Hanibalovi tenkovi: Kraći pregled borbene upotrebe slonova – elefanterija

Konji, psi, golubovi, sokolovi, delfini, foke, kamile, volovi, mazge, čak i miševi, bili su čovekovi ratni drugovi i pomagači kroz istoriju. Jedno od upečatljivih mesta zauzimaju bojni slonovi, najveće kopnene životinje. Vrlo brzo ljudi su uočili njihove radne i borbene kvalitete.

U antičko doba, ali i srednjevekovno, s njima se ozbiljno računalo. U Novom veku oni su se mogli videti još samo u nekoliko zemalja gde je to bila tradicija, ali u radnoj ulozi. Kada su se pojavili oni su predstavljali silu koja je izazivala strah, pa i paniku kod protivnika.

Međutim, pojavom streljačkog oružja, a posebno artiljerije, njihova uloga je počela da se smanjuje i svela se na radnu i transportnu. Lako su prelazili teško prohodno zemljište. Istorija beleži da su na Cejlonu (Šri Lanka danas) korišćeni i za izvršenje smrtnih kazni tako što bi rastrgli osuđenike.

U vojnoj terminologiji upotreba slonova u borbene svrhe ponekad se zove i elefanterija.   

Važno je naglasiti da slonovi nisu bili korisni čoveku samo zbog veličine. Njihova anatomska svojstva su veoma interesantna. Oni komunicijaru dodirivanjem, pogledom, mirisom i zvukovima.

Što je još važnije, mogu da osete infrazvuk i da obavljaju seizmičku komunikaciju, pa su za ljude predstavljali odličan nagoveštaj dolazeće opasnosti; samo je trebalo ovladati njihovim načinom komunikacije, što iskusnim dreserima nije bilo nemoguće.

Pri tom, za razliku od mnogih životinja, oni imaju samospoznaju i pokazuju saosećanje kada zateknu mrtvog srodnika ili prisustvuju njegovom kraju. To je jedina životnjska vrsta koja sahranjuje svoje uginule.

Izreka da neko ”pamti kao slon” nije samo urbana legenda jer je empirijskim putem dokazano da slon pomoću rudimentalne inteligencije (razvijenije nego kod najvećeg broja životinja) mogu da pamte mirise, zvukove, pa čak i pejzaž. Stoga su svakako bili veoma pogodni za dresiranje i upotrebu.

Nema preciznih podataka kada su čovek i slon zbližili. Poznato je da su najpre Kinezi (od kojih je mnogo toga počelo) u vreme dinastije Šan (1600-1027. godine pre nove ere) koristili slonove u tu svrhu.

Međutim, oni se spominju i u drevnom indijskom spevu Mahabharata (u prvom milenijumu pre nove ere). U Indiji je slon veoma brojan i koristili su ga kao osnovnu tešku borbenu jedinicu. Pri tom indijski ratnici nisu računali samo sa fizičkim učinkom njegove borbene upotrebe, već s psihološkim efektom koji je ostavljao na protivnika.

Broj slonova i njihova ukrašenost tada su bili jedan od glavnih pokazatelja moći vojskovođa, pa nije čudo što se u brojnim sačuvanim službenim dokumentima u Indiji navodi ogroman broj slonova. U proseku je na raspolaganju vojskovođama na glavnim pravcima udara stajalo od nekoliko desetina do sto, ređe dvesta ili trista slonova.

Ni neprijatelj nije sedeo mirno već je iznalazio metode borbe i zaštite od trupa koje su koristile slonove. Stoga se i taktika njihove upotrebe menjala i prilagođavala. U antičko doba i u srednjem veku obično su se koristile odvojene formacije slonova. Za razliku od njihovih dalekih sledbenika, tenkova, oni su tada mogli da napadaju u zasebnoj formaciji, bez velike podrške pešadije.

U kasnom srednjem veku, menjajući taktiku, slonovi postaje neka vrsta pokretne tvrđave koja se nalazila u središtu napadnog stroja kao stožer i potpora. U krajnjoj liniji, korišćeni su za brz i odlučan protivnapad. Kada nisu ratovali, slonovi su redovno korišćeni za vuču teške opreme, katapulta, oružja, zaliha, ali i za prebacivanje većeg broja ratnika, najčešće strelaca koji su s te visine mogli bolje da dejstvuju iz oklopljenih korpi.

Istoričari beleže i inovaciju kod korišćenja slonova. Oni su bili i sredstvo kontrolnog, osmatračkog punkta, najčešće komandnog. Postoje crteži gde se vidi kako su dva uparena slona korišćena kao nosač za oklopljenu korpu-kulu odakle je vojskovođa mogao mnogo lakše da osmatra polje bitke, donosi odluke i da ih određenim sistemom znakova (najčešće zastavicama) prenosi dalje. U slučaju opasnosti, mnogo lakše je mogao da se izvuče iz boja.

