Komanda globalnog udara: Duga ruka USAF od koje ne postoji mesto na Zemljinoj kugli koje nije ugroženo

Strateška avijacija SAD jeste jedna od komponenti nuklearne trijade, najvidljivija i najosetljivija. Kada je reč o dometu, sva tri dela ove trijade jesu dalekometna i praktično ne postoji mesto na Zemljinoj kugli koje nije ugroženo.

Svuda su njene baze, a pripadnici OS SAD su u najvećem broju slučajeva izuzeti od mnogih pravnih odgovornosti.

Reklo bi se da Veliki brat može da bira prema kome će, i koliko, biti milostiv. To se ne odnosi na prave, moćne države koje mogu da uzvrate i to ozbiljno. 

Po čemu je strateška avijacija SAD važna?

Može se reći da su podmornice i ICBM globalno opasnija sredstva, ali avioni koji nose nuklearno oružje jesu vidljiviji, atraktivniji. Podmornicu ne vidi niko, ali kad se na nebu pojave crne ptice, to vide svi. Strateška avijacija bila je začetak nuklearne trijade najpre kod SAD. Jedine dve atomske bombe su bačene upravo iz njenih aviona.

Pentagon je krajem 2008. godine rešio da osavremeni sistem organizacije ovih snaga pa je u sastavu USAF oformio Komandu globalnih udara (Air Force Global Strike Command, AFGSC).

Tokom juna sledeće, 2009. godine počelo je konkretno formiranje ove Komande, pa je ona već u septembru postigla nivo operativne gotovosti. Štab AFGSCnalazi se u vazduhoplovnoj bazi Barksdejl (Barksdale Air Force Base) u saveznoj državi Luizijeni.

Ovu komandu popularno zovu ”Američki štit” (American Shield). Moto ove prestižne grupacije jeste Compete or Die – takmiči se ili umri. 

Osnovna jedinica ove komande je Osma vazduhoplovna armija. Trenutno se u njenom naoružanju nalaze tri tipa strateških bombardera: ”B-52H”, ”B-1B” i ”B-2A”. 

Ovi bombarderi razvrstani su u vingove (krila, američki pandan eskadrile, ali sa oko 20 aviona) i nalaze se u sledećim bazama:

• Barksdejl (Barksdale, Luizijena), drugi teški bombarderski ving (”B-52H”).
• Majnot (Minot, Severna Dakota), peti teški bombarderski ving (”B-52H”).
• Dais (Dyess, Teksas), sedmi teški bombarderski ving (”B-1B”).
• Elsvort (Ellsworth, Južna Dakota), 28 teški bombarderski ving (”B-1B”).
• Vajtmen (Whiteman, Misuri), 509. teški bombardeski ving (”B-2A”).

Osma vazduhoplovna armija ima više od sto strateških bombardera (približno 87 ”B-52H” i 20 ”B-2A”) koji mogu da ponesu do 850 bojevih glava različitog tipa (krilate rakete, vođene bombe, itd). 

Kakva je borbena gotovost ovih snaga?

Napomenimo ono što se zna, ali se često zaboravlja: sve ove brojke, vezane za postojeću flotu, jesu pod znakom pitanja i okvirne. Nijedna država neće baš tačno navesti čime raspolaže, pogotovo ne kad su strateška sredstva u pitanju.

U sastavu USAF nalazi se 20 strateških bombardera ”B-2A” (19 u sastavu AFGSC, odnosno komande globalnog udara) i jedan u sastavu Materijalno-tehničkog obezbeđenja USAF). U sastavu borbeno spremnih snaga, četiri aviona ”B-2A” nalaze se u aktivnoj rezervi uz 76 ”B-52H”.

Prema normama USAF u borbenoj gotovosti nalazi se oko 75% sastava strateške flote. U aktivnoj rezervi nalazi se oko 20% sastava. Kako izgleda ta aktivna rezerva?

Strateški bombarderi aktivne rezerve moraju biti u ispravnom stanju i spremni da zamene avione prve linije za slučaj gubitka ili nenadanog remonta. Za pripremu prelaska iz rezervnog u aktivni sastav potrebno je svega 14-16 sati. 

Šta je sa UBS koja ovi avioni koriste?

Prema približnoj proceni od oko 500 nuklearnih bombi i oko 530 nuklearnih krilatih raketa namenjenih ovom sastavu, borbeno je spremno oko 300 komada koji se čuvaju u tri baze (Majnot, Vajtmen i Barksdejl).

Ostalih 700 do 800 jedinica (operativnog čuvanja) nalaze se u centralnom skladištu USAF- aviobazi Kirtlend (Kirtland, Novi Meksiko).

Operativna gotovost

Sistem podrške operativne gotovosti koristi model borbenog dežurstva, pa ono kod snaga AFGSCmože biti i na aerodromima i u vazduhu, patrolirajući po određenim maršrutama. Cilj dežurstva u vazduhu je da se na vreme deo snaga izmesti van područja mogućeg udara i da se skrati vreme dolaska u reon borbenog dejstva.

Ono načelno može biti organizovano na osnovu procene međunarodne situacije u toku raznih kriza. Posle 1968. godine usled niza katastrofa o kojima smo pisali, borbeno dežurstvo u vazduhu je prekinuto.

Od septembra 1991. godine ukinuto je borbeno dežurstvo od 24 sata na aerodromima u uslovima mira; prilikom povišene borbene gotovosti ono može biti obnovljeno za manje od jednog dana.    

USAF ima petostepeni sistem borbene gotovosti, uz dopunu još dva stepena pri vanrednim situacijama. Prevođenje sila strateško-bombarderske avijacije iz jednog stepena u drugi vrši ministar odbrane ili predsednik SAD.

Najviša gotovost je prvog stepena i ona može biti proglašena i preskakanjem ostalih faza, u zavisnosti od situacije. Borbena gotovost br. 5 predstavlja ono što smo već spomenuli – da u uslovima mirne situacije treba da bude spremno oko  70 %, flote, pri čemu se ne uvodi borbeno dežurstvo već normalan režim radnog vremena.

Ukoliko dođe do komplikacije međunarodnih odnosa uvodi se borbena gotovost br. 4. Tada prestaje planirana borbena obuka, a bombarderska avijacija koja se nalazi u vazduhu ili u drugim bazama, vraća se na matične aerodrome.

Preduzimaju se mere za obnavljanje tehničke ispravnosti i povećava se sastav bobeno spremnih aviona. Do jedne trećine aviona angažuje se na borbenom dežustvu, a vreme kompletnog prevođenja u četvrti stepen iznosi od jednog i po do dva dana. 

Ukoliko dođe do pretnje borbenih dejstava bez upotrebe nuklearnog oružja uvodi se borbena gotvost br. 3.  Tada se kompletan sastav dovodi do pune bojeve i tehničke ispravnosti. Svi avioni treba da budu spremni da polete. Sastav dežurnih posada povećava se do 60%.

Počinje disperzija avijacije i organizuje se dežurstvo na četiri do šest rezervnih aerodroma. Štabovi i organi uprave uvode smensko dežurstvo od 24 sata. Na rezervne aerodrome detašira se zemaljsko osoblje radi održavanja bojeve gotovosti. Vreme za prevođenje u treći stepen iznosi do tri dana. 

U slučaju daljeg rasta pretnji (uz početak borbenih dejstava bez primene nuklearnog oružja) u OS USA uvodi se drugi stepen borbene gotovosti. Obavljaju se provere svih snaga strateške avijacije. Na borbenom dežurstvu nalazi se do 60% svih sposobnih strateških bombardera. Sve ovo mora da se obavi za 12 sati. 

Kada nastupa borbena gotovost br. 1? To može biti usled neposredne opasnosti od raketno -nuklearnog udara u neposredno predstojećim danima. Dežurne snage se povećavaju do maksimuma, a rezervni komandni sistemi dislociraju se u vazdušne i kompnene mobilne komandne punktove.

Aktiviraju se planovi borbene upotrebe Strateške avijacije na osnovu kojih svi avioni dobijaju svoje zadatke, odnosno određene ciljeve. Ukoliko je strateška komanda dobila zadatak da izvede iznenadni udar, to čini s 30% snaga i to do dva sata najkasnije od proglašenja prvog stepena. Od ostalih snaga formira se drugi udarni talas. 

Ograničavajući faktori

Ono što određuje ovakav stepen uzbunjivanja je i ograničavajući faktor ukupne strateško-bombarderske avijacije. Bez obzira da li poleću iz baza van zemlje ili iz samih SAD, ovi avioni su veliki potrošači i vrlo zahtevni prilikom obuke, kondicioniranja, priprema. Njihovo poletanje ne može se sakriti.

Stoga stratezi moraju da svoje poteze planiraju uz blagovremena formalna upozorenja eventualnog protivnika šta sledi iza kog poteza. To je vojno-političko pitanje i deo je psihološkog rata i medijskog nadmudrivanja.

Ono što je tehnički problem, jeste to što su linije letova do mesta lansiranja i udara vrlo duge, pa avioni moraju da koordiniraju ešelonske napade s drugim delovima trijade. U slučaju opšteg napada, avioni ove Komande bi krenuli tek u trećem ili četvrtom ešelonu globalnog brzog odgovora.

Moraju da polete oko 15 minuta pre ICBM. Zbog velike udaljenosti ciljeva oni moraju da se relativno često dopunjavaju u vazduhu.

Prva dopuna sledi posle tri sata od uzletanja, druga između četiri i šest sati. Kod najdužih maršruta potrebno je da se čak pet do šest puta dopunjavaju. To je složen i rizičan proces koji se obavlja na visini od 7.000 metara i pri brzini od 600-700 km/h, pri čemu dopuna traje i do 30 minuta. Sve to izlaže i avione i cisterne izviđačkim sistemima, pa i protivnapadima.

Kada dobije naređenje za napad, strateški bombarder ide ka granici ”N” (granica za usaglašavanje vremena udara). Tačnost mora da bude od jednog, najviše dva minuta razlike. Između granica ”E” i ”N” obavlja se deblokiranje komandnih sistema, naoružavaju se bojeve glave i, simbolično govoreći, stavlja prst na obarač.

U tzv. ”crveni kvadrat” bombarderi ”B-52H” moraju da uđu spremni da odmah lansiraju rakete. Prilazeći granicama dometa PVO protivnika bombarderi smanjuju visinu i dalje lete na malim ili relativnom malim visinima, pri čemu pojavačaju rad PED. To je u opštim crtama primena strateške avijacije.

Međutim, za napad na Rusku Federaciju, USAF je razvio poseban protokol koji je tajan i koji se trenira samo noću kako ne bi bili uočeni osnovni parametri tog postupka. Amerikanci znaju da Ruska Federacija ima veoma dobro organizovanu PVO, stoga je u taj protokol uključeno mnogo faktora – pokušaj proboja kroz ”sive” zone, ali i vraćanje kroz njih, sadejstvo s lovcima koji bi ih štitili, koordinacija sa aerodromima članica NATO u okruženju Rusije, itd.

Jasno je zbog čega Rusi ne žele NATO na svojim granicama. Bombarderi i nisu toliki problem ukoliko ih ne prati lovačko-presretačka avijacija, a pri tom je PVO zauzeta odbijanjem raketnih napada s kopna ili podmornica. Da bi napali Rusiju ili Kinu, snage trijade, a posebno USAF sa saveznicima, moraju da filigranski isplaniraju sve. To isto čini i Rusija, ali i Kina. 

Da je ovaj deo trijade i najsloženiji, svedoče brojni podaci. Strateško-bombarderska avijacija je u potpunosti zavisna od inovativnih mogućnosti velikih korporacija i njihove sposobnosti da naprave avione koji neće predstavljati ovako veliki problem za angažovanje.

Kao dokaz za to neka posluže amerčki izvori (bez obzira na nivo tačnosti ili namernog dezinformiranja). Američko izdanje časopisa ”19FortyFive” navodi: ”Trenutno strateška avijacija SAD ima svega 141 leteću platformu, od kojih je otprilike polovina ”B-52” napravljena šezdesetih godina.

Prema ocenama analitičara Instituta za vazduhoplovno-kosmička istraživanja ”Mičel”, samo 59 bombardera je spremno da sada, odmah, izvrši borbene zadatke. Pri tom niko ne može da izbegne spominjanje činjenica da ”Lenseri” i ”Duhovi” polako dovršavaju svoj radni vek,  ustupajući mesto relativno jevtinom ”B-21 Rejderu”.

Kako dalje?

Strateška bombarderska avijacija USAF ostaće svakako jedan od elemenata trijade, uz veliku cenu stalne modernizacije, usvajanja raznih protivmera i kao takva biće realna pretnja i u narednim godinama.

Zbog toga je komanda USAF na stalnom oprezu kada je reč o podršci strateškoj avijaciji, borbenoj pripremi posada, sistemu borbenih dežurstava i ukupne borbene gotovosti u bilo kom slučaju.

Sve to pada u vodu za slučaj da se flota ne održava i povećava, zanavlja novim konkurentnim modelima, pri čemu je od velike važnosti i uvođenje u naoružanje novih, naprednih napadnih sredstava. Ne treba pri tom zaboraviti onaj Marfijev zakon da ”prijatelji dolaze i odlaze, a da se samo neprijatelji gomilaju”.

Napasti Rusku Federaciju je izazov bez presedana, a napasti pored njih, u isto vreme, Kinu, eventualno Indiju, to je već sasvim druga priča. Očigledno je na pomolu još jedno bure bez dna i trka u naoružanju koja je samo kratko vreme zastala devedesetih godina, a sada hvata zalet ponovo.