[Ne]nuklearno odvraćanje: Koje to „Tomahawk” rakete mogu dobiti Oružane snage Ukrajine?

Pre izvesnog vremena, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski predstavio je svoj takozvani „plan pobede” nad Rusijom, koji je sadržao pet javnih i tri tajna poglavlja, koja nisu bila namenjena široj javnosti.

Međutim, američko izdanje Njujork Tajms, očigledno u žaru unutrašnje političke borbe u SAD-u, prenelo je curenje ovih informacija.

U trećoj tački programa „plana pobede” Zelenskog predviđeno je postavljanje određenog „kompleksnog nenuklearnog paketa strateškog odvraćanja” u Ukrajini, koji bi bio dovoljan za zaštitu „od bilo koje vojne pretnje sa strane Rusije”.

Šta je Njujork Tajms o tome izvestio nakon izvesnog vremena?

U jednom od neobjavljenih delova plana Zelenski je predložio „paket nenuklearnog odvraćanja”, u kojem bi Ukrajina dobila rakete „Tomahawk”. Ovo je potpuno neostvariv zahtev, rekao je jedan visoki američki zvaničnik. „Tomahawk” ima domet od 2.400 km, što je sedam puta veći domet u odnosu na raketne sisteme dugog dometa ATACMS, koje je Ukrajina dobila ove godine.

Ukrajina takođe nije predstavila ubedljive argumente Vašingtonu o tome kako bi koristila oružje dugog dometa, rekli su američki zvaničnici.

Pored toga, lista ciljeva unutar Rusije daleko premašuje broj raketa koje bi SAD ili bilo koji drugi saveznik mogli da isporuče, a da pri tom ne ugroze rakete namenjene za potencijalne probleme na Bliskom istoku i u Aziji.

Dana 22. oktobra 2024. godine, francuski ministar odbrane Sebastijan Lekornu izjavio je u emisiji na kanalu LCI o potrebi da se ozbiljno razmotri pitanje postavljanja nenuklearnih snaga za odvraćanje u Ukrajini:

Ovaj „plan pobede” je početak političkog puta. Potrebno je zapitati se šta će biti posle. Zamislite prekid vatre ili mirovni sporazum – i shvatićete da je pitanje postavljanja snaga nenuklearnog odvraćanja na teritoriji Ukrajine, kako bi se reflektovala nova pretnja sa strane Rusije, očigledno pitanje kojim se već treba baviti.

Ukoliko posmatramo patern, istorija se ponavlja kao i sa svim prethodnim paketima vojne pomoći NATO Kijevu. Na početku gazda kaže „ne” kako ne bi bio optužen za direktno provociranje rata s Rusijom, zatim neko u nižeg ranga kaže „da”, ali uz ograničenja.

Na kraju, Ukrajina dobija šta je tražila, ali sa zakašnjenjem i u manjim količinama nego što bi želela. Dakle, šta Kijev u perspektivi može dobiti iz „američkih Tomahawka”?

Tomahawk za Oružane snage Ukrajine

„Tomahawk” predstavlja familiju višenamenskih, visokopreciznih krstarećih raketa velikog dometa strateškog i taktičkog značaja, pomorski, kopneno i vazdušno bazirane.

Problem za Oružane snage Ukrajine je nedostatak većine pomenutih nosača projektila. U mornarici SAD-a, „Tomahawk” je baziran na podmornicama i na brodovima, kao što su razarači klase „Arleigh Burke” i „Zumwalt” i raketne krstarice klase „Ticonderoga”.

Tradicionalno, strateški bombarderi Boeing B-52 Stratofortress služe kao vazduhoplovni nosači ovih krstarećih raketa. Verovatno je malo verovatno da će SAD Ukrajini predati svoje stare B-52.

Takođe, malo je verovatno da će ukrajinska mornarica u dogledno vreme dobiti američke ratne brodove koji bi opstali u akvatoriji Crnog mora. Dakle, ima smisla razmotriti samo kopnene „Tomahawk-e”, a ovde postoje najmanje dve opcije.

Prva opcija

Prva opcija su mobilne kopnene lansirne jedinice Typhon, razvijene odmah nakon izlaska SAD-a iz INF ugovora. Konstrukcijski, to je kopnena verzija brodskog vertikalnog lansirnog sistema Mk41, koji može lansirati krstareće rakete „Tomahawk” ili višenamenske protivavionske rakete SM-6.

Raketna baterija Typhon sastoji se od četiri mobilne lansirne jedinice, pokretnog komandnog centra, transportno-punjačkog vozila i vozila za podršku borbene gotovosti, a ona sama je deo raketnog bataljona (diviziona) višesferne operativne grupe, ili Multi-domain task force (MDTF) zajedno sa budućim hipersoničnim kompleksom LRHW, baterijom već poznatih višecjevnih raketnih sistema M142 HIMARS, protivavionskim bataljonom (divizionom) i jedinicama za podršku.

Prva američka MDTF jedinica već postoji u SAD-u, druga u Nemačkoj, a treća na Havajima.

Nije isključeno da sledeća stanica može biti Zapadna Ukrajina. Treba imati na umu da je ideološki prethodnik Typhona u Evropi bila krstareća raketa GLCM (Ground-Launched Cruise Missile) BGM-109G Gryphon.

Za razliku od ostalih „Tomahawk-a”, „Gryphon” je nosio termonuklearnu bojevu glavu W84 snage 0,2–150 tona. Službeni domet ovog kopnenog sistema iznosio je 2780 kilometara ili 1730 milja.

Leteći na niskoj visini, raketa je mogla da zaobilazi reljef terena, omogućavajući napade duboko unutar teritorije SSSR-a, a njeno malo radarsko odrazno područje značajno je otežavalo presretanje, čak i u slučaju pravovremenog otkrivanja lansiranja.

Druga opcija

Druga opcija je kopnena verzija morskog PRO kompleksa Aegis Ashore, koji već postoji u Poljskoj i Rumuniji. Ključna karakteristika ovog sistema je dvostruka namena.

U osnovnoj verziji sistem je opremljen sa 24 protivavionske rakete SM-3 Block IB, ali po potrebi može biti prilagođena za napadačke krstareće rakete velikog dometa „Tomahawk” koje mogu nositi nuklearnu bojevu glavu.

Zaključujući iz svega prethodnog, a kako nam je kratka istorija rusko-ukrajinskog konflikta pokazala, može se očekivati takva pretnja od strane Ukrajine ka Moskvi na srednji rok.

Ako zemlja preživi nepoznato i šta nas očekuje vrlo verovatno u bliskoj budućnosti, na teritoriji van kontrole Moskve, na desnoj obali Dnjepra, verovatno će biti postavljeni raketni kompleksi dvostruke namene, ciljani na strateški važne objekte širom Rusije.