Na raskršćima istorije: Da li je ruska Specijalna operacija u Ukrajini još jedna prekretnica?

Savremeni istoričari današnjicu obično zovu ”krov istorije”. Zvuči neobično, jer izaziva neprijatnu asocijaciju i pitanje – šta dalje i da li je krov istorije i kraj istorije?

Pogledajmo šta se ispod tog krova nalazi.

Istorija ljudskog roda, odavno je to rečeno, jeste neprekinuta priča o ratovima.

Kakve je tragove istorija ostavila za sobom?

U knjizi ”Sedam svetskih čuda”, autor Miodrag B. Šijatović citira Petera Andreasa i Kaspara Kilijana: ”Čovek se ne rađa ništa pametniji nego pre deset hiljada godina! Ono što nas razlikuje od našeg rođaka od pre deset milenijuma jeste iskustvo, a dobro znamo kako civilizacija ume prema njemu da se bahato i nepromišljeno ponaša.

Samo u dvadesetom veku dogodila su se dva užasna svetska rata koja nikoga ničemu nisu naučila, osim ovladavanjem novih, još strašnijih oružja i stvaranjem novih podela. Brojke su nepotkupljive, kao i činjenice.

Ako je procena da je Zemlja nastala pre pet milijardi godina, uzmimo starost Zemlje kao jednu godinu, radi lakšeg poređenja:

• Minut ove zamišljene godine traje 40.000 godina, a jednoj sekundi pripada 700 godina.
• Život se pojavio četvrtog decembra te zamišljene, ”kompresovane” godine.
• Alge i morski organizmi nastali su 19. decembra, prvi kičmenjaci 22. decembra.
• Sisari su se pojavili 27. decembra.
• Neandretalac se pojavio 31. decembra u 23.55. sati.
• Po ovom proračunu nova era bi počela 31. decembra u 23 sata, 59 minuta i 55 sekundi!

Ni u Novoj eri nisu svi događaji bili od presudnog značaja. Bilo je mnogo raskrsnica, a mi navedimo najvažnije, one posle kojih se istorija drugačije globalno razvijala nego što bi to bilo uobičajeno i očekivano. Reč je o kapitalnim pojavama.

Neolitska revolucija (10.000-2.000 godina pre nove ere).

U tom periodu čovek je ovladao lovom, ribolovom, udruživanjem u grupe, dok se pripitomljavanje životinja događalo u različita vremena.

Najraniji centar Neolitske revolucije smatra se Bliski istok gde su pripitomljavanje i čovekolike forme ponašanja počele da se iskazuju ne kasnije od 10.000 godina pre nove ere.

Stvaranje sredozemne civilizacije (oko 4.000 godina pre naše ere)

U Mesopotamiji se pojavljuje sumerska civilizacija, a u dolini Nila faraonske dinastije.

Njihova civilizacija se brzo širi kroz ”Plodni polumesec” (oblast koja povezuje Egipat, istočno priobalje Sredozemlja i Levant, do područja koje izlazi na Persijski zaliv).

Stoga se Egipat, Sirija i Liban smatraju jednom od kolevki civilizacije.

Velika seoba naroda (od IV-VII veka)

Smatra se prelomnom etapom ljudske istorije jer je ljudima omogućila prelazak iz antičkog perioda u srednji vek. O uzrocima seobe naučnici se spore do danas, ali svi se slažu da je reč o interkontinentalnoj pojavi.

Najpre su Huni 375. godine prošli kroz Vrata naroda (između Urala i Kaspijskog mora). Na teritoriju sve slabije Rimske imperije preselila su se brojna germanska i sarmatska plemena; Sloveni su došli do priobalja Sredozemnog mora i Baltika, zauzeli su deo Peloponeza i Male Azije.

Turci su stigli na vrata Srednje Evrope, dok su Arapi počeli osvajačke pohode tokom kojih su zauzeli ceo Bliski Istok do Inda, Severne Afrike i Španije.

Pad rimskog carstva

Najpre Vizigoti (410. godine), a zatim i Germani (476. godine) naneli su poražavajući udarac naoko večnoj Rimskoj imperiji. Njen pad ugrozio je dostignuća antičke civilizacije. Pad nije došao iznenada jer je Imperija dugo trulila iznutra, razjedana vojničkim pučevima, pohlepom, neslogom, sujetom, a najviše opštom dekadencijom društva.

