Prve artikulisane znake vizuelne komunikacije ljudski rod iskazuje još u pećinskom slikarstvu. Neverovatno inventivni prizori iz pećina Altamira i Lasko svedoče o tome da su naši preci ne samo umeli da se izražavaju crtežom i bojom, već da su te crteže prenosili po sećanju u mrak pećine.
Do danas vizuelna komunikacija je ostala jedna od najvažnijih grana sporazumevanja među ljudima jer za nju nije potreban ni sluh, ni znanje jezika. Ratnici su to isto shvatili, pa od antičkih vaza do pojave fotografije mi možemo videti uzbudljive prizore bitaka zabeležene i sačuvane za večnost.
Čak ni fotografija nije uspela da do kraja potisne slikare i crtače s bojnog polja jer i danas imamo ratne crtače. Zašto je to tako?
Istina je da je fotografija nešto što se dobija jednim pritiskom prsta, u deliću sekunde, zavisno od ekspozicije i blende. Slikar svoj posao radi neuporedivo duže, ali njegovo delo ima sve odlike autorskog, ličnog viđenja i doživljaja.
Šta je omogućilo masovnu pojavu slikara i crtača na bojnom polju? Pre svega razvoj slikarske i crtačke tehnike, što možemo zahvaliti impresionizmu – pravcu koji je negovao preciznost, bogatu paletu, smisao za detalje i živopisnost, utisak (impresiju) koji slika ostavlja na posmatrača.
Tehnologija izrade štafelajske slike je tako napredovala da boje nisu morale više da se spravljaju lično, kao najveća tajna nekog slikara, već su mogle da se kupuju u tubama, uz drugi pribor.
Britanci su svoje slikare angažovali, ali samo kao ilustratore, već u vreme Napoleonovih ratova. Međutim, prvi moderni rat (često spominjan), Krimski rat (1853-1856) pored inovacija na bojnom polju, bio je i prvi medijski rat u smislu kakvog mi poznajemo.
Stoga se Vilijem Simpson (William Simpson, Škot iz Glazgova) smatra prvim ratnim slikarom, umetnikom-saradnikom jer je s tog ratišta slao svoje radove izdavaču.
Za njim su krenuli Alfed Vud (Alfred Waud) rođen u Londonu, izveštač iz Američkog građanskog rata koji je ostavio svoje kosti na američkom tlu u Džordžiji. Pre toga je ostavio mnoštvo sjajnih crteža i skica, kao i zabeleške na osnovu kojih je urađeno nekoliko odličnih knjiga o njegovom radu.
Iz prvog perioda angažovanja slikara-ilustratora na ratištu treba spomenuti i Japance Ogatu Geka i Cuguharu Fojužitu koji su za japanske časopise kreirali serije crteža s raznih ratišta.
Pored njih treba spomenuti i Emanuela Lojca koji je sredinom XIX veka naslikao čuvenu slikarsku studiju ”Vašington prelazi Delaver” koja je bila istorijski netačna, ali je postala prava ikona popularne kulture.
Širom sveta ovaj način izveštavanja takođe je dobio na zamahu, pa postaju poznata imena kao što su Kandido Lopez koji drugom polovinom XIX veka izveštava iz Paragvajskog rata, Čarls Hejmond, najpoznatiji ratni ilustrator s australijsko-novozelandskog prostora, itd.
Mala Srbija je prva država u svetu čija vojska je u Prvom sv. ratu imala formacijsko zvanje ratni slikar.
O tome svedoči putna objava Petra Ranosovića koju je 21. septembra 1912. ovom slikaru izdao budući vojvoda Živojin Mišić. Ubrzo je ova praksa bila formalno ozvaničena odlukom Štaba Vrhovne komande koju je 20. avgusta 1914. godine potpisao vojvoda Radomir Putnik, inače osnivač naše obaveštajne službe.
Slikari i fotografi (kojima ćemo posvetiti poseban tekst) ostavili su neprocenjiva svedočanstva o herojizmu, epopeji, stradanju i pobedonosnom završetku ratnih napora Srbije. To su svedočanstva pred kojima posmatrač ostaje nem, diveći se tim ljudima i pokušavajući da iz slika izvuče i zamisli priču koja je inspirisala slikara da baš taj događaj zabeleži.
Nažalost, veliki broj tako nastalih dela ciljano uništen je u banditskom bombardovanju Beograda šestog aprila 1941. godine. Ratni slikari su, pored slikarskog materijala koje je obezeđivala država, zadužili i fotoaparate, tada skupu i značajnu opremu.
Za njihov rad i angažovanje organizaciono je bio zadužen obaveštajni odsek čiji je tadašnji načelnik bio Dragutin Dimitrijević Apis, tada potpukovnik. Sve fotografije i crteže ratni izveštači, slikari, ilustratori i fotografi predavali su komandi koja je potom analizirala radove i vršila odbir za potebe propagandne delatnosti.
Štab Vrhovne komande odmah potom, u avgustu 1914. godine izdaje ”Uput za upotrebu ratnih slikara pridodatih štabovima viših jedinica na vojištu”. Slikari su imali pristup bojištu a za rad su isplaćivani tri dinara dnevno, što je bila oficirska dnevnica. Propisani su način delovanja, pravila vladanja, zadaci i obaveze.
Smatra se da je prva likovna zabeleška nastala na frontu bila akvarel ”Na položajima kod Kumanova” koji je Nadežda Petrović uradila 1912. godine. Posle pomenute objave Živojina Mišića, u junu 1913. godine načelnik Đeneralštaba Petar Bojović izdaje putnu objavu slikaru Dragomiru Glišiću upućujući ga u reon Dunavske divizije prvog i drugog poziva.
Ukupno je u Balkanskim ratovima bilo oko dvadeset slikara na osnovu čijeg iskustva je preciziran dalji rad i donesena pomenuta rešenja i pravila. Tokom Prvog svetskog rata broj slikara-ilustratora se udvostučio. Bilo ih je od 18 do 40 prema različitim izvorima.
Pored oskudnog pribora i teških uslova života, ni njih nije mimoilazio metak, ni sve one nesreće koje mogu zadesiti ratnika, pa je i među njima bilo žrtava. Sakupljeno je posle ratova za oslobođenje oko 500 radova – slika, crteža, skica i studija autorizovanih od stane 18 slikara.
Najviše radova urađeno je olovkom, akvarelom, pastelom, tušem, a najmanje je bilo ”mokre” tehnike – ulja i tempere. Veliki broj skica završavan je, po prirodi stvari, tek posle rata.
Broj angažovanih slikara i ilustratora u svetu bio je impozantan: Austalija je kroz sve konflikte, od Drugog burskog rata do danas angažovala oko 40 umetnika. Britanci su ih imali 68 registrovanih slikara; Kanađani su takođe davali veliki značaj ovakvom načinu izveštavanja, pa beležimo da su u njihovim oružanim snagama delovala 23 slikara.
Tradicionalno maestralni slikari, Flamanci, koji su delovali na belgijskoj teritoriji, imali su 21 slikara, a Francuzi 17, dok je kod Nemaca bilo 15. Ruska škola slikarstva bila je zastupljena s 19 slikara. Španaca je bilo malo, samo trojica, ali od te trojice dvojica su bili Goja i Pikaso!
Amerikanci su bili najzastupljeniji – 57 slikara, a njihove ilustratore mogli smo videti i na Kosovu, u Afganistanu, Iraku. Slikari odavno ne mogu više da se utrkuju s fotografijom, ali zato i danas kod mnogih slikara postoje ratni motivi.
Prednost posmatranja umetničke slike je ogromna i neuporediva. Dok fotografiju prihvatamo onako kako je napravljena – delićem sekunde, otkrivajući na njoj sve u trenutku, sa slikom je drugačije. Nju možemo posmatrati satima i pri tom otkrivati nove i nove detalje, odnose između datih motiva i autora, itd.
