Dok zapad osmatra rusku teritoriju i navodi ukrajinska napadna sredstva u Moskvi dilema: Obarati ili ne špijunske letelice?

Kako ‘razjuriti’ one silne i opasne ‘kibicere’ koji se ne sklanjaju iz VaP Crnog mora? Bavićemo se pravnim aspektima ovog problema. Značajan broj dejstava po ruskoj teritoriji obavljen je preko akvatorije Crnog, pa i Azovskog mora.

Svaki put kad se neka dalekometna raketa probije kroz rusku PVO, društvene mreže i razni analitičari aktiviraju pitanje – obarati ili ne obarati BPL koje se nalaze u tom reonu i aktivno navode ta sredstva.

Jasno je da je, zahvaljujući njima, neka raketa stigla na svoj cilj, da su pokreti ruskih trupa na stalnom uvidu; isto tako je jasno da se ove letelice nalaze nad međunarodnim, neutralnim vodama i u međunarodnom VaP. Kako se od njih odbraniti?

Obarati ili ne obarati?

Zapad je našao način da osmatra rusku teritoriju i navodi ukrajinska napadna sredstva, a da Rusi ne mogu da odgovore na način kako bi ”jastrebovi” širom Rusije, pa i društvenih mreža, hteli. Na svu sreću, rat ne vode društvene mreže, već ozbiljni profesionalci koji moraju o svakom detalju da povedu računa.

A tih detalja ima prilično. Pođimo od specifičnosti Crnog mora. Njegov položaj je mnogo složeniji nego što to na prvi pogled izgleda. Osim što je unutrašnje more, ono je i ivično more Atlanskog okeana. Pri tom je Azovsko more, kao deo Crnog, početno ivično more, razdvojeno od Crnog Kerčenskim moreuzom koji je premošćen čuvenim mostom.

Oko trećine rečnih voda Evrope utiče u njega. Na njegovim obalama je šest suverenih država (Rusija, Ukrajina, Rumunija, Bugarska, Turska i Gruzija) i jedna delimično priznata – Abhazija. Da bi se u njega ušlo, i izašlo, treba proći kroz dva moreuza i jedno more (Dardanele, Mramorno more i Bosfor) koji se nalaze na teritoriji samo jedne zemlje i korišćenje ovih ”vrata” regulisano je mnogim deklaracijama javnog i morskog prava. Krcato je važnim morskim bazama i lukama i predstavlja jedino toplo more na koje izlazi Ruska Federacija.

Tok SVO pokazao je problem s kojim su Rusi verovatno računali, ali u kolikom obimu ostaje da se svedu računi. Na njemu i iznad njega ovih godina je prilična gužva. Svašta se tu nalazi u vazduhu, ali i na površini i ispod nje. Preko njega se dejstvuje na udaljene ciljeve, kao preko neke obilaznice.

Problem je što velike udaljenosti traže korekturu putanje, ali ne kao nekada, satelitskom inercijalnom navigacijom, već uz pomoć sofisticiranih, specijalno konstruisanih bespilotnih letilica. Kako iz satelita navesti raketu na brod koji se prilično brzo i nepredvidivo kreće? To mogu samo BPL. One s velikim uspehom navode rakete svih tipova, od ”Neptuna” do ”ATACAMSA” dovodeći ih precizno do cilja. Odbrana tog cilja je već nešto drugo. 

Kako se rešiti te napasti?

Pogledajmo, najpre, regularne pravne mogućnosti. Najjednostavnije je proglasiti zonu zabranjenog leta iznad Crnog mora. Međutim, kako nju, u kojim granicama, definisati? Da bi se uklonile izviđačke bespilotne letilice i zabranio njihov let, sve zemlje u regionu moraju s tim da se saglase i da odobre uvođenje zone.

To se može uraditi na dva načina – preko OUN, ili međusobno, na nivou država crnomorskog regiona. Jasno je svima zašto je to nemoguće. Dve od šest zemalja u sukobu, a tri su članice NATO…a tu je i Gruzija. Ishod je svima poznat, unapred.

Drugi način je da Rusi jednostrano proglase zonu zabranjenog leta. Za to oni imaju sva sredstva. Ono u čemu su ograničeni, a što je i najvažnije za uklanjanje letilica iz te zone, jeste PVO. Samo najstariji sistem S-200, kao i najnoviji, S-400, mogu dostići ciljeve do 250 kilometara.

Za ”S-500” još nije poznato u kom su obimu i koliko spremni za dejstvo i da li će baš tu biti raspoređeni. Postoji mogućnost da se jedna ili dve fregate naoružaju sistemima ”S-300F” i da krstare kao pokretne PVO stanice, ali i njih treba štititi od neprijatelja, Ukrajine, za koju ograničenja ne važe jer je u ratu.

Istina je da su ukrajinske flote dronova pretrpele velike gubitke, kako na moru, tako i u svojim bazama i fabrikama, ali ipak: dovoljno je da jedan stigne do neke od tih fregata i sve pada u vodu. Bukvalno. To znači da te fregate moraju da budu deo udarnih grupa, ono što Amerikanci zovu ”task force”. To ruskoj Ratnoj mornarici nije problem, ali postoji nešto iznad toga – neutralne vode!

Tu je stvar, sa stanovišta međunarodnih zakona i konvencija, vrlo jasna. Ti dogovori su višedecenijski i odnose se i na Rusku federaciju.  Teški dronovi ”vise” iznad neutralnih voda, na neutralnom nebu. I tu je međunarodno pravo izričito: ono zabranjuje nepotrebno zatvaranje vazdušnog prostora na duže periode, osim u slučaju nekih incidenata, manevara, prirodnih nepogoda, itd.