Moć je bila takva da ništa više nije moglo izmamiti iz ljudi želju za stvarnim napretkom. Taj pad je počeo još u trećem veku jer vladari više nisu mogli da kontrolišu mnogonacionalno carstvo, a pravog naslednika Dioklecijana i Konstantina nije bilo.

Na smenu antičkom svetu došla je feudalna Evropa s novim centrom – ”Svetom rimskom imperijom” o kojoj smo već pisali. Evropa je nekoliko vekova živela u ponoru meteža i razdora.

Raskol ili Velika šizma

Godine 1054. dogodio se raskol koji do danas, hteli mi to da priznamo ili ne, leži u većini svetskih sukoba i pokreta, ratova i pretenzija. Te godine hrišćanska crkva podelila se na Zapadnu i Istočnu.

Neposredni razlog leži u željama pape Lava IX da osvoji teritorije nad kojima je kontrolu imao patrijarh Mihail Prvi Kerularije (Πατριάρχης Μιχαήλ Α’ Κηρουλάριος). Rezultat spora bila je obostrana anatema i javne optužbe za jeres.

Zapadna crkva nazvana je rimsko-katoličkom (rimska vaseljenska crkva), a istočna – pravoslavna (ortodoksna). Put do raskola trajao je dugo, gotovo šest vekova, a počeo je s takozvanom Akakijevskom šizmom (Schisma Acacianum) 484. godine koju je proglasio konstantinopoljski patrijarh Akakije u vreme druge vladavine imperatora Zenona.

Malo ledeno doba

Nisu samo ljudi sami sebi zagorčavali život. Tu su bile i kosmičke sile pred kojima je i Zemljina kugla nemoćna. Malo ledeno doba trajalo je od 1312. do 1791. godine, izazvavši globalnu ekološku katastrofu.

Početkom perioda koji se naziva Velika glad (1315-1317) umrla je gotovo četvrtina ljudi u Evropi. Glad je bila stalni saputnik sve do kraja ovog perioda. U periodu od 1371. do 1791. godine samo u Francuskoj bilo je 111 gladnih godina. Godine 1601. u Rusiji je od gladi umrlo pola miliona ljudi, usled loše letine.

Međutim, malo ledeno doba dovelo je i do društvenih promena, kada je glavni izvor energije postao ugalj. Pronalazak uglja i uočavanje njegovih vrednosti bili su predznak naučno-tehničke revolucije i rođenje kapitalizma.

Neki etnografi smatraju da je Malo ledeno doba uticalo na brže osvajanje severnoameričkog kontineta, kada su ljudi tražili nove prostore, bežeći iz Evrope, ”napuštene od Boga”.

Epoha velikih geografskih otkrića ( period XV-XVII veka)

Ono čime se geografi ponose, sociolozi se toga stide.

Velika otkrića su otvorila i neograničenu mogućnost vodećih evropskih država da maksimalno iskoriste svoju kolonizatorsku moć i izvlače iz nerazvijenih država ljudske i prirodne resurse, dolazeći do basnoslovne dobiti.

Tako su male zemlje ranga Belgije, Holandije, Portugalije i drugih stale u red najbogatijih zemalja sveta, nemilosrdno isisavajući tuđa bogastva.

Reformacija (period XVI-XVII veka)

Konačno je i crkva, najmoćniji vladar iz senke, došla na red da se nađe ponovo na raskršću. Doktor bogoslovije na univerzitetu u Vitenbergu (Lutherstadt Wittenberg, Saksonija – Anhalt), Martin Luter, zakucao je na vrata vitenberške crkve svojih 95 teza.

Smesta je postao pretnja potkupljive katoličke crkve jer se borio protiv indulgencija – otkupa greha. Ova etička rasprava nastavljena je protestantskim ratovima u više država koji su značajno uzdrmali Evropu tog vremena.

Luter je ekskomuniciran 1521. godine nakon što je spalio papsku bulu, a tek Vestfalskim mirom 1648. godine došlo je do prividnog pomirenja.

