Ponekad na našem portalu zapazite naslov ”misteriozno oružje tog-i-tog konstruktrora”. Zaista, Tim portala se trudi da iznenadi i obraduje svoje pažljive čitaoce jer se ne može baš sve znati.
Mnogi modeli su ostali na nivou unikata, a za mnoge se i vrhunski znalci iznenade. O kakvom je sad misterioznom oružju reč?
Ono, zaista, može iz mnogo razloga da ponese naziv misteriozno, stoga vam ga nudimo za ovaj vikend da na njemu malo potrošite pažnju i pridružite se istraživanjima, dokazivanjima ili osporavanjima.
Mit ili istina? Trocevni revolver – anonimna zvezda višecevnih revolvera. O njemu postoji toliko mnogo kontroverzi da je, ako ništa drugo, to razlog da se pozabavimo njime i nestastandardnim oružjem kod koga se pojavljuje odstupanje od uobičajene količine municije. Makar ništa od ovoga nije istina ili je teško dokazivo, interesantno je pozabaviti se istorijatom razvoja jedne od napopularnijih vrtsta ”kratke cevi”.
Revolver je izum koji pripada jednom od kamena temeljaca istorije naoružanja. U odnosu na svoje prethodnike predstavljao je presudno otkriće, još kad se u primitivnim oblicima pojavio već početkom XIX veka, odnosno kada je tehnologija omogućila njegovu proizvodnju. Ime je dobio po latinskom glagolu revolvere (okretati) i novoengleskog, gotovo istog (revolve).
Naziv je bio više nego zaslužen, pa je bez izmena prihvaćen, praktično, u svim jezicima sveta. Najpopularniji je u SAD, što nije ni čudo. S njim smo se, najčešće, sretali u filmovima, retko u stvarnosti.
Mnogi su primetili da su kauboji, koristeći prve modele revolvera, najpre zapinjali obarač, pa onda dejstvovali. Razlog je što je prva komora tada bila prazna pa su revolveri imali pet metaka. Tako je bilo jer prvi modeli nisu imali kočnicu pa je moglo doći do samoopaljenja.
Revolveri imaju raspon punjenja od četiri pa do 30 metaka. Međutim, najčešći raspored je burence sa šest komora, mnogo ređe sa pet, sedam ili osam. Inžinjeri su to lako objasnili. Imitirajući pčelinje saće, a uzimajući u obzir veličinu oružja, kalibar, snagu metka, debljinu zidova, itd, stalo se na stanovište da je konfiguracija od šest metaka uslovljena geometrijom.
Rotacija burenceta idealno je podešena ako su polja simetrično raspoređena u svakom trenutku. Heksagonalni raspored bio je optimalan za dvodimenzionalno rešavanje smeštaja municije.
Naravno, pored toga, značajan faktor bila je snaga metka, pa su revolveri pravljeni oko tada postojećih snaga i kalibara, vodeći računa da burence i cev mogu da izdrže pritisak i bezbedno koriste.
Ipak, u ljudskoj prirodi je da traga za boljim, jačim i većim, pa je tehnologija materijala izrade revolvera i muncije, omogućila da se prave revolveri koji će izdržati velike pritiske. Međutim, mnogima je šest metaka bilo malo, a brojni pokušaji da se naprave revolveri sa sedam ili više metaka završavali su neuspešno.
Istorija beleži da je postojao revolver i sa 30 metaka, naravno, malog kalibra, ali ovom prilikom mi ćemo se baviti pokušajem koji i danas predstavlja enigmu za brojne istoričare naoružanja. Da li je takav revolver stvarno postojao, kakvi su bili potrebni uslovi da se on napravi i da li je, što je najvažnije, bio delotvoran?
Kada su kod dugih cevi konstruisani getling modeli stvorena je sintagma ”borbena brzina paljbe”. Tada je to moglo da se učini višecevnim sistemom, uz veoma komplikovan prenosni mehanizam. Problem s takvim oružjem bio je kako logističke, tako i tt prirode – trebalo ga je voziti, koristiti više članova posade, nekako izbeći demaskiranje prilikom paljbe itd.
