Danas su na dnevni red stigle nekadašnje izjave 44-godišnjeg majora, veterana dva rata i budućeg ministra odbrane SAD, Pita Hegseta, u vezi sa mogućim posledicama kineske hipersonične raketne tehnologije po američke nosače aviona.
Donald Tramp, koji je ponovo izabran za predsednika SAD, počeo je pre par dana da objavljuje članove svog budućeg kabineta, birajući 44-godišnjeg Pita Hegseta, bivšeg vojnika koji je služio u Iraku i Avganistanu, za sekretara (ministra) odbrane.
Prethodne izjave Hegseta, novog glavnog u Pentagonu, o sposobnosti kineskih hipersoničnih projektila i mogućoj nadmoći, te sposobnosti nad američkim nosačima aviona ponovo su postale aktuelna tema u SAD.
Hegsetove izjave na koje se sada svi pozivaju su bile sledeće:
“Zaostajemo za Kinom na svim nivoima u svim mogućim ratnim scenarijima Pentagona.
Znamo koje su naše stvarne sposobnosti.
Naš vojno-industrijski kompleks, način na koji nabavljamo oružane sisteme, funkcionisanje našeg sistema, funkcionisanje naše birokratije, brzina nabavke oružja, vraća nas deset godina unazad u svakom novom ratu.
“China’s hypersonic missiles can destroy all the US aircraft carriers in 20 minutes!”
— S.L. Kanthan (@Kanthan2030) November 13, 2024
“In every war game conducted by the Pentagon, the US loses to China.”
Trump’s new Secretary of Defense, Pete Hegseth. pic.twitter.com/MpVEm5F1S7
Kina gradi vojsku specijalno posvećenu porazu Sjedinjenih Država. To je njihov glavni strateški prioritet.
Kineski hipersonični projektili mogu da unište sve američke nosače aviona za 20 minuta.
Izgradite hipersonične projektile. Veliki deo celokupne naše platforme za projekciju moći sastoji se od nosača aviona i naše sposobnosti da globalno projektujemo stratešku moć kroz njih.
Da, imamo moćnu nuklearnu trijadu, ali ako 15 hipersoničnih raketa može da eliminiše 10 naših nosača aviona u prvih 20 minuta sukoba, kakvu to sliku stvara?
Ekonomski, Kinezi nas već kontrolišu, uključujući mikročipove i sve ostalo.
Zašto onda žele Tajvan?
Žele da u potpunosti kontrolišu tržište tehnološke budućnosti. Danas ne možemo čak ni da vozimo svoje automobile bez kineskih zaliha.
Imaju dugoročnu viziju ne samo za regionalnu već i za globalnu dominaciju. Mi, s druge strane, imamo glave u pesku. Da, baš tako,” naglasio je on.
Izjave potencijalnog ministra odbrane SAD su krajnje realistične i tiču se samog jezgra problema za Amerikance, koji se zove Kineska narodnooslobodilačka armija.
Kinezi se zaista pripremaju kao da će da osvoje planetu kako ekonomski tako i vojno, sa neverovatnim sposobnostima svoje industrije koja, na primer, proizvodi ratne brodove u nezamislivim vremenskim okvirima.
Kina će narednih godina dominirati zapadnom Azijom i Tihim okeanom, i to u SAD znaju, zbog čega pokušavaju da pronađu rešenja kako ih ne bi isterali sa idalje liderske pozicije.
Američki mediji, u službi gubitničke strane (preko 90% medija u SAD), pišu da je izbor osobe bez iskustva u državnoj službi za šefa Pentagona „neobičan“, a potvrda njegove kandidature u Senatu može biti problematična.
Tako je i britanski Fajnenšel tajms podsetio da će Hegset morati da vodi odeljenje koje ima 1,3 miliona aktivnih vojnih lica, 750 hiljada civila i više od 811 hiljada pripadnika nacionalne garde i rezervista.
Politiko je saopštio da je američki odbrambeni sektor šokiran imenovanjem TV voditelja na mesto šefa Pentagona.
Njujork tajms takođe veruje da Hegsetovo moguće imenovanje na ovu poziciju „prevazilazi tradicionalne granice“. Publikacija napominje da je Hegset bio „lojalni pristalica“ Trampa tokom njegovog prvog mandata, uključujući odbranu svojih kontakata sa severnokorejskim liderom Kim Džong Unom i podržavajući princip „Amerika na prvom mestu“.
Osim toga, ističe list, Hegset je javno podržao veterane optužene za ratne zločine, zbog čega bi mogao da se suoči sa protivljenjem visokih vojnih zvaničnika i možda poslanika koji su služili vojsku.
Napominje se da mogu nastati poteškoće sa odobravanjem Hegsetove kandidature u Senatu, iako će republikanci tamo imati većinu. Hegset ima odličnu pozadinu kao mlađi oficir, ali mu nedostaje iskustvo u oblasti nacionalne bezbednosti koje je potrebno sekretarima (ministrima).