Velika francuska revolucija (1789-1799).

Posle nedodirljive katoličke crkve na red je došlo i plemstvo svih vrsta (carevi, kraljevi,despoti, duždevi, vojvode, kneževi, itd, itd). Francuska građanska revolucija stavila je tačku na stari evropski poredak krilaticom ”Sloboda, jednakost, bratstvo”.

Borba za demokratiju imala je svoju cenu – u toku borbi koje su često imale oblik terora, stradalo je oko dva miliona ljudi.

Ni od slobode, jednakosti i bratstva nije bilo ništa (uglavnom), ali je privid demokratičnosti ostvaren, a negde i nametnut.

Napoleonovi ratovi (1799 – 1815).

O Napoleonu Bonaparti napisano je mnogo knjiga. Izraz bonapartizam u oružanim snagama se koristi da označi komandante koji su snagu subordinacije pretvorili u moć lične diktature.

Avanturističke ambicije Napoleona su za 15 godina bacile Evropu u haos. Počelo je s upadom u Italiju, a završilo se katastrofom u Rusiji, kada se vratio samo deseti deo vojske koju je on poveo u svojim megalomanskim planovima da nadmaši Aleksandra Makedonskog.

U vreme njegovih ratova pojavile su se kraljevina Italija, Veliko poljsko vojvodstvo, kao i niz drugih manjih država. Evropa se podelila između Napoleona i Aleksandra Prvog, pri tom ignorišući Britaniju.

Niz vojničkih poraza odveo je Napoleona u zarobljeništvo gde je i umro, a Francusku je vratio u granice iz 1792. godine.

Industrijska revolucija (XVII-XIX)

Za samo tri do pet pokolenja svet je od agrarnog postao industrijski. Najpre je parna mašina omogućila izum niza sprava koje su manufakturu pretvorile u industriju, a zatim su sredstva transporta doživeli naglu ekspanziju.

Sa njima je išlo i sve ostalo – serijska proizvodnja, telegraf, nova sredstva veze. Najveći korak u industrijskoj revoluciji predstavljalo je premrežavanje ogromnih teritorija železnicom i kraj ere brodova-jedrenjaka.

O ekološkim problemima tada se nije ni mislilo ni govorilo. Zato se govori sada.

Prvi svetski rat (1914-1918)

Ovaj rat, izazvan kolonijalnim razmiricama, opredelio je razvoj i put nekoliko država. Rusija i Nemačka su ukinule monarhistički oblik vladavine, raspala se Austrougarska, na Baltiku su se pojavile nove države, kao i na Balkanu.

Ono najgore što je ovaj rat izrodio, ne računajući žrtve i masovna razaranja, jeste nemački revanšizam. Na taj način Prvi svetski rat je bio uvod u Drugi.

Drugi svetski rat (1939-1945)

Ovaj rat počeo je kao izraz nemačkog nezadovoljstva, lakomislenosti i avanturizma njenih političara. Vođen je na teritoriji 40 država, a u njemu su učestvovale 72 države. Poginulo je oko 65 miliona ljudi.

Neke države su dobile nezavisnost (Etiopija, Island, Sirija, Liban, Vijetnam, Indonezija), a veliki broj se svrstao u dve nadnacionalne grupacije – NATO i Varšavski ugovor.

Jedna od posledica Drugog sv. rata je i osnivanje Organizacije ujedinjenih nacija, koja je bila poboljšana kopija Lige naroda, ali bez velikog uticaja na stvarna svetska zbivanja.

Mir posle ovog rata trajao je svega tri nedelje, da bi se nastavilo s desetinama lokalnih ratova.

Naučno-tehnička revolucija

Sve ono što je čovečanstvu poklonila ova revolucija (automatizacija proizvodnje, elektronika, sistem komunikacija, informatička revolucija i kompjuter, raketno-svemirska tehnologija, dostignuća medicine i hemije, itd) ljudima se na ovaj ili onaj način vraća – i pozitivno i negativno.

Dobar primer za to je internet koji je kao i vatra – dobar sluga, zao gospodar. Isto to važi i za kompjuter, mobilni telefon, bankovne kartice, itd. Ako se koriste kako treba i u meri, onda njihovo postojanje ima smisla.

