Prvi sovjetski borbeni avion četvrte generacije, napravljen da traje, MiG-31

Nedavno smo se bavili rekordima modifikovanog aviona ”MiG-25” koji je dugo privlačio pažnju i kog je pratilo mnogo mitova. Pogledajmo kako stoje stvari s njegovim naslednikom, koji nije samo obična modifikacija, već praktično nov avion.

Reč je o aparatu koji je vrhunac razvoja i modernizacije svog prethodnika. Predstavlja prvi sovjetski borbeni avion četvrte generacije i prvi lovac na svetu koji je opremljen faziranom antenskom rešetkom s korišćenjem elektronskog skeniranja.

Može da nosi rakete na šest podvesnih tačaka, a ima i dva mesta za podvesivanje dodatnih tankova s gorivom. U drugoj kombinaciji ima četiri tačke na trupu i četiri na krilnim pilonima koje se mogu koristiti u zavisnosti od zadatka i vrste naoružanja (do četiri rakete velikog dometa i još četiri srednjeg i manjeg dometa).

Kada se pročulo da je fabrika aviona ”Sokol” u Nižnjem Novogradu (Филиал ПАО “ОАК” – Нижегородский авиастроительный завод “Сокол” -Нижний Новгород, nekada Gorki) predala VKS (Воздушно-космические силы) remontovane i modernizovane aparate ”MiG-31 BM”, na Zapadu je počela trka u potcenjivanju ovog aviona.

Odmah se pokrenulo pitanja i sumnji s ciljem da se ovaj poduhvat predstavi kao promašaj i hvalisanje; najpre je na udar došla njegova starost. Zlobnici su ga čak nazvali ”kofer bez drške”. Tačno, on nije nešto novo, već veteran.

Služi od 1981. godine. Pri tom su ažurni kritičari zaboravili da je ”F-16” ušao u naoružanje 1978. godine, ”A-10” 1977. godine, a zapadni rekorder je ”B-52” još od 1955. godine. Naravno, nikome nije došlo svesti da potcenjuje ”B-95” koji je prvi let izveo 1952. godine.

Ozbiljni znalci, lišeni zlobe i medijske pažnje, dobro znaju da je avion složen mehanizam koji u osnovi zavisi od snage, žilavosti konstrukcije zmaja, a zatim i od njegove avionike, odnosno modernizacije.

Ono što je azbuka avijacije, podsetimo još jednom: ako je napravljen kako treba, na temeljnu konstrukciju može se nadograditi sve što je tog momenta moderno i delotvorno, pa piloti flote ”MiG-31” ne moraju da brinu o performansama svog aviona.   

Kad smo već kod kritika i reakcija, ni Sovjeti, odnosno Rusi, nisu ostali dužni kritičarima sa Zapada podsećajući koliko je problema još uvek s zamenom motora na ”B-52”. Motori ”Prat end Vitni J57” više se ne proizvode, pa je čak obelodanjen podatak da je dokumentacija za taj motor izgubljena!

Za razliku od ”B-52”, ”MiG-31” nema problema sa remontom i održavanjem komercijalnog motora ”D-30”,  iz koga je razvijena vojna varijanta ”D-30 F6”. Preduzeće ”Perm motori” (АО ”ОДК-Пермские моторы”) spremno je da proizvede i potpuno nove motore, tako da VKS ne mora da brine o tome da li će ovaj avion imati čime da bude pogonjen.

No, tu nisu prestale kritike na račun ovog aviona. Poznati svetski analitičar Brendon Vejhert pitao je: ”Čemu Rusima ovakav avion kad za njega nema ciljeva”? Kada je prestala opasnost od ”SR-71”, tako je i izgledalo.

Istina je da ”MiG-31” do SVO nije imao nekog posebnog posla, osim redovnih naleta i vežbi. Rusi na to odgovaraju – ”SR-71” više i ne leti zbog postojanja našeg aviona. Tačno je da je ovaj avion bio besposlen, ali ne i nespreman.

Avion naoružan raketama ”R-33” i ”R-37”, koje s velikom verovatnoćom obaraju ciljeve koji lete brže od dva maha i na dometima do 300 kilometara, samo vrlo neoprezni mogu potcenjivati. Na taj način ”MiG-31” nije više običan presretač, već pravi raketni nosač.

U varijanti ”K” on može vrlo lako da se modifikuje i konvertuje za različite zadatke i to u aerodromskim uslovima. Po ko zna koji put Rusi (Sovjeti) pokazali su da umeju napraviti sredstvo dovoljno prilagodljivo svim izazovima sadašnjice, ali i budućnosti. Setimo se samo često spominjanog ”Su-24”, ali ne i samo njega.

Pošto se znaju karakteristike i mogućnosti ovog aviona (većina zvanično registrovane kao rekordi), ruski analitičari, blogeri, pa i piloti, s dozom humora podsetili su Amerikance da je kineski balon preleteo preko celih SAD, ”polivajući ih sramotom”.

