NaslovnaAnalitikaPonovni uspon 'Otomanskog carstva': Jednom osvajač…

Ponovni uspon ‘Otomanskog carstva’: Jednom osvajač…

Republika Turska (Türkiye Cumhuriyeti), jedna od malobrojnih država čija površina se nalazi na dva kontinenta, naslednik je jedne od najvećih imperija u istoriji – Otomanskog carstva (Osmanlı İmparatorluğu/Osmanlı Devleti).

Ono je svojevremeno stiglo u svojim osvajanjima na prag Cetralne Evrope. Ogromno ratno iskustvo stečeno u sukobima sa Mongolima i drugim azijatskim narodima, od njenih snaga napravilo je surovu borbenu mašinu, poznatu po nemilosrdnom odnosu prema protivniku, ali i po stvaranju jedinstvene ”legije stranaca” – janičara.

Posle Prvog svetskog rata ono je nestalo, ali je ostavilo dovoljno veliku i moćnu podlogu da Turska bude i danas respektabilna zemlja u svakom pogledu. Nalazeći se na idealnom, nezaobilaznom putu između Evope, Azije pa i Afrike, njene granice dugačke su gotovo 10.000 kilometara, od čega najveći deo izlazi na more, oko 7.200 kilometara.

Tako Turska može da, po potrebi, štiti i razvija svoje interese u Egejskom, Sredozemnom i Crnom moru. Oko nje nalazi se osam zemalja sa neposrednim kopnenim granicama od 2.648 kilometara.

piri reis najnovija turska podmornica
piri reis najnovija turska podmornica

Savremena Turska brzo se prilagodila svetskim trendovima, a kao stara, iskusna trgovačka sila, umela je i ume da odmerava svoje postupke u skladu s datom situacijom.

Tako je ona danas član NATO, ogroman proizvođač raznovrsne vojne i druge opreme, država bez koje se ni na jedno pitanje vezano za situaciju u Levantu, odnosno na Bliskom istoku, ne može dobiti potpun odgovor.

Posmatrano kroz događaje vezane za SVO možemo se uveriti da Turci vrlo taktično i promišljeno koriste svoj položaj kapije Crnog Mora, kombinujući obaveze u NATO sa neizbežnim interesima velikog i moćnog suseda, Ruske Federacije.

Ovaj položaj Turska je stekla svojom zaslugom, vodeći pametnu spoljnu politiku, oslanjajući se na pragmatične saveznike istih interesa.

U tu spoljnu politiku spada njeno aktivno učešće u tzv. mirovnim operacijama gde su njene snage nakupile značajno iskustvo. Ono im je koristilo i koristi kako u slučaju Kipra, tako i u borbi s Kudrima, angažovanju u Siriji, i drugim  mestima po potrebi.       

Posebno interesantno je njeno angažovanje u oružanom konfliktu u Libiji. Kakve su turske mogućnosti u tom slučaju, i da li one predstavljaju logičan nastavak njenih dosadašnjih aktivnosti? Šta je Turska u Libiji još naučila i postigla, a šta joj može biti od koristi? 

Predistorija vojnog angažovanja turskih OS

Turske oružane snage brzo su počele da nakupljaju borbeno iskustvo u XX veku. Najpre su učestvovale kao deo kontengenta OUN tokom Korejskog rata. Kao što znamo, praktično su OS SAD bile najveći deo ovog sastava, pa su Turci imali od koga da se nauče modernoj tehnici i ratovanju.

Ne treba zaboraviti da su Turci istorijski gledano ratnički, osvajački narod i da tu genetsku predispoziciju nikako ne treba zanemariti ili potceniti, kao značajnog činioca u njenom razvoju i usponu. Prva samostalna misija Turske bila je na Kipru 1974. godine, o čemu smo već pisali u tekstu ”Kako je Turska sprovela svoju Specijalnu vojnu operaciju na Kipru: Operacija ‘Atila’”.