Vojsci je bilo potrebno i oružje kratke cevi koje bi bilo kombinacija visoke brzine paljbe (što je kod revolvera bilo relativno zadovoljavajuće) i povećan obim prijema municije, što bi dalo rešenje povećane vatrene moći.
Prvi takav pokušaj beleži se već 1879. godine. Francuski ”Baylè 1879 wallet / palm pistol” (pištolj za novčanik, odnosno dlan) koji je bio je izraz upravo takvih nastojanja. Ovaj pištolj imao je šest cevi kalibra pet mm koje su bile poređane jedna iznad druge, koristeći dvostruku akciju okidanja da ispaljuje jedan po jedan metak.
Očigledno je reč o samoodbrambenom oružju vrlo neobične konstrukcije, što nije čudo za vreme kad se pojavio, jer beležimo i jednometna oružja smeštena čak i u prsten.
Dolazimo do jednog revolvera kome je posvećen ovaj tekst. Taj revolver nije zaslužio pažnju samo svojom bizarnošću ili maštovitošću, već i time što već duže od veka on predstavlja jednu od najvećih enigmi istorije naoružanja.
Svakakvih pokušaja je bilo u počecima industrije kratkih cevi, pa nije čudo da njega spominje Aleksandar Borisovič Žuk u svojoj čuvenoj knjigi ”Svi pištolji revolveri sveta” (koju je, inače, pravio uz pomoć podataka dobijenih iz SAD, od kojih sigurno neki podležu proveri).
U knjizi (velikih ambicija, ali skromnijeg dometa) Jana V. Hoga i Džona Viksa ”Enciklopedija ručnog oružja dvadesetog veka”, a brojni portali i forumi, osim prenošenja opštih mesta i fotografija, spore se do danas čak i oko države u kojoj je revolver kojim se bavimo nastao.
Jedni tvrde da je reč o španskom modelu, drugi na osnovu fotografije (koja može biti i montirana, a sam primerak – replika, štampan u 3D tehnologiji) da je reč o italijanskom pokušaju.
S fotografijama ćemo se nekako i snaći. Danas je pojam ”fotošopiranje” drugi naziv za vizuelnu laž. Šta ćemo sa podacima koji uporno kruže, prateći mukotrnu sudbinu višestruko puta pljačkanih muzeja tokom silnih ratova, podmuklih kolekcionara, itd? A ima i toga…
Jedna strana ove enigme ima sledeće tumačenje: početkom XX veka, gotovo vek posle izuma revolvera, izvesni španski oružar odlučio je da na svoj način reši taj problem i ponudi svetu (koji je uvek bio u nekom ratu, lokalnom ili regionalnom) rešenje problema, nezavisno od toga što su na pomolu bili idejno rešenje i realizacija automata, kao još jedne prekretnice u naoružanju ne samo pojedinca.
Paradoksalno je da ne postoji nijedan dokument koji verifikuje taj patent, nema crteža, a ne zna se ni ime tog oružara! Dok su njegove kolege uspešno krčile put ka automatizaciji pištolja i dugih cevi, zarađujući pri tom veliki novac, pretpostavlja se da je konstruktor hteo da ogromnom tržištu SAD i drugim korisnicima revolvera ponudi revolver koji će višestruko nadmašivati svojim kapacitetom dotadašnje modele.
Tako je nastao jedistven, smatra se, revolver s tri cevi. Sačuvan je jedan jedini primerak (?). Na njemu se jasno može uočiti bubanj (”burence”) sa komorama u dva koncentrična kruga (šest+dvanaeset). Kalibar je bio veoma popularan i pritupačan – 6,35 x 15 mm Brauning. Geometrija ovog doboša jasno pokazuje da su komore grupisane po tri – jedna u unutrašnjem i dve u spoljašnjem redu.
Prema osnovnoj zamisli, unutrašnji krugovi su pomereni u ”par-nepar” rasporedu u odnosu na spoljni, brojniji, tako da su činili ”trojke”. Revolver je punjen vrlo moderno, pomoću šablona koji se i danas zove moon clip, u koji su smešteni svi meci.Na fiksnom delu rama bila su dva polukružna ispusta koji su onemogućavali da metak ispadne ako bi strelac revolverom razmahivao (udarao) ili dejstvovao pod nepovoljnim uglom.