Odgovor na komentar mister x
Hvala Vam što ste pročitali moj komentar. Kao što rekoh, pokušao sam, koliko god je to moguće, da dam objektivnu analizu. Dakle, sam Predsednik Putin je svojevremeno na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji rekao da je raspad SSSR-a bio najveća geopolitička katastrofa 20. veka. To može da se shvati kao poraz. Objektivno, komunistički sistem vladavine jeste poražen sa završetkom Hladnog rata. Uostalom, to nije toliko ni važno, znatno važnije je kako SAD tretiraju Rusiju i to je bila poenta zašto sam uopšte parafrazirao Niksona. SAD ne bi trebalo, po mišljenju ovog bivšeg američkog predsednika, da tretiraju Rusiju kao poraženu stranu, već da postanu partneri u rešavanju nagomilanih svetskih problema. Širenjem NATO-a do samih ruskih granica, ignorišući njene vitalne geostrateške interese, pokušavajući da nametnu svoju viziju novog svetskog poretka, povremeno čak i ponižavajući tu veliku zemlju (“to je samo velika benzinska stanica sa atomskom bombom”) direktno su okrenuli Rusiju protiv sebe. Posledice vidimo danas.
Borivoje,Rusija nije poražena strana,ona je iz hladnog rata izašla sa 44000nuklearnih bojnih glava,a Jenki guzodavači sa 25000,kao dijete sam putovao sa porodicom u SSSR(školska ekskurzija),i znam kakvo je to orvelovsko distopijsko društvo bilo,prije par godina sam kao učesnik bio na ortopedskom kongresu u Rusiji(doduše nisam ovaj put bio u Kijevu),ali Moskva odiše sjajom,moći i lepotom,hvala Bogu jedinome pa su izvršili političku tranziciju,goni komunjare u tri…
Americki nosaci nisu svi u Pacifiku,samo i z Pacificke flote ,ko za vreme WW2,tad SAD kad je bilo kriticno za Midvejsku bitku 42,Japanci imali prevlast,u nosacima i svim vrstama brodova.SAD na rizik ,angazovali samo 3 nosaca,nosace iz Atlantske flote nisu dirali,i dobili bitku sa 3 nosaca.Isti primer sa Kinezima.
Čovek bi očekivao od kandidata za mesto budućeg ministra odbrane da ipak malo bolje poznaje svetske okolnosti, pre nego što “odvali” ovakvu izjavu. Da li je u pitanju neznanje ili propaganda namenjena za unutrašnju upotrebu, pokazaće vreme. Pored gomile netačnih premisa (kojima se pogrešno tumače namere potencijalnih protivnika) i zamene teza, njegova izjava sadrži čak i činjenične greške. Tu pre svega mislim na opasku o tome da kineske hipersonične rakete mogu da unište SVE američke nosače aviona u prvih pola sata sukoba, a malo kasnije navodi da ih ima DESET (?). Zar budući ministar vojni ne zna da je u američkoj mornarici trenutno aktivno JEDANAEST nosača aviona-10 klase “Nimic” (sa oznakama CVN 68-77) i jedan nove klase “Džerald Ford” (istoimeni nosač oznake CVN-78)? Nekoliko ih je već u poodmakloj fazi izgradnje, sa namerom da postepeno nova klasa zameni nosače klase “Nimic”. Drugo, mnogo važnije, u eventualnom sukobu oko Tajvana sigurno ne bi svi nosači aviona bili angažovani u isto vreme, iz prostog razloga zato što svi oni imaju svoju “zonu odgovornosti”, koja je namenjena svakoj floti ponaosob (prva i druga-koje kontrolišu istočnu i zapadnu obalu SAD, šesta-Mediteran i Bliski istok i sedma-koja je zadužena za Pacifik, tj. Daleki istok i Indijski okean). Ali, zato u priču ulaze kopnene baze u regionu, na koje SAD svakako računaju (Guam i japansko ostrvo Okinava).
Mnogo veći problem u ovoj izjavi su zamene teza, koje se poturaju verovatno sa namerom da se “pogura” američki vojni budžet i prateći vojno-industrijski kompleks. Niti Kina ima tehnološki i ljudski kapacitet da “osvoji svet”, niti bi ostatak sveta to olako prihvatio, niti im je to stvarna namera. Ali zato kao i svaka velika sila tokom istorije (da ne kažem-imperija) ima svoje legitimne interese. Za razliku od SAD, koji su poslednjih četvrt veka potrošili da projektuju svoju moć vodeći potpuno besmislene ratove (Irak, Avganistan, posredno čak i Ukrajina), ponekad zasnovane na pogrešnim (čitaj: svesno lažnim) tvrdnjama o oružju za masovno uništenje, Kina je razvijala nove tehnologije i, što je još važnije, ulagala novac širom sveta (naročito u Africi i istočnoj Evropi-inicijativa “Pojas i put”), bez ikakvih političkih uslovljavanja (za sada), nudeći alternativu tradicionalnim kreditorima (kao što su Svetska banka ili MMF). Diskutabilno je koliko su takvi kineski krediti povoljni (da li vode u “dužničko ropstvo”), o tome se može diskutovati. Suština je da Kina na taj način projektuje svoju ekonomsku moć, koju neizbežno sledi i politički uticaj, promovisan kroz politiku “miroljubive koegzistencije”. I na kraju, prirodno je očekivati da će Kina razvijati svoju vojsku u cilju zaštite sopstvenih interesa. Izgradnja vojnih baza u Južnom Kineskom moru i prateći teritorijalni sporovi su samo (sporedni) deo te priče, mnogo veći problem je, naravno, Tajvan. Nije u pitanju nikakva kontrola tržišta visoke tehnologije. Kina, na izvestan način, dobrim delom, već kontroliše to tržište, kao najvažniji izvor kritičnih resursa, od kojih zavisi predstojeća tehnološka revolucija. Uostalom, SAD uvek mogu da izmeste industriju čipova sa Tajvana na svoju teritoriju, o čemu postoje planovi. Ne, stvar je u nečem drugom. Kina jednostavno ne može da pretenduje na status svetske sile sve dok ne zaokruži sopstveni suverenitet i teritorijalni integritet, a to podrazumeva stavljanje Tajvana pod punu političku kontrolu Pekinga. To je moguće ostvariti primenjujući formulu “jedna zemlja, dva sistema”. Ali, problem je nastao onda kada je neko počeo da sanja o “nezavisnom” Tajvanu, koji naseljava posebna nacija. Nije tajna da se takve ideje (nezvanično) podržavaju u Vašingtonu, čime se utire put radikalnoj promeni američke spoljne politike. Naime, još od Niksonovog vremena, zvanična politika je bila da Tajvan naseljavaju Kinezi, a da je Tajvan deo Kine. Vreme će pokazati da li će SAD podržati ovakve, iz kineske perspektive-otvoreno separatističke tendencije.
U ovoj analizi nikako ne treba zaboraviti širi kontekst, a to je da u regionu Dalekog istoka postoje značajni američki interesi, a tu pre svega mislim na savezničke obaveze prema Japanu i Južnoj Koreji. A tu vidimo koliko je kratkovida (da ne kažem-glupa) bila odluka da se ide na konfrontaciju sa Rusijom, ne uzimajući u obzir njene legitimne interese, u njenom “dvorištu” (Ukrajina). Jedna od (neočekivanih) posledica rata/SVO u Ukrajini je da je Rusija počela da sklapa otvorena savezništva sa tradicionalnim američkim suparnicima (Iran, Severna Koreja…), sa kojima zapravo nema ništa zajedničko u ideološkom smislu (Iran-islamistička teokratija, Sev. Koreja-otvorena komunistička diktatura). Sasvim u skladu sa maksimom-“neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj (saveznik)”.
Ispostavlja se da je ovo tek početak, a ne kraj američkih glavobolja, čemu su sami kumovali. Opijeni pobedom u “Hladnom ratu”, nakon floskula o “kraju istorije” (Fukujama), teroristički napadi 11. septembra 2001. godine utrli su put radikalnoj, suštinski pogrešnoj spoljnoj politici SAD, koja je samo rezultirala umnožavanjem njihovih neprijatelja. I da ne bude nikakve zabune-pokušavam da dam objektivnu analizu, kao neko ko je iskreno zabrinut za budućnost ljudskog roda. Jer, svet je (ponovo) postao vrlo opasno mesto, a naročito je mir u Evropi ozbiljno ugrožen.
U jednom od svojih poslednjih intervjua (koji sam nedavno imao prilike da gledam na YT), Nikson je upozoravao, da ne kažem predvideo šta će se desiti (a taj intervju datira iz 1994. godine!)-ukoliko se SAD ne budu ophodile prema Rusiji kao prema poraženom neprijatelju, nego kao prema istinskom partneru (uzimajući u obzir njene legitimne interese, uključivanjem u sve svetske tokove), bez kojeg nije izvodljivo rešavati svetske probleme, moguće je stvoriti “mir za 21. vek”. Rusija će se okrenuti sebi i samo je pitanje vremena kada će se u njoj pojaviti neko ko će početi da sanja imperijalističke snove. Tako je govorio Nikson. Nešto slično je zastupao i Kisindžer, govoreći o potrebi da Ukrajina ostane vojno neutralna. Ali, niko od “neocons”-a (tzv. neoliberalni konzervativci) ih nije slušao, a rezultat je očigledan: odgurujući Rusiju od sebe, šireći NATO na istok (bez ikakve predstave kuda to vodi) stvorili su sve preduslove za globalni sukob. Sukob u kojem može da se desi da ga niko ne preživi da im posle svega kaže koliko nisu bili u pravu.
Решење: Стрпајте још 30-40 милијарди у војни буџет а могло би и мало више