Sledeći izazov bio je Kurdistan, vekovno žarište turskih etničkih problema. Godine 1984. Radnička Partija Kuristana pokrenula je pobunu. Ona je naišla na reakciju države koja je angažovala oružane snage. Akcija je proširena ne samo protiv pobunjenika u Turskoj, već i u susednim državama, Iraku i Siriji, u proleće 2011. godine. 

turska i kurdistanska zastava
turska i kurdistanska zastava

Kada su se Siriji rasplamsali nemiri i neprijateljstva, preteći da tu zemlju u potpunosti unište, ili bar naprave na dugogodišnje žarište dodatnih problema na Bliskom istoku, te time i izvor novog posla za NATO i njegov oružarski lobi, Turska se i tu uključila. Ovaj put razlog je bio intervencija protiv jedinica Islamske države na području grada Al-Bab 2016. godine.

Prva iskustva nisu bila u skladu s očekivanjima, niti uspešna, bez obzira na to što su proturski paramilitanti delovali kao prethodnica ispred regularnih trupa Oružanih snaga.

Njihova loša obučenost dovela je do toga da je 21. decembra 2016. godine odred militanata ISIS koji je stigao iz Iraka, uz pomoć bombaša samoubica probio njihove borbene linije i napao regularne trupe.

One su tada pretrpele značajne gubitke. Uništeno je deset tenkova ”Leopard 2A4”, jedan tenk ”M-60T” i tri borbena vozila pešadije ”ACV”, uz pogibiju 16 vojnika.

To iskustvo prinudilo je komandu da promeni taktiku, način obuke, pripreme i dejstva, pa su tokom 2019. godine, u borbama za Manbidž, gradu na severu Sirije, Turci angažovani mnogo opreznije i spremnije.

Najpre su proturski militanti privlačili vatru na sebe, prinuđujući odrede Kurda da deluju na njih i tako se otkriju. Zatim su se militanti povlačili i po otkrivenim ciljevima i vatrenim tačkama delovale su avijacija i artiljerija turskih Oružanih snaga. To je bilo pokazatelj da su Turci shvatili značaj interodovske i intervidovske komunikacije. 

Libija i njene lekcije

Posebno značajno iskustvo Oružane snage Turske stekle su u Libiji tokom 2019. i 2020. godine. Uklapajući se u američku vojnu koncepciju, Turci su iskoristili praksu koju su prošli s Kurdima, unoseći finese i novine u borbu.

turski s 400
turski s 400

Upravo tako počinjali su dejstvo radi podrške Oružanim snagama Vlade nacionalnog saglasja (Government of National Accord) u borbi protiv snaga Kalifie Haftara (Khalifa Belqasim Haftar), ali tek pošto su skoncentrisali dovoljno snaga avijacije, Ratne mornarice i artiljerije.

Turci nisu srljali kao u prvim danima sukoba u Siriji, potcenjujući protivnika, naprotiv. Ovaj put su profesionalno, iskusno, privukli snage, izvršili pripremu i dejstvovali. Na taj način obezbedili su potiskivanje i onesposobljavanje sistema upravljanja, komandovanja, veze i snabdevanja Hafrarovih trupa u Zapadnoj Libiji. Tako dejstvujući, omogućili su snagama Vlade nacionalnog saglasja (jedinstva) da krenu u nastupanje.

Kako je Turcima pošlo za rukom da tako brzo ovladaju ratnom veštinom i pokažu da su prelomni faktor u nekom sukobu van svoje teritorije? Pored već navedenih predispozicija, istorijskog pamćenja i nacionalnog ponosa, Turci su za relativno vreme izrasli i u veoma respektabilnu, na svetskom nivou, industriju naoružanja.

Još je u Četvrtom arapsko-izraelskom ratu bilo uočeno korišćenje BPL i one nisu bile nikakva novost. Najveći broj država ih je imao. Njihove sposobnosti i vrednost, ali i mane, uočili smo i mi, pre četvrt veka, prilikom agresije na SR Jugoslaviju.

