Svim ljubiteljima avijacije odavno je poznata činjenica da su posleratne industrije sila pobednica svojim ratnim vazduhoplovstvima ponudili nove, reaktivne modele aviona upravo zahvaljujući nemačkim avangardnim ostvarenjima iz Drugog sv. rata. Mnogi nemački inžinjeri snašli su se da izbegnu klasično zarobljeništvo nudeći svoje usluge.
Navedimo primer Meseršmita koji je dugo radio za Špance i Egipćane, stvorivši čak i avion koji je veoma podsećao na ”MiG-21”, što je posebna priča. Saveznici su detaljno ispitivali napredna rešenja na zaplenjenim avionima ”Meseršmit 163 Komet” i ”Heinkel He 162 Volksjäger”.
Ipak, zvezda prelaznog roka bio je i ostao ‘‘Messerschmitt Me 262 Schwalbe”, avion koji je daleko bio ispred svog vremena, pri čemu se dokazao i na ratnom nebu iznad Nemačke.
”Lastavica” je tako, simbolično govoreći, ugrađena u mnoge modele konstruktorskih biroa koji i danas imaju svetski prestiž. O njoj imamo i veoma lep, iscrpan tekst, pa da ga dopunimo posleratnim istorijatom njega i njegovih prvih kopija.
Kako je stvoren Me-262?
Nemci su na njemu počeli da rade još 1938. godine. Za razliku od drugih modela, ovaj je od početka bio planiran kao borbeni lovac-presretač. U početku je bilo planirano da se turbomlazni motori ugrade na bokove trupa (što je kasnije primenjivano na mnogim posleratnim modelima), s ciljem da se smanji čeoni otpor i poboljša upravljivost u slučaju kvara jednog motora.
Međutim, tadašnji motori su bili glomazni, pa su stavljeni pod krila. Konačna verzija imala je trouglast trup sa zaobljenim uglovima, a širina trougla je bila veća od njegove visine. Strela krila iznosila je 18º. Interesantno je da rešenju sa zakošenim krilima nije prvobitno pristupljeno zbog optimizacije aerdinamike, već zbog uzdužne stabilnosti aviona.
Tako je, makar i zbog drugog razloga, ”Lastavica” imala mnogo bolju aerodinamiku od svojih saboraca tog vremena. Kada se pojavio prototip, izazvao je brojna čuđenja i nedoumice, pa i nespremnost podizvođača da se uključe u proces inovacija.
Umesto turbomlaznog motora, prvi prototip ”Me-262 B1” koji je poleteo 18. aprila 1941. godine, opremljen je bio klipnim dvanaestocilindričnim motorom s tečnim hlađenjem ”Jumo 210G” snage 750 ks.
Prototip s turboreaktivnim motorima ”BMW P3302” i elisnim motorom poleteo je 25. marta 1942. godine. Međutim, oba motora su brzo otkazala i let zamalo nije okončan katastrofom. Tek posle ugradnje turboreaktivnih motora ”Junkers Jumo 004” nastavljena su ispitivanja. Ovaj motor bio je veći od motora ”BMW P3302”, pa su motorske gondole morale biti prepravljane.
Ispitivanje i razvoj nisu išli lako, pa je nekoliko prototipova izgubljeno u nesrećama. Tek u leto 1944. godine proizvedeno je 30 predserijskih ”Me 262A” za probna ispitivanja. Konačno, vrlo brzo su u trupe počeli da stižu aparati označeni kao ”Me 262A1”. Maksimalna poletna masa bila je 7.140 kilograma, a potisak motora ukuno 1.800 kp. Maksimalna brzina bila je do 855 km/h, dolet nešto više od hiljadu kilometara, a plafon 11.000 metara.
Lovac je imao moćno naoružanje od četiri topa ”MK 108A” kalibra 30 mm sa 100 granata za gornje i 80 za donje topove. Neke varijante bile su naoružane sa dva topa ”MG 151 kalibra 20 mm sa 146 granata i dva topa ”MK 103” kalibra 30 mm s ukupnom količinom municije od 144 granate. Protiv bombardera korišćene su i rakete kalibra 55 mm ”R4M” s efektivnim dometom do 1.500 metara. Lovac je mogao da ponese do 24 takve rakete.