Šta je to ”duži vremeniski period” na diplomatskom jeziku jeste još jedan od kamena spoticanja i zamki. Setimo se da je u Libiji ta zona uvedena na šest meseci. Za to vreme raskomadana je država, ubijen predsednik i napravljen haos građanskog rata. Prema tome, teške BPL nastaviće sa svojim misijama, navodiće rakete i čamce-kamikaze. 

Ukrajinci koriste maksimalno tu situaciju koja traje već dve i po godine i ne nazire joj se kraj. Očigledno, opcija legalnog uvođenja zone zabrane leta je besmislena, uprkos praksi. A praksa kaže da postoje takve zone i to već decenijama. U Tihom okeanu to su područja gde ameriraju svemirski brodovi i odbacuju se iskorišćeni sateliti. Crno more nije takav tip akvatorije. Više liči na prometnu raskrsnicu nego na beskrajnu pustoš Tihog okeana.

Razume se, uvek postoji mogućnost da neki ruski avion ”slučajno” proleti preblizu nekog izviđačkog drona ili ga pomeša s neprijateljskom letilicom. Čak i stari mornarički ”Su-27” lako otkrivaju takve dronove. Možda će se one povući i delovati iz VaP članica NATO, ali će svi ovi vrhunski modeli, ” MQ-9 Reaper” i ”Global Hawk” nastaviti da navode ukrajinske rakete i dronove na Krim i Krasnodarski kraj. 

Ograničavajući faktori

Očigledno, Ruska Federacija ne može političkim i diplomatskim sredstvima da se izbori za zonu zabranjenog leta. Ona može da to jednostrano uradi, ali kako će reagovati druga strana? Da li je baš svejedno kad polete suhoji i pošalju ”Ripere” u more?

Huti su do sada oborili pet takvih letilica, ukupne vrednosti oko 150 milona dolara. Ali, to su Huti, a ne Rusija koja je svoja dejstva već ograničila definicijom ciljeva SVO i to kao članica Saveta bezbednosti OUN.

Rusi bi mogli da izveste NATO da je doneta jasna političko-vojna odluka da se obaraju svi dronovi bez izuzetka koji predstavljaju opasnost po nju. Ali, ni to nije rešenje. ”RQ-4B Global Hawk” osmatra preko 400 kilometara, tako da mu PVO sistemi Rusije ne mogu ništa. Očigledno je besmisleno trošiti vreme na pregovore o ”pomeranju granica zone letenja”.  

Kako primeniti aktivne mere upozorenja?

Oboriti američku BPL u međunarodnim vodama ne mora obavezno da bude casus belli (povod za rat), ali treba razmisliti – da li vući đavola za rep? Tehnički gledano, Rusi mogu da obaraju sve što je u njihovom dometu ne obazirući se na međunarodno javno pravo. A šta kada njima to javno pravo zatreba?

Faktički, mnoge države NATO već su učesnici konflikta između Rusije i Ukrajine, pa se rad američkih BPL, navođenje raketa i dronova-kamikaza takođe može smatrati agresijom na Rusiju. Svi znaju ko sedi za komandama tih napadnih sredstava, a Rusi ih svakako obaraju ili potapaju. Tako ni obaranje BPL ne bi bilo razlog za opšti rat.

Međutim, za razliku od raketa i čamaca kamikaza, one deluju atraktivnije, pa bi njihovo obaranje izazvalo daleko veću medijsku galamu – i sve što za njom ide: pritisak javnosti, nervozu političara, pa i još poneki neoprezni potez. Da li je to vredno rizika? 

Rusi pri tom stalno imaju na umu još neke momente: vode Crnog mora, kao što znamo, jesu vrlo složeno mesto, sa podelom akvatorija koje sužavaju površinu neutralne akvatorije.

U Crnomorskoj floti nije ostalo toliko mnogo brodova koji mogu da potpuno pokriju taj reon, mada se iz baltičkog reona mogu prebaciti pojačanja, što je vezano sa vremenom, ali i slabljenjem pozicije na isto tako  neuragličnom i tesnom mestu za Ruse. Šta ako neka od pribaltičkih država neki moreuz proglasi zabranjenim za korišćenje?

Oresundski moreuz, uzmimo ga za primer, kod Helsingborga širine je kao Dunav kod Đerdapa. Šta onda ostaje Rusima? Ono zbog čega su i počeli SVO. Da uništavaju ukrajinska napadna sredstva još pre poletanja, a za to imaju više nego dovoljno mogućnosti.

Ruske Vazdušno-kosmičke snage mogu biti i štit i mač, odnosno metla, za sve bespilotne letilice. Pitanje je samo političke odluke i naređenja koja iz toga slede. Rusi su povlačenjem jednog dela flote u bezbednje luke poslali jasnu poruku, a ona se može odnositi i na granice njihovog strpljenja.

Da li će i kakva reakcija uslediti, ili će to biti svako čudo za tri dana? Ostaje da se vidi da li su Amerikanci i NATO spremni da formalno zarate s Rusima zbog Ukrajine, ili će se koncentrisati na drugu vrstu aktivnosti. Partija traje, igrači su ozbiljni, pa je teško očekivati da se neki pion, kao što su BPL, pretvori u kraljicu.