Međutim, sukob u Nagorno Karabahu, rodio je novu zvezdu ratišta i dao joj neviđenu medijsku pažnju, a to je BPL ”Bajraktar TB-2”, koja je projektovana i proizvodi se od 2014. godine u njihovoj kompaniji ”Baykar”.

ostaci jednog bajraktara u libiji
ostaci jednog bajraktara u libiji

Decenijama su kopnene trupe na opasnost iz treće dimenzije reagovale tek kad bi čule zvuk mlaznog aviona ili helikoptera, koji je nemoguće bilo sakriti. Ogroman broj ljudstva i skupocene borbene tehnike postali su plen i žrtva gotovo nečujnih ”Bajraktara” i opuštenosti trupa, nenaviknutih na takvu vrstu pretnje.

Već sledeća operacija, SVO, pokazala je i mane ”Bajraktara”, ali to nije prvi put u istoriji ratovanja. Na osnovu tih iskustava samo u Turskoj razvijeno je i razvija se niz kompatibilnih BPL vrlo različitih namena, od onih mikroveličina, do nosača dronova i kamikaza.

Očigledno su iskustva iz Sirije, a posebno iz Libije, ojačale položaj Turske i respekt prema njenom ratnom iskustvu, ali i izbacile u prvi plan oružarsku industriju kao vrlo potentnog partnera.

10 KOMENTARA

  1. Da nismo turke podcenili na maričkoj bitki,danas ne bi postojali mnoge nama susedne etnicke grupe,da ne kazem narodi.ne treba ih podceniti,jaki su i prejaki za nas,bolje organizovani,opremljeni,motivisani,brojniji itd.trebalo bi voditi ozbiljnu politiku sa njima.a ozbiljna politika i od neprijatelja napravi prijatelja….

  2. Iz primera Turske vidimo da razvoj svoje vojne industrije daje velike uštede u budžetu, jer se ne kupuju tuđe, zapadne skupe, a često i neupotrebljive, ili zastarele igračke za ogroman novac.
    Jaka domaća industrija omogućava dobru zaradu u prodaji drugim državama.

  3. Kamo srece da smo imali pameti i pratili najjace,kao ostali,nego smo morali biti junaci da vecito ispravljamo krive drine

    3
    1
  4. Mora u Evropi nema dok se Turci ne isteraju iz Evrope i dok Aja Sofija nebude ponovo crkva. To je odavno zapisano i tako će i biti . Sad kad će de desiti ne znam i da li će Turci i muslimani prevladati ili obrnuto…ali svi toga moramo da budemo svesni . Islam je najsgresivnija vera

    10
    1
  5. Kako ste ih nahvalili neko bi pomislio da su prava sila.U stvarnosti oni su i dalje zlikovci koji se uvek kriju iza nekoga.Nisu imali pravog protivnika već samo lokalne milicije,slabo naoružane i malobrojne.Uvek su sebe uzdizali kao da su ratnici a zapravo su najobičnije kukavice.Naši preci iz Gvozdenog puka naoružani samo puškama i bajonetima razbili su njihovu prvu armiju sa sve topovima i mitraljezima.Mi smo preživeli svakojake udare i sankcije a oni su poklekli kada su Ruski turisti prestali da dolaze!!!

    13
    2
  6. Џаба све. Ускоро ће добити понуду из братске им Америке. Или сте са нама или против нас. Ако дође до негативног одговора Грци постају Балканска сила а Кипар ће се вероватно ујединити и поново постати целовит. Ако се врате мајци Америци морат ће кренути на Русе. Турска неможе да седи на две столице јер нема ни економски ни војни потенцијал. Немају они пара ни за леба а не за подморнице. Бајке су на другом спрату

    11
    1
  7. Od imperije turci spali na prosjački štap, ko i portugalci, španci. Francuzi ne toliko, oni imaju industriju. Nemci posebno nisu toliko pali. Englezi…nešto između španaca i nemaca, onako. Rusi su pali tih 10-ak godina za vreme pijanog nemačko-jevrejskog vepra Jelcina, sada su vratili mnoge aspekte sile, dignuli su već mnogo ali još malo da dignu ekonomiju i imaju apsolutno sve atribute sile br.1. Videćemo uskoro koliko će aneri duboko da propadnu. Ali turci su najgore propali i to stanje traje ne 10 ruskih loših godina, ili 15 nemačkih, nego već 150 godina.

    11

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave