Razvoj ovog aviona počeo je još za vreme Drugog svetskog rata, jer su Amerikanci pravilno predviđali kojim pravcem će se kretati borbena avijacija u bliskoj budućnosti.
S obzirom na svoj položaj i geopolitičku situaciju u svetu, novoj supersili od velike važnosti bila je pouzdana i masovna flota strateških bombardera; ona je započeta s ”Liberatorima” i ”letećim tvrđavama”, a nastavila se s avionima ”Boeing B-47 Stratojet”, ”B-29 Superfortress”, ”Convair B-36 Peacemaker” i ”Boeing B-50 Superfortress”.
Novi hladnoratovski protivnik postao je SSSR, a da bi se do njega stiglo trebalo je konstruisati moćniji avion, na reaktivni pogon. Tako je nastao ”B-52” koji je prvi put poleteo 15. aprila 1952. godine, a uveden je u upotrebu 1955. godine, praktično u isto vreme kad i njegov rival ”Tu-95 Bear”.
Od 742 primerka (korišćenih od strane USAF i NASA), u stroju je (prema podacima iz 2018. godine) 70 aparata, u rezervi je devet, a do pre tri godine (2021) u borbenoj gotovosti bilo je još samo 58 aviona.
Pokazalo se, za sve ove decenije, da je on izdržljiviji i ekonomičniji od novih modela (neke je dočekao i ispratio u penziju) i da zaslužuje još jednu modernizaciju koja bi mu produžila radni vek. Tako će ”Big Ugly Fat Fucker/Fella – BUFF, veliki, ružni je.eni drugar”, kako ga u žargonu zovu, i dalje biti upotrebljiv.
Zvanično je saopšteno kako je cilj modifikacije da ovaj ”starac” ostane u stroju do 2040. godine. Te godine on će već proslaviti 85 godina službe. Pošto je reč o Boingovoj doktrini proizvodnje, mnogi analitičari su skloni da poveruju kako će ovaj avion služiti i čitav vek.
Biće potrošeno mnogo novca da on bude uvek ”u trendu”, ali bar američki vojni lobi zna kako izvući novac poreskih obveznika. Stratezi koji su procenili isplativost modernizacije sigurno su dobro ispitali čvrstinu njegove konstrukcije, pa ne sumnjamo da će ovo, tehnički gledano, biti dobro uložen novac.
Međutim, ova modernizacija biće skuplja od svih dosadašnjih iz razloga nedostatka motora. ”B-52J”, kako je već označena deveta modifikacija, moraće da dobije nove motore.
Otkud sad ideja o modernizaciji, kad je Pentagon donedavno vrlo ozbiljno razmatrao povlačenje cele flote iz naoružanja? Reč je, naravno, o promeni geopolitičkih prilika u svetu. Svoj poljuljani i krhki primat nuklearne sile SAD moraju da održe i pomoću strateških bombardera, kao jedne od komponenti nuklearne trijade.
To je, kako se može zaključiti, politička odluka. Glavni problem postao je motor ”Pratt&Whitney JT3” koji je verno služio više od pola veka. No, ništa nije večito jer ovaj motor danas ne ispunjava većinu modernih zateva, posebno u pogledu efikasnosti i štedljivosti.
Štaviše, dogodilo se da sva dokumentacija vezana za taj motor, koja je inače digitalizovana, bude uništena u požaru! Slučajno ili ne, era jednog motora je završena, pa makar i požarom.
Amerikanci su se odlučili za motor ”BR 725” koji proizvodi ”Rols Rojs” i dali su mu oznaku ”F-130”. To je veoma poznat motor, jer već dugo i bezbedno pogoni avione ”Gulfstream G650”, pa su ga Amerikanci preliminarno koristili i na avionima ”C-37” i ”E-11”.
Brojke govore dovoljno: s ovim motorima vojni i građanski avioni naleteli su već više od 29 miliona sati! Sa uštedom od gotovom 30% on je svakako odlična prilika da se flota ”B-52” održi u stroju.
Međutim, tu već nastaju problemi. Program zamene motora je izuzetno složen. Svojevremeno, ne tako davno, predlagano je da se umesto dosadašnjih osam, ugradi četiri motora iz ”Boinga 747” koji inače koristi motore čak tri proizvođača u četiri opcije. Razumljivo je što ovaj predlog nije ostvaren.
Vrlo teško je doći do te konfiguracije jer treba prepraviti krilo, gondole motora, sistem za dovod goriva, zaštitu od požara, itd. Preskupo, najkraće rečeno. Za motore ”F-130” trebalo je dizajnirati nove gondole, a one su se pokazale bolje od dosadašnjih.
Programeri su dobro uradili svoj posao pa se sada motori mogu popravljati bez skidanja s aviona, što je ogromna ušteda. Pri tom su mnogo žilaviji i pouzdaniji, pa uz pravovremene dopune u vazduhu, mogu da izdrže u vazduhu onoliko koliko to kondicija posade dozvoljava.
Testiranje je bilo planirano, a možda je već i počelo, u poslednjem kvartalu ove godine. Predviđeno je da se obavi u kosmičkom centru NASA ”Džon Stenis” u Misisipiju. Tamo je instaliran opitni kompleks ”E” na kome se mogu dizajnirati manji motori.
Po standardima svemirskih opitovanja, ”F-130” je mali motor. Ako sve bude po planu, prvi modifikovani i podmlađeni bombarderi naći će se ponovo u službi do kraja 2028. godine. Ali, motori su samo deo modrnizacije, jer će digitalna oprema kokpita biti u potpunosti izvedena u skladu sa najnovijim uređajima.
To podmlađivanje koštaće gotovo dvanaest milijardi dolara da bi se stiglo do nivoa ”B-52J”. Da li preostalih 76 aviona zavređuje taj napor? Ako tako ekonomični motori štede trećinu goriva u poređenju s ranijim, to znači da će domet biti značajno veći, više od 7.000 kilometara. Čak i bez dopune u vazduhu, on bi prišao na 2.000 kilometara do Rusije i Kine, da ne spominjemo poletanje sa aerodroma zemalja NATO.
Ovde treba razmotriti još jednu stavku – oružje. Modernizujući ”B-52J”, konstruktori su predvideli i mogućnost korišćenja hipersoničnih raketa (HACM). Ove rakete, pogonjene skrimdžet (nabojno-mlaznim) motorima, postižu brzine veće od pet maha i još uvek su u razvoju, ali taj razvoj će dovesti do realizacije, pre ili kasnije.
Da će to tako biti svedoči budžetski zahtev za 2025. fiskalnu godinu. Potražuje se 380 miliona dolara za istraživanje i razvoj ”HACM” pa zatim oko pola milijarde dolara u 2026. godini i za proizvodnju.
Očigledno je da će stići za 2028. godinu, kada je planiran završetak modernizacije bombardera. Tada će 76 bombardera i zvanično dobiti sufiks ”J”, sa hipersoničnim projektilima i novim motorima. Da li je to izvodljivo za sledeće tri godine? Po svoj prilici da, jer su ovi preostali avioni ujedno i najmlađi iz serijske proizvodnje pošto su iz hala izašli 1961. i 1962. godine.
Do 2040. godine je daleko, pa niko ne može sa sigurnošću prognozirati šta će se sve do tada dogoditi. Da li će postojati politička volja da se razvije novi ”Nortropov” bombarder ”B-21” koji bi trebalo da uđe u službu na zamenu ”B-2”? Šta će biti ako od sadašnjih 100 ”B-1B” ostane manje od polovine?
Dve desetine ”B-2”, čija je prosečna starost već duža od 25 godina, sluti da će s ovim modelima USAF imati problema. Kakvih, to još niko ne zna. Mnogi poznavaoci avijacije ne daju velike izglede dugotrajnosti bombardera ”B-2” i ”B-1 Lenser”.
Sada ih ima mnogo, ali je njihova borbena efikasnost upitna. Međutim, oni mogu da nose rakete dometa i do 1.500 kilometara i još nisu za otpis. Kada se pojavi ”B-52J” s novim motorima, kokpitom, itd, biće to još jedna prilika da se iskaže prestiž i solidnost američke industrije
