Ova zima će biti kritična: Putinova nuklearna pretnja je suviše blizu naših glava dok Zapad tvrdi da blefira

Pretnja za Rusiju je očigledna, kao i za Severnu Koreju, koja rizikuje direktno uključivanje svojih vojnika u Kursk, čime bi mogla postati povod koji su svi tražili za opasan „all in“.

Putin je izjavio u septembru da će nuklearna doktrina Rusije biti ažurirana. Potpisao je te izmene samo nekoliko sati nakon prvog napada Ukrajine ATACMS raketama na rusku teritoriju.

Juče je Vladimir Putin potpisao ažuriranu verziju nuklearne doktrine Kremlja, koja proširuje uslove za upotrebu nuklearnog arsenala Moskve, istog dana kada su američke rakete pogodile rusku teritoriju.

Novi dokument, koji zamenjuje prethodnu verziju iz 2020. godine, omogućava upotrebu moskovskog razornog oružja u slučaju da Rusiji ili Belorusiji preti ne-nuklearna nacija podržana od strane nuklearne sile.

Pretnje koje opravdavaju nuklearni odgovor

Prema ažuriranoj doktrini, takve pretnje uključuju:

• Napad konvencionalnim raketama.
• Udar dronovima ili drugim letelicama.

Napad Ukrajine na skladište municije u regionu Brjansk u Rusiji ATACMS raketama ispunjava ove kriterijume, a Moskva tvrdi da to označava „novu fazu rata.“

Razvoj situacije na ratištu u Ukrajini se ubrzava, što je i logično kada se uzme u obzir da Bajdenova „dozvola“ za upotrebu oružja srednjeg i dugog dometa na ruskoj teritoriji ponovo menja okolnosti i planove na terenu.

Period do 20. januara, kada će Džo Bajden predati, osim ključeva Bele kuće, i one od SAD Donaldu Trampu, biće vreme kada će i istočni i zapadni front nastojati da obezbede što više „pregovaračkih karata“.

Revizija ruske odbrambene doktrine nije bila „neočekivan“ potez iz perspektive SAD, s obzirom na to da je sam ruski predsednik jasno najavljivao svoje namere tokom prethodnih 12 meseci.

Pretnje upotrebom nuklearnog oružja od strane Rusije takođe su realnost poslednjih 24 meseca, još od kada je Evropa odlučila otvoreno da podrži planove za odbrambeno i ofanzivno jačanje Kijeva.

Danas su stavovi obe strane čvrsto ukorenjeni, što otežava bilo kakvu poziciju koja bi dovela Ukrajinu i Rusiju za pregovarački sto. Osim toga, nijedna strana nije spremna da odstupi od svojih „crvenih linija“ nakon tačno 1.001 dana rata, u kojem odavno učestvuju i treće strane. Jedna zemlja na strani Rusije i oko 50 na strani Ukrajine.

SAD i Evropa nisu pružile nikakav komentar na najave Moskve, ali ključna je izjava ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova. Lavrov, najdugovečniji i najbliži Putinov saradnik, izjavio je da nije od ključne važnosti sama promena odbrambenog protokola, već činjenica da SAD moraju pažljivo proučiti te promene.

Lavrov je naglasio da prelazimo sa nivoa pretnji na nivo obaveštavanja – jasno ukazujući da su udari oružjem srednjeg i dugog dometa van ruskih granica i pravno i praktično neprihvatljivi.

Istovremeno, „neaktivnost“ i „tišina“ sa druge strane Atlantika dodatno smanjuju manevarski prostor za ruskog predsednika. Putin, koji je možda verovao da Tramp i Bajden neće pronaći zajednički jezik u spoljnopolitičkim pitanjima, danas vidi da su, makar neformalno, ujedinjeni u namerama protiv njega.

Tramp nije izdao nikakvu javnu izjavu o ovom pitanju, niti je iko iz njegovog tima osudio američku podršku Kijevu. Mnogo je rečeno koristeći termin „eskalacija“, ali to ne ukazuje na drugačiju perspektivu u vezi s ukrajinskim pitanjem.

Pretnja za Rusiju je očigledna, kao i za Severnu Koreju, koja rizikuje da njeno direktno uključivanje u Kursk postane povod za opasan „all in.“ Sa druge strane, Evropa ovog puta deluje da nema plan, ali je barem obaveštena o američkim potezima i inicijativama.

Izuzmemo li „dissonancu“ u telefonskom razgovoru Šolca s Putinom, Francuska i Velika Britanija možda su obrisale izjave o isporuci dodatnih raketa Kijevu, ali to nikako ne znači da to neće učiniti, ili već nisu učinile.

Istovremeno, izjava Volodimira Zelenskog u Evropskom parlamentu da „sada govore rakete“ verovatno je „vešto“ pogrešno protumačena. Zelenski sigurno nema mogućnost da sam istakne snagu svog oružja, budući da je ono zapadne proizvodnje, ali ima svaki razlog da naglasi odlučnost Ukrajine da ide do kraja.

Jasno je da je iscrpljenost nakon tri godine sukoba velika, kao i da je ukrajinski narod mnogo propatio. Međutim, činjenica da 4 od 10 Ukrajinaca i dalje veruje da njihova zemlja ne bi trebalo da prekine borbu pokazuje da situacija ostaje pod kontrolom zapadnih službi.

Uz brze promene i intenzivna dešavanja na svim frontovima, verovatno je da će predstojeća zima biti ključna od početka eskalacije sukoba pre skoro tri godine.

Nova eskalacija, koja je izvesna, verovatno će predstavljati vrhunac drame koja se odvija od 24. februara 2024. godine. Ostaje da se vidi da li će posle toga uslediti katarza za heroje…