Manevarsko ratovanje: Zašto nikome nije jasno koliko su Ukrajinci zauzeli ruske teritorije u Kursku?

Mnogo je teže biti siguran u linije fronta tokom manevarskog ratovanja i neposredno nakon proboja, nego tokom statičnog ratovanja. Na Kurskom frontu to vidimo svakodnevno.

Pokušaćemo da objasnimo kako da budemo što sigurniji. Odričemo se od odgovornosti, a mape i znaci na njima su samo približni primeri.

Obično u tradicionalnom sukobu na koji smo navikli imamo uspostavljenu liniju fronta i promene se prijavljuju sa obe strane.

Ako strana koja gubi teritoriju to prizna, to se često doživljava kao istina, jer obično niko ne priznaje poraz bez razloga. Ako napadač preuzme teritoriju, obično želite neku vrstu potkrepljenog dokaza za tvrdnje kao što to često bude geolocirani video ili fotografija (pravi primer su ruski snimci dizanja zastave u mestima u istočnoj Ukrajini).

Međutim, sve je drugačije kada posmatramo kako se odvija sukob tokom manevarskog ratovanja.

Pre svega, ne možete se osloniti ni na jednu stranu da daje tačne informacije. Ako se nijedna strana ne istakne mnogo superiornijom u odnosu na drugu stranu, kao u rusko-ukrajinskom sukobu, prodori će biti blokirani nakon nekog vremena i linija fronta će se ponovo stabilizovati.

Napadač želi i da stigne što je dalje moguće i da što više obezbedi osvojenu teritoriju.

To radite koristeći i ofanzivne i odbrambene trupe. Ofanzivne jedinice guraju se što je moguće dublje u neprijateljsku teritoriju i stvaraju pustoš iza neprijateljskih linija.
Odbrambene jedinice se kreću polako i utvrđuju obezbeđenu teritoriju.

Kada defanzivac reaguje, veliki deo teritorije ispunjene napadačkim isturenim jedinicama vrlo verovatno će biti vraćen od strane branioca. Ovo stimuliše obe strane da daju izveštaje o sukobu zbog toga što dugoročno izgledaju dobro.

Napadač u početku ne želi previše da forsira, pošto bi kasnije mogao izgubiti veći deo prednjeg dela. Ako se to dogodi, činiće se da defanzivac vodi uspešnu kontraofanzivu, vraćajući mnogo teritorije.

S druge strane, defanzivac bi u početku mogao preuveličati doseg svog napadača, tako da kasnije mogu tvrditi brzo i lako ponovno vraćanje teritorije.

U Kursku, izvor blizak ukrajinskim obaveštajnim službama, Deepstate UA, polagao je pravo na vrlo malo teritorije koju kontrolišu ukrajinske snage. S druge strane, primetili ste da ruski Ribar priznaje mnogo veće gubitke teritorije nego što tvrdi većina izvora.

Ako pogledamo kartu 1, plava je primer navodno obezbeđene ukrajinske teritorije. Ljubičasta je aproksimacija koliko su ukrajinske jedinice napredovale daleko.

Mnogi Rusi su brzo priznali da je to ukrajinska dobit. Nova stabilizovana linija fronta će verovatno biti uspostavljena bliže žutoj liniji, gde su bile i počete ukrajinske tvrdnje.

Zbog toga je teško osloniti se na bilo koju stranu za dobre informacije tokom početnog perioda, a iz tog razloga smo naše izveštavanje drastično redukovali. Glavni preostali izvor na koji se možemo osloniti su geolokacije.

Međutim, ovo će takođe potrajati dok se ne sakupi dovoljno informacija prema kojima će ljudi nacrtati dobru mapu.

U početku bi takva mapa mogla pokazati fantastičan napredak napadača. Biće geolokacije u velikoj oblasti napadačkih/ukrajinskih jedinica (plavi X na mapi 2) ili ruskih napada na takve ukrajinske jedinice (crvene tačke).

Ovo sada svuda odaje utisak ukrajinske kontrole, ali u stvarnosti samo pokazuje da tamo postoje ukrajinske jedinice.

Bliže granici ukrajinska kontrola je pouzdanija. Vidimo i neka mesta sa geolociranim ruskim prisustvom. Onda znamo da ta mesta nisu u ukrajinskim rukama. Kasnije dobijamo sve više geolokacija.

Što je više ruskih jedinica koje su geolocirane, bilo prikazivanjem njihovog prisustva (crveni X na mapi 3) ili napadom od strane ukrajinskih snaga (plave tačke), lakše je i jednostavnije da se konačno vidi nova linija fronta.

Isto naravno važi i za ukrajinske jedinice, ali obrnutom logikom. Ako nestanu sa dela mape, možemo biti prilično sigurni da su napustili tu teritoriju.

Veliki znak pitanja trenutno je žuta oblast na severu. Ruske jedinice su južno od oblasti, ali je viđeno mnogo ruskih snimaka napada na ukrajinske jedinice u ovoj oblasti.

U zapadnom delu ukrajinske jedinice su izgleda nestale, ali na severoistoku ukrajinske jedinice i dalje ostaju. To trenutno verovatno nisu napadački vrhovi koplja, kao što neki tvrde, već ostaci nekadašnjeg vrha koplja.

Kako će se stvari razvijati, ostaje da vidimo, međutim svi se sećamo dokumentarnog filma “Vidimo se u Čitulji” i kultnih kadrova slikanja “kod Poršea”.