svoj nuklearni arsenal i širenje nuklearnih kapaciteta od strane Kine.
Pored rastućih vojnih tenzija između SAD, Rusije i Kine, Kendal je istakao i opasnosti koje donose nuklearne mogućnosti ovih zemalja.
On je naglasio da je koncept nuklearnog odvraćanja, koji je održavao mir između nuklearnih sila tokom Hladnog rata, sada na testu, a ulozi su veći nego ikada.
Američki zvaničnik je upozorio da Sjedinjene Države moraju biti spremne na mogućnost nuklearnog sukoba, jer i Rusija i Kina jačaju svoje nuklearne arsenale i razvijaju strategije za potencijalne vojne sukobe.
Kako bi se izbegli katastrofalni ishodi, Kendal je istakao da SAD moraju zadržati konkurentsku prednost i spremnost za rat, ako strategija odvraćanja ne uspe.
Njegova zamenica, Melisa Dalton, ponovila je ove zabrinutosti, pozivajući SAD da modernizuju svoje nuklearne kapacitete kako bi ostale ispred sve većih pretnji iz Rusije i Kine, koje poseduju velike i rastuće nuklearne arsenale.
U međuvremenu, Pentagon je prilagodio svoju strategiju nuklearnog odvraćanja kako bi uzimao u obzir rastući rizik od sukoba s više nuklearnih protivnika istovremeno.
SAD se sada suočavaju s dve nuklearne sile sa sve većim kapacitetima, što dodaje složenost globalnim bezbednosnim izazovima.
Upozorenje Dmitrija Medvedeva
Usred rastućih tenzija, Dmitrij Medvedev, zamenik predsednika Saveta za bezbednost Rusije, izdao je upozorenje u vezi s mogućnošću nuklearnog sukoba.
Medvedev je kritikovao razgovore u SAD o mogućem transferu nuklearnog oružja Ukrajini, ocenjujući to kao agresivan čin protiv Rusije.
U objavi na Telegramu, Medvedev je izrazio bes zbog te ideje, sugerišući da bi ona mogla izazvati nuklearni sukob s Rusijom i upozorio na potencijalno katastrofalne posledice.
On je naglasio da bi transfer nuklearnog oružja Ukrajini mogao biti protumačen kao napad na Rusiju, pozivajući se na rusku nuklearnu doktrinu koja omogućava upotrebu nuklearnog oružja kao odgovor na agresiju koja ugrožava postojanje države.
Medvedevljevi komentari ističu sve nestabilniju prirodu međunarodnih odnosa, posebno jer je Rusija ažurirala svoju nuklearnu politiku da naglasi odvraćanje od percipiranih pretnji.
Sukob u Ukrajini, koji traje više od 1.000 dana, izazvao je značajne promene u globalnom geopolitičkom pejzažu.
Zapadne zemlje, posebno SAD, postepeno su povećavale svoju podršku Ukrajini, snabdevajući je naprednijim oružjem i ublažavajući ograničenja na upotrebu određenih vojnih sredstava.
Međutim, neki tvrde da ovaj postepeni pristup nije bio dovoljan da Ukrajina u potpunosti odbrani svoju teritoriju i potisne Rusiju.
Rasprava o tome da li Zapad eskalira rat se nastavlja, a sada već mnogi optužuju SAD i njihove satelite da podstiču sukob pružajući Ukrajini sve naprednije oružje.
Da vidimo šta se sve izdešavalo za proteklih ČETVRT VEKA, pa da prepustimo čitaocima da sami izvuku zaključke:
1. Postepeno, ali postojano širenje NATO-a na Istok, uprkos uveravanjima (istina, usmenim) koja su davana da se to neće dogoditi, nakon što (bivši) SSSR dozvoli ujedinjenje Nemačke. “Ni inč dalje na Istok”, govorio je tada američki državni sekretar Džejms Bejker sluđenom Gorbačovu.
2. Prvo vojno angažovanje NATO-a izvan granica njegove odgovornosti, dakle bez pozivanja na čuveni član 5 Ugovora o kolektivnoj odbrani, bez ikakvog odobrenja Saveta bezbednosti UN. Govorim naravno o “humanitarnoj intervenciji” (kako to ružno zvuči) na Kosovu, sa isključivim ciljem okupacije dela teritorije jedne suverene države. Prvi put u istoriji, i to na tlu Evrope.
3. Pokretanje čitavog niza ratova na Bliskom istoku, pri čemu se posebno ističe intervencija u Iraku-ponovo napad na jednu suverenu zemlju, sa potpuno izmišljenim opravdanjem (navodno posedovanje oružja za masovno uništenje), takođe bez odobrenja SB UN.
4. Jednostrani izlazak iz Sporazuma o antibalističkoj zaštiti (ABM Treaty-Anti-Ballistic Missile Treaty) od strane SAD. Ovaj sporazum, zajedno sa nekoliko sporazuma tipa SALT i START (Strategic Arms Limitation Treaty, Strategic and Tactic Arms Reduction Treaty-sporazumi o ograničavanju strateškog naoružanja), predstavljao je ugaoni kamen temeljac pokušaja zauzdavanja trke u naoružanju, vrhunac Niksonove i Kisindžerove politike detanta iz 1972. godine.
5. Instaliranje ofanzivnih raketa srednjeg dometa na teritoriji novih članica NATO-a u Istočnoj Evropi, sposobnih da nose termonuklearno naoružanje, zajedno sa raspoređivanjem određenih komponenti novog anti-balističkog sistema (pod maskom odbrane od nekakve pretnje iz Irana!), čime se ozbiljno narušava strateška ravnoteža na evropskom kontinentu na uštrb Rusije.
6. Čitav niz “obojenih revolucija” (u Ukrajini čak dvaput!-2004. i 2014. godine), pod parolom uvođenja demokratije, a u stvari instaliranje režima koji dozvoljavaju nimalo prikrivenu, bezobzirnu pljačku prirodnih resursa. Libija, Sirija i Ukrajina su najočigledniji primeri.
7. Praktično otvoreno učestvovanje u proksi-ratu u Ukrajini, sa čitavim nizom akcija-pružanje obaveštajnih podataka u realnom vremenu, obuka oficira na terenu, dostava enormne količine naoružanja, vojni instruktori i penzionisani oficiri koji praktično upravljaju sofisticiranim sistemima naoružanja itd.
8. Odustajanje od politike “jedne Kine”, što je predstavljalo glavno dostignuće Niksonove administracije i osiguralo otvaranje Kine prema svetu, uz otvoreno podržavanje separatističkih tendencija na Tajvanu i posledično naoružavanje ovog ostrva, koje, podsetimo, ne predstavlja nezavisnu državu.
Zvuči kao proruska propaganda, je li tako? Zapravo apsolutno i nedvosmisleno NE, jer na ovakav tok događaja sve vreme upozoravaju ugledni pojedinci i veterani američke diplomatije, ali niko ih nije slušao. A spisak je vrlo dug-Džefri Saks, prof. Miršajmer, Noam Čomski, Džordž Kenan, pa čak i sam Henri Kisindžer…
Nakon svega nabrojanog, tzv. neoliberalni konzervativci (NEOCONS), sa takvim “biserima” američke spoljne politike poput Viktorije Njuland ili pokojne Madlen Olbrajt, da i ne pominjemo likove poput bivšeg VP Dika Čejnija, Donalda Ramsfelda, Pola Volfovica i Kondolize Rajs (glavni kreatori američkog “rata protiv terorizma”), još imaju obraza da se iščuđavaju što su druge države, a pre svega mislim na Rusiju i Kinu, preduzele određene, konkretne korake u cilju zaštite sopstvenih geostrateških interesa. Da se razumemo, ti koraci ne krše međunarodno pravo, jer ono više i ne postoji. Poslednji ekser u mrtvački kovčeg kolektivne bezbednosti zakucala je upravo Rusija, pokretanjem rata/SVO u Ukrajini, ali čitavu sahranu organizovale su SAD, svojom kratkovidom, neverovatno glupom politikom.
Neka nam je Bog svima u pomoći!
Zamisli, Kina jača svoje vojne potencijale u Južnom Kineskom moru! Pa šta traže tamo u svom dvorištu? Neka se ugledaju na amerikance i jačaju svoje snage u Meksičkom zalivu, zapadnom Atlantiku i istočnom Pacifiku…da obezbede slobodnu plovidbu.
Потрудио се јенки генерал да објасни јенки кадетима руско-кинеску “опасност”, ма никако да им каже шта то јенки раде у туђем дворишту хиљадама километара далеко од јенкиленда.
Потрудио се овај јенки генерал да објасни кадетима “опасност” од Кине и Русије и “угроженост” USrA, ма никако да им каже шта они раде у руском и кинеском дворишту хиљадама километара далеко од јенкиленда.
E kada bi se udružili Kina i Rusija samo da unište zauvek Ameriku bila bi božija pravda i mnogo manje ratova u svetu Amerika živi na račun smrti i uništenja drugih država