Meci su bili raspoređeni ”sektorski” (po tri) i poklapali su se s ležištima metka u cevima. Tri olučene cevi dužine tri inča (7,62 mm) bile su spojene i smeštene na masivnu, noseću osovinu koja je bila integrisana skladno u ram revolvera, povezana sa osovinom oko koje je vršena rotacija radi punjenja i pražnjenja.
Da bi se ispraznio revolver, trebalo je deblokirani pokretni blok, ”prelomiti” cev i protresti bubanj. Zatim se pomoću dugmeta za izvlačenje uklanjala obujmica sa istrošenim patronima i ubacivana nova. To rešenje (istovremenog punjenja i pražnjenja) znatno kasnije postalo je standard kod pištolja, bilo kao zamena čaura, bilo kao zamena celog burenceta.
Jasno je da je upotreba tri cevi i specifičnog bubnja istovremeno tražila veoma ozbiljnu modifikaciju klasičnog mehanizma za okidanje dvostrukog dejstva. Prvo, revolver s tri cevi dobio je tri udarača, za svaku cev po jedan.
Međutim, mehanika revolvera mu nije dozvoljavala da puca istovremeno iz tri cevi! Za izbor cevi korišćen je poseban pokretni prekidač na vrhu rama revolvera, direktno iznad udarne igle. Kada je u srednjem položaju, sila sa okidača se prenosi na udarnu iglu i glavnu oprugu donje cevi.
Prilikom pomeranja ”regulatora paljbe” u krajnji levi položaj, pucalo se iz gornje leve cevi, a iz desne pomeranjem udesno. Radi sigurnosti, okidač je imao i jedan manuelni osigurač čiji je vrh bio istaknut i vidljiv spolja na zadnjem delu revovera.
Sve u svemu, namera je bila jasna: umesto da puni revolver posle šest ispaljenih metaka, strelac je to radio posle 18 metaka! Svakako je bilo mnogo brže pomeriti regulator paljbe kad se ispuca šest metaka na sledeću grupu metaka, nego puniti i prazniti revover posle šest hitaca.
Specifičan dizajn bloka doboša i cevi dale su revolveru veoma nekarakterističan izgled, ali su zadržane dimenzije i proporcije koje su bile standard za ovu vrstu oružja. Pri tom je masa revovera bila mnogo veća od drugih konkurenata – nešto više od kilograma. Glavni deo oružja, ram sa mehanizmom za okidanje, napravljen je od niklovanog čelika.
Blog cevi i bubanj bili su od plavog čelika, a za bolje ”ležanje” u ruci drška je imala oblogu od tvrde gume s narezima. O pištolju se, ponovićemo, vrlo malo zna, osim onoga što njegov sam izgled nudi, a logika upotrebe sugeriše. Postoji podatak da je izrađen između 1910. i 1920. godine, ali to je nemoguće utvrditi. Uobičajenih i brojnih znakova fabričke obrade, uočljiv samo puškarima, nema.
Jedino na uskoj traci na gornjoj površini bloka cevi utisnut je napis ”Pistola Concaricatoji cal. 6.35”. Lingvisti su gotovo sigurni da je reč o španskom jeziku, ali tu se istraživanje neumitno završava jer imena, pa ni inicijala autora ili radionice nema nigde. Font takođe može da prevari.
Pažljivo je pregledan i spolja i iznutra, traženi su skriveni znaci, ali se do njih nije došlo. Smatra se da je napravljen taj jedan, jedini primerak i da se taj nalazi kod nekog ruskog kolekcionara. Podaci o dejstvu ili bilo kakavim ispitivanjima (radioničkim, fabričkim, komisijskim) ne postoje.
Najuporniji istraživači tragali su po novinama toga vremena pokušavajući da nađu bilo šta vezano za ovaj revolver (ponudu za saradnju, traženje partnera, eventualnu tržišnu ponudu ili reklamu), ali nisu našli.