Zbog njega su podigli ”Raptor” uz pravu malu flotu drugih aviona. On je razneo taj balon s raketom od milion i po dolara.

Za to vreme ruski presretači takve balone obaraju masovno topovskom vatrom jer dosežu plafon leta s kog mogu dejstvovati na taj način. Pri tom bi ga samo izbušili, kako bi on neoštećen stigao do zemlje, gde će pasti u ruke zajedno s dragocenom opremom, koja će mnogo toga moći da kaže ruskim konstruktorima.

Ima svakako i ozbiljnih znalaca koji veoma poštuju ovu rusku letelicu i izražavaju se u vezi s njom s dužnim respektom. Rusima to nije bitno, jer oni nikad nisu posebno insistirali na imidžu i medijskom ratu. Njima je dovoljno to što može da obavi zadatke koji se od njega traže. A da li će to neko dokumentovati ili dovoditi u sumnju?

Oni koji su poslali neko sredstvo protiv ”MiG-31” najbolje znaju da li im se vratilo ili ne…i mudro će ćutati. Karakteristike ovog aviona su takve da nema tog avaksa koji će mu pobeći. Čak ni ukrajinski ”Su-27”, izuzetno manevrabilni avioni, nisu uspevali da izbegnu dejstvo ove potentne letilice.

Na Zapadu su se ponadali da ovaj teški, veliki lovac ne može da se nosi s dronovima, pa je dugo vladala neizvesnost da li on može da obara dronove i kakve. ”Migovi”, stigli iz ”Sokola”, nisu samo zastrašujuće gomile metala koje lansiraju rakete; oni su ne samo taktički, već i strateški borbeni sistemi. Kako?

”MiG-31 BM” u sprezi s drugim avionskim, brodskim i kopnenim platformama, traga i određuje ciljeve, pa mu ni skupoceni, izviđački dronovi ne mogu umaći. Na to ih je nateralo iskustvo zaštite Rusije s arktičke strane.

Grupe po četiri aviona mogu, upareni kao mini-avaksi da pokriju ogromnu teritoriju, kakvu nijedan lovac ne može. U tome im pomaže radar ”Zaslon – M” koji otkriva ciljeve na udaljenosti do 320 kilometara, a s velikom sigurnošću omogućava raketama da ih pogađa već na 280 kilometara. On može istovremeno da prati devet ciljeva, a da navodi na njih šest raketa.

U motore je ugrađen digitalni sistem upravljanja i plazma sistem paljenja sa ”Su-35”. Sada se motori mogu mnogo brže aktivirati, što borbeno dežurstvo čini lakšim. Slikovito govoreći, na ovom avionu ostao je trup (zmaj) iz 1975. godine i top, a sve ostalo je novo.

Može se diskutovati kojoj tačno generaciji pripada ”MiG-31 BM” (3++, 4?), no pre bi se reklo da je on generacija za sebe. Naravno, bilo bi (biće) interesantno videti sukob preskupih aviona pete generacije i ovog okrutnog borca, veterana.

Kako se dogodilo da se ovaj avion koristi i u druge svrhe?

Kao što znamo, zamišljen je kao presretač, a tokom SVO koristi se prvenstveno kao lovac za premoć u vazduhu i bombarder. On je sada i nosač hipersoničnih raketa. Pre ili kasnije biće postavljeno pitanje – zašto se ne bi obnovila proizvodnja ovog aviona, kada je on potpuno odgovorio svim, pa i najnovijim iskušenjima savremenog ratovanja?

Ako je u Kazanju mogla da počne proizvodnja ”Tu-160”, zar ne bi ”Sokol” mogao da počne s proizvodnjom aviona koji bi dobio uslovnu oznaku ”MiG-31.2”? Istina je da je lepo videti i uživati u pojavi aviona kakvi su ”F-22”, ”F-35”, ”J-20”, ”Su-57”.

Oni jesu impresivni proizvodi ljudskog uma. Ipak, kada se krene u borbu, na nebu najviše vidimo ”F-15”, ”F-16” (novi blokovi), ”F/A 18”, ”Su-27”, ”Su-30”, i druge proverene mašine. I u ovom slučaju ”MiG-31” ima poseban značaj: sposoban je da se sukobi sa svakim protivnikom. U to ne treba sumnjati, jer za komandama ovog aviona sede najiskusniji piloti.

Skupoceni avioni ostaju u hangarima, duboko pod betonskim kaponirima čiji su zidovi više od metra debeli i ojačani čelikom, čekajući, možda, bitku Sudnjeg dana. Za to vreme dejstvuju jevtiniji, provereni i pouzdani modeli. I oni padaju, bivaju obarani, ali obavljaju ono zbog čega su tako dugo u stroju. I na taj način ”MiG-31” pokazuje svoju vrednost jer nijedna zemlja na svetu nema baš takav, višenamenski avion, pri tom veoma uspešan.