Kako u ovom svetlu posmatrati, razumeti i protumačiti Specijalnu vojnu operaciju?

Kao što možemo videti, bez obzira na burnu istoriju, pravih, kapitalnih raskrsnica nije bilo mnogo. Čega je, ipak, mnogo, čak previše? Ni iz jedne od njih čovečanstvo nije izvelo prave zaključke.

Kada bi stigli na jednu od raskrsnica, ljudi bi zastali, pogledali i, po pravilu, odabrali pogrešan put. Danas je najveći neprijatelj čovečanstva upravo ljudska vrsta. Dnevno-politički gledajući, kriza u Ukrajini počela je takoreći juče; animozitet je tinjao od ranije (”Kako je Ukrajina od nacionalizma stigla do nacizma? ”) da bi 2014. godine prerastao u otvoreni sukob.

Istorijski posmatrano, koreni SVO, odnosno uzroci zbog kojih je pokrenuta, sežu u dubinu vekova, čak do Velike šizme. Pogledajte, uostalom, kakvi su odnosi konfesija u Ukrajini. Pored toga što je to datum (1054) kada se hrišćanstvo generalno podelilo, granice konfesija ostale su do danas, najčešće, uzrok, povod i meta sukoba.

Krstaški ratovi protiv Slovena, Velika rimska imperija, Napoleonov pohod na Rusiju, strana intervencija tokom Građanskog rata i Oktobarske revolucije, Rat SSSR i Poljske, japanske pretenzije, kao i stalna podrška neprijateljima Rusije (bez obzira da li je Rusija bila carevina, imperija, komunističko društvo ili ovo danas) jesu konstanta koja se provlači vekovima.

Mnogo puta je u neopreznim (?) izjavama zapadnih političara izrečeno ono što oni stvarno misle – da Rusija treba da s drugima podeli bogatstva koje ima.

Kada su kolonijalne sile ovladavale svetom nemilosrdno ga pljačkajući, tada takvu podelu nisu spominjali, niti nudili. Možda će i taj račun stići na naplatu, o čemu je već pisao naš portal (”Vreme je da britanski kolonijalizam plati”).

Da li je SVO jedno od presudnih, istorijskih raskrsnica kakve smo već naveli, ili je to samo (istorijski gledano)  koškanje do sledeće, veće i odlučnije prilike? Sigurno je da su sve maske zbačene i da se svet, koji i nije bio sklon ujedinjavanju, dodatno podelio. I oni koji bi da ostanu neutralni na taj način su se u izvesnoj meri svrstali. Odavno dvostruki aršini nisu tako snažno delovali kao sada.

Niko se ne usuđuje da prognozira šta će biti posle SVO, jer istorijska i sociološka nauka nisu sportske kladionice. Šta je, međutim, izvesno što može da nam nagovesti kako će se događaji, načelno, odvijati?

Činjenica je da ljudi nisu skloni tome da menjaju obrasce svojih ponašanja. Ako su kroz ove nabrojane raskrsnice države i narodi prošli i nastavili skupljim putem, sva je prilika da ni sada to neće biti drugačije. Čak i ako bi taj put kojim slučajem bio ispravan (kao što su oslobodilački ratovi ili istraživanje kosmosa), ljudi bi uvek odabrali teži i komplikovaniji način.

Poraženi će uvek imati potrebu da nešto objašnjavaju i spremaju se za osvetu, a pobednike je kroz istoriju najčešće pobeđivalo spavanje na lovorikama. I u to smo se uverili mnogo puta; podsetimo se Francuske, vojne velesile i pobednice Prvog svetskog rata, kako je i koliko brzo bila poražena. I nije jedina koja je doživela takvu sudbinu. 

Da li će posle SVO biti lovorika i pobedničkog slavlja?Ona će se kad-tad završiti, pobedom jedne ili druge strane, kompromisom ili prividnim mirom. Svakako će se neko radovati, ali će lovorike biti samo simbolične, dok se ratnici budu pripremali za novi sukob. Ono što svi želimo jeste to da venci pobede ne budu radioaktivni. Za početak.