Do sada nije otkriven nijedan revolver takvog tipa. Pri tom je paradoksalno da se mnogim modelima, rađenim serijski ili probno, gubi trag. Da li je ovo jedan, jedini primerak ? Ni to nije izvesno. U muzeju je izložena kopija ovog trocevnog pištolja.
Od čega je kopirana, muzej podatke nema jer su nestali u ratnim zbivanjima ili ih je neko jednostavno zagubio. Ako nije kopija, onda je reč o vrlo, vrlo maštovitom autoru, a to već nešto govori. Na raznim aukcijama, zahvaljujući naprednoj digitalnoj 3D štampi, pojavljuju se njegove kopije i to je sve.
Ali, to ipak nije sve! Značajan broj autora tvrdi da je reč o italijanskom proizvodu! Da li je reč o internet ”resavskoj školi” (copy-paste) istraživanja, površnosti ili želji da se ospori nečije delo? Svi podaci i sve fotografije su iste kao kod spomenutog španskog (?) modela, s tim što se pojavljuje (na rampi glavne osovine napis ”Pistola con Caricato in 6.35mm”!. Caricato je skraćeni oblik od italijanske reči za karikaturu (caricature), a zastupnici ove teze tvrde da nije bilo mesta da se reč do kraja napiše!
Ovu tezu zastupa poznati bloger i istraživač Brajan Dodson. Da li je ovo njegov cinizam, nemoguće je utvrditi jer, kako smo već naveli, napis nije teško promeniti na replici. Kako god, mnogo toga oko ovog oružja je pod znakom pitanja, pogotovo što se ne navodi iz kog muzeja je revolver otišao na aukciju i kada je ona bila.
I kad pomislite da je to sve što se tiče višecevnih ručnih oružja, stvarnost vas iznenadi. Postoji priličan broj revolvera (pa i pištolja) s više cevi:
- ‘Arsenal Firearms AF2011A1”, dvocevni italijanski pištolj u kalibrima 38 Super i 45 ACP, iz 2011. godine, rađen po uzoru na Kolt ”1911”.
- ”COP .357 Derringer” u kalibru 357 magnum, proizvođen u ”American Derringer” od 1983. do 1989. godine.
- ”Garrucha”, brazilski pištolj proizvođen tri decenije (1930-1960), u devet različitih kalibara.
- ‘Mossberg Brownie”, cečtvorocevni pištolj proizvođen od 1919. do 1939. godine u kalibrima 22LR i 22 kratki u fabrici ”O.F. Mossberg & Sons” (Konektikat, SAD).
- ”Mk 1 Underwater Defense Gun”, američki podvodni pištolj koji je u šest cevi koristio početkom sedamdesetih godina metalne strele posebne izrade (Mark 59 Mod 0 Projectile).
- ”Heckler & Koch P11” – podvodni pištolj koji se još od 1970. nalazi u naoružanju posebnih jedinica ronilaca. Kalibar mini-harpuna koji se ispaljuju iz pet cevi je 7,62 mm. Kada se ispale, oružje se šalje fabrici na punjenje.
- ”SPP-1”; sovjetski (ruski) četvorocevni podvodni pištolj kalibra 4,5mm.
- ”Henrion, Dassy & Heuschen double-barrel revolvers” – belgijsko/francuski revolver s dve cevi u kalibrima 6,35 i 6,5 veldog (za bicikliste) i 32 ACP. Proizvođen od 1911. do 1928. godine. Za kalibar 7,65 (32 ACP) imao je burence od 16 metaka, a za manje kalibre od 20.
- ‘S333 Thunderstruck”, pištolj najnovije proizvodnje (2019), s aluminijumskim ramom. Proizveden u ”Standard Manufacturing” (Nova Britanija, Konektikatu -SAD). Koristi municiju 22 Winchester Magnum Rimfire iz burenceta koje prima osam metaka koji simultano (s dva mehanizma za okidanje) ispaljuje iz dve cevi.
Ovde smo pobrojali samo neke od najpoznatijih modela. Tokom prve etape u razvoju revolvera bilo je veći broj modela, manje ili više uspešnih. Međutim, ovaj kojim smo se inicijalno bavili je svakako najzagonetniji.