Na bazi standardne ”Lastavice” bilo je napravljeno i nekoliko lovačko-bombarderskih ”Me 262A-2”. Takvi avioni nazvani su ”Sturmvogel” (ptica slična albatrosu). Imali su dva topa od 30 mm i mogli su da ponesu do 1.000 kg bombi.
Nije poznato s kakvim efektom je korišćena ova varijanta. Nemci su otišli korak dalje pa su napravili i brzi izviđač, dvosedi noćni lovac, ojačan raketnim motorom na tečno gorivo. Postojala je i varijanta naoružana topovima 50 mm za razbijanje formacija.
Neverovatno zvuči podatak da su Nemci za kratko vreme uspeli da naprave više od 1.400 primeraka raznih modifikacija, uglavnom lovaca. Međutim, borbeno sposobno obično je bilo ne više od sto aprata, jer su logistički i eksploataciono-servisni problemi bili veliki. Na to je uticao i nedostatak kvalifikovanog letačnog kadra.
Smatra se da su ovi avioni oborili oko 300 savezničkih aviona, uz gubitak oko 100 svojih. Piloti su hvalili bolju upravljivost u odnosu na elisne avione, ali svakako je trebalo više vremena da se osobenosti radikalno novog aviona prouče i usvoje.
Iako je ovaj lovac bio najbrži na ratnom nebu, činjenica je da je vreme reakcije motora na komande bilo loše, pa se događalo da elisni avioni ubrzaju lakše od reaktivnog; pri tom je dolazilo i do požara na motorima ”Jumo 004”.
”Lastavica” nije bila savršen avion. Daleko od toga. Imao je lošu horizontalnu manevrabilnost, pa su bitke na viražima i maloj visini bile za njega nepoželjne. Motori su imali resurs od svega 25 sati naleta, ali su često otkazivali ranije, a sletanje s jednim motorom bilo je vrlo rizično.
Pri tom, ako bi avion u pikiranju postigao veću brzinu, komande bi kasnile ili bi blokirale, a često bi se avion raspao. ”Lastavica” je bila veoma sirova i nedorađena, tražeći mnogo bolje i finije podešavanje u konstrukciji.
Međutim, u celini ovaj avion se dobro pokazao, što su potvrdili testovi na zaplenjenim avionima. ”Me 262 A1” bio je brži i stabilniji od britanskog prvenca ”Gloster Meteora F1”, uz bolju preglednost iz kokpita. Oružje je bilo pri tom i neuporedivo moćnije.
Počinju kopiranja
Amerikanci su u sklopu programa LUSTY (Luftwaffe Secret Tehnology – tajna tehnologija Luftvafe) organizovali veliko prikupljanje najnovije nemačke raketne i vazduhoplovne tehnike. Radi prenošenja na američku teritoriju organizovana je operacija ”Sea Horse” (”Morski konj”).
Da bi prebacili svu zaplenjenu tehniku radi realizacije ovog projekta, zakupli su prateći nosač aviona ”HMS Reaper” koji su upravo oni izgradili za Britance u SAD. Zaplenjena nemačka tehnika utovarena je jula 1945. godine u luci Šerbur. Da bi ih zaštitili od slanih voda, prekrili su avione zaštitnim filmom.
Pored deset ”Lastavica” na brod je utovareno i devet ”Foke Vulfa” različitih varijanti, jedan ”Ta 152”, četiri ”Ar 234”, tri ”He 219”, jedan ”Bf-108”, tri ”Bf 109”, dva ”Do 335”, dva ”Bi 181”, jedan ”WNF”, dva ”Fl 282”, jedan ”Ju 88”, jedan ”Ju 388” i jedan ”Ho 229 V3”.
Avioni su najpre prebačeni na vojni aerodrom Njuark u državi Nju Džerzi, u susedstvu države Njujork, a zatim su razaslani po raznim vazduhoplovnim centrima i institutima. Kada su uporedili ”Me 262” sa svojim avionom ”Lockheed P-80 Shooting Star” zaključili su da je ”Lastavica” bolje naoružana i brža od prvog američkog reaktivnog lovca.
Kako su u toj podeli nemačke tehnologije prošli Sovjeti?
Prvi ”Me 262A-2” prinudno je sleteo na teritoriju pod kontrolom Crvene Armije i prebačen je u SSSR marta 1945. godine. U leto 1945. godine sovjetski odredi koji su se bavili prikupljanjem trofejnog oružja i tehnike otkrili su tri ispravna aviona i nekoliko rezervnih motora ”Jumo 004”.
Minimalno jedan od njih stigao je u Naučno-istraživački institut RV SSSR. Posle ispitivanja, Ministarstvo vazduhoplovne industrije (Народный комиссариат авиационной промышленности) predložilo je da se avion iskopira i pusti u serijsku proizvodnju, kako bi se skratio zaostatak u oblasti reaktivne avijacije.
U OKB”Suhoj” odmah su krenuli na posao i već 1946. godine na osnovu prekopiranog primerka napravljen je lovac ”Su-9”. Na njemu su se nalazili čak i trofejni motori ”Jumo-004B”. Naoružanje je promenjeno, pa se sastojalo od jednog topa od 37mm s bk od 45 granata i dva topa 23 mm s opštim bk od 200 granata.
Pored toga, razmatrana je mogućnost nošenja dve bombe od 250 kg. Eksperimentalni avion s maksimalnom poletnom masom od 6.380 kg na visini od 5.000 metara, pri horizontalnom letu postigao je brzinu od 885 km/h. Praktična daljina iznosila je 1.150 km, a plafon leta 12.800 metara. Očigledno je da su Sovjeti otklonili neke nedostatke prvobitnog meseršmita.
Sovjeti su požurili da se pohvale svojim uspehom pa su zajedno s drugim modelima avioni ”Su-9” tokom parade trećeg avgusta 1947. godine iznad Tušina prikazani javnosti. Međutim, vrh RV, bez obzira na niz povoljnih osobina, smatrao je da ovaj model nema mogućnost daljeg razvoja i prednost su dali domaćim konstrukcijama.
Ponovo u borbenom poretku
Jedina država koja je posle rata uvela u naoružanje ovaj lovac bila je Čehoslovačka. To se dogodilo sticajem ratnih okolnosti. Nemački vrh je, usled stalnih i rušilačkih anglo-američkih napada, rešio da obavi disperziju proizvodnih pogona i da reaktivne lovce sastavlja u Austriji i Čehoslovačkoj.
Po završetku rata u poznatom češkom kompleksu ”Avia” ostala je značajna količina kompletiranih aviona (među njima i motori ”Jumo-004”). Od njih je u periodu od 1946. do 1948. godine sklopljeno devet jednosedih i tri školsko-trenažna dvoseda lovca, odnosno jedna eskadrila. Jednosedi lovci dobili su oznaku ”S-92”, a dvosedi ”CS-92”. Prvi je poleteo krajem avgusta 1946. godine.
Svi avioni raspoređeni su u petu lovačku eskadrilu koja je bila bazirana na aerodromu Mladi Boleslav, 55 kilometara severno od Praga. Piloti nisu posebno cenili ove avione usled nedostataka koji su već bili iskazani na originalnim aparatima. Svi su otpisani 1950. godine. U eskadrile su počeli da stižu sovjetski avioni.
Početkom XXI veka američka kompanija ”Texas Airplane Factory” koja se specijalizovala za izradu replika aviona od istorijske vrednosti i značaja, napravila je i replike ”Lastavice”. Korišćeni su originalni crteži i, kao uzor, restaurirani ”Me-262 B-1a” koji je pripadao mornaričkom vazduhoplovstvu.
Pošto nije bilo moguće koristiti originalne motore ”Jumo – 004”, na replike su ugrađeni motori ”General Electric J 85-SJ-610” s potiskom od po 1.200 kn. Napravljene su dve replike.
Jedna je prodata privatnom američkom kolekcionaru, a drugu je kupio nemački ”Fond Meseršmita”. Tako je ovaj avion doživeo svoju količinu slave i ušao u istoriju, ne samo kao prvi borbeni mlazni avion, već i kao podsticaj, zamajac drugim avio-industrijama i njihovim konstruktorima.
Preteča erbasa….