Koji slonovi su najčešće korišćeni u antičkim armijama? Oni koji su bili i najdohvatniji – severnoafrički. To je bila podvrsta, čak i posebna vrsta saharskog slona iz oblasti koja se nalazi južno od Sahare. Upravo su ti slonovi korišćeni 217. godine pre nove ere prilikom Hanibalovog pohoda na Rim.

S obzirom na to da su oni veći od azijskih slonova, bilo je moguće sedeti na njihovim leđima, kao na konju. Slona je kontrolisao jedan čovek (mahout – jahač, ali i trener slona s kojim se on vezuje od najranijih dana). On mu je sedeo za vratom, a spuštao bi se do kljova da bi mogao da navodi napad na strelce ili konjanike.

Umesto biča, kao kod konja, korišćena su posebna oruđa – ankus (kratko debelo koplje s kukom pri vrhu) i mahutov bodež. Samo dobro uvežban slon je mogao da krene u bitku, jer su se neiskusni slonovi plašili glasnih zvukova. To je moglo da dovede do nemogućnosti njihovog kontrolisanja, ali i do žrtava u svojim redovima jer bi slon počeo da beži ne pazeći gde staje.

Za borbe su korišćeni isključivo mužjaci jer su oni, kao retko gde u životinjskom svetu, potpuno dominantni u odnosu na ženke. One su korišćene samo za radove i transport. Trening slona trajao je dugo. Oni su učeni da koriste svoje telo kao probojno oružje, navikavani su na buku, ljude, razne prepreke.

Vojnici tog vremena posebno su se plašili indijskih slonova koji su mogli da padnu u stanje zvano mora (مست, neka vrsta pijanstva, zanesenosti).  U tom stanju mogli su da napadnu bilo koga. Da bi povećali njihovu borbenu moć, dreseri su koristili testosteron, drogu, alkohol i posebno izvođenu muziku uz tipične glasnovne komande. Ovakve metode srećemo čak i u biblijskim opisima.

Kako su naoružavani i štićeni

U antička vremena za oklopom ili sličnom zaštitom slona nije bilo potrebe jer je njegova koža bila neprobojna za tadašnja oružja. Ono što se stavljalo na konja bila je dekoracija, kao znak bogatstva vlasnika, ali i prepoznavanja. Rudimentalni elementi oklopa bili su napravljeni od bronze i raspoređeni samo na najosetljivijim mestima, pre svega na glavi.

Tek u sedmom veku pre nove ere na slonove je stavljan ”oklop” od nekoliko slojeva štavljene goveđe kože. Kasnije je ta zaštita bila kompozitnog tipa jer su kombinovane kože i gvozdene ploče. Ponekad bi na osetljivim delovima tela bio oklop sa šiljcima. I dreser, odnosno jahač (mahut), dobio je štit i streličarsku opremu.

U srednjem veku indijski slonovi su već imali verižaste, odnosno lančane oklope. Posebno su štićeni glava i uši. Kompletan oklop imao je 8.350 ploča povezanih karikama i težio je 159 kilograma. U raskošnim verzijama oklop je mogao biti oslikan velikaškim ili vojničkim znamenjima. Dominirali su likovni motivi slona u pokretu, cvetovi lotosa, ptice, ribe i grbovi.

Poznati su i slučajevi ojačanja oklopa i slonovskim kljovama. Vladalo je verovanje da se slon može lako izlečiti od rana ili infekcija pomoći posebnog otrova, a na mnogim crtežima iz indijske kulture mogu se videti ”stripovi” kako slonovi surlom bacaju koplje. To svakako nije preterivanje jer se zna da je surla takav organ da može podići i balvan, ali i iglu.

Međutim, vojni istoričari tvrde da je efikasnost takvog dejstva bila mala jer slonovi nisu mogli da kontrolišu pravac bacanja koplja. Ono što je pouzdano i što se vidi na crtežima jeste to da su im na kljove, kao pomoćno oružje, često kačili mačeve. Dobro obučen slon mogao je surlom vrlo lako da izvuče konjanika iz sedla i da ga tresne o zemlju i pri tom izgazi.

Gde su najviše korišćeni i protiv koga na bojnom polju? U antička vremena glavni protivnici i mete bili su im konji i konjanici jer su se konji bojali slonova, pa je i dobro organizovana kohorta mogla da se raspe i krene da beži. S obzirom na to da su slonovi veoma brze životinje (kao i nilski konji, koji trče brže od čoveka), oni su mogli da nateraju u beg konjanike.

To se prvi put dogodilo u bici kod Herakleje, 280. godine pre nove ere. Kada je Pir, car Epira i Makedonije video da rimska konjica pobeđuje njegove trupe, bacio je u boj rezervne snage koje su se sastojale od slonova i ostvario pobedu.

Oko šestog veka bojevi slonovi mogli su na sebi na nose korpu za četiri ratnika, dok je još nekoliko boraca štitilo njegove noge. Na leđima slonova takođe su mogle da se vide korpe sa bubnjarima ili dojavljivačima sa signalnim zastavicama.

Pored napada na konjicu, što je bilo osnovni zadatak, slonovi su mogli da se koriste protiv pešadije, ali sa manjim uspehom. Razlog je jednostavan: čak i protiv prosečno obučene pešadije slon nije bio efikasan jer je bio veliki cilj, za razliku od pešaka koji su bili raštrkani, sitni, i zbunjivali su slona u odabiru ciljeva.

Pri tom su i protivnici znali kako da prepoznaju i zaplaše neiskusnog slona, pa je on, uplašen, predstavljao veću opasnost za svoje trupe koje su ga sledile. Jahači slonova su za tu priliku imali poslednje rešenje – koplje koje je stajalo u blizini vrata slona. Oni bi radije ubodom na osetljivo mesto ubili slona, nego dozvolili da izgazi pešadiju u svojim redovima.   

Tadašnja Evropa i slonovi

Evropski ratnici prvi put su se sreli s bojevim slonovima u vreme pohoda Aleksandra Makedonskog. U bici kod Gaugamele (poznata kao i bitka kod Arabele), 331. godine pre nove ere, koja je sledila posle poraza Persijanaca kod Isa, persijska armada uvela je u bitku 15 indijskih slonova. Persijanci, koji ni sami nisu imali velikog iskustva u korišćenju slonova, nadali su se da će probiti Aleksandrove linije i zastrašiti neprijatelja.

Međutim, veliki vojskovođa je pre toga zaplenio iznenadnim i lukavim napadom te slonove i dalje ih sam koristio, zauzevši i Vavilon, ali i glavni grad Persije, Persepolj, stekavši titulu Veliki. Aleksandar Veliki sukobio se i s armijom cara Pora koja je imala oko 200 obučenih slonova. U bici kod Gaugamele oni se s njima nisu ni susreli, pa vojska nije ni imala jasnu predstavu o metodama borbe.

U početku nisu mogli da im nanesu štetu, no kada su počeli da gađaju kopljima nezaštićene noge slonova, slonovi su se dali u bekstvo, gazeći svoju pešadiju. Bez obzira na njihove slabosti, Aleksandar ih je preuzeo i pažljivo koristio prilikom napada, ne oslanjajući se previše na njih.

Posle pronalaženja načina da se efikasno upotrebi barut (XV-XVI vek), praktično su sve prednosti slonova svedene na minimum. Muskete nisu mogle da ih povrede, ali laka artiljerija je to efikasno činila, izbacujući slonove iz stroja. Međutim, slonovi su se još dugo koristili kao izviđački ili komandni punktovi iz druge linije.

U Jugoistočnoj Aziji oni su se koristili do pred kraj XIX veka, zahvaljujući njihovoj prohodosti kroz nepovoljan i ispresecan teren koji je bio nepristupačan za upotrebu konjice. Sijamska armija (današnji Tajvan) koristila je bojeve slonove koje je opremala malokalibarskom artiljerijom koristeći najviše karteč, tokom Francusko-sijamskog rata 1993. godine. Kinezi su takođe protiv Francuza u Francusko-kineskom ratu 1885. godine koristili slonove.

Kraj ratne karijere

Slonovi su definitivno ispali iz prvog borbenog reda tokom Prvog svetskog rata kada su služili kao tegljači, jer ih je vojska koristila za prebacivanje artiljerije i teških tereta. Isto to se događalo i u toku Drugog svetskog rata na raznim, egzotičnim ratištima. Danas su afrički slonovi zakonom zaštićena vrsta po međunarodnoj Crvenoj knjizi i Konvenciji o međunarodnoj trgovini izumirućim vidovima faune i flore (CITES), pa su i na taj način, definitivno, slonovi demobilisani.

Na kraju, podsetimo se opšteg mesta vezanog za slonove, borbi za koje znaju i manje upućeni poznavaoci istorije. Hanibal ante portas – Hanibal je pred vratima, tako su Rimljani plašeni pretećim dolaskom vojske tog talentovanog i surovog vojskovođe. Bitka kod Zame, koja se odigrala oktobra 202. godine pre nove ere između Hanibala i Scipiona Afričkog bila je i poslednja bitka Drugog punskog rata.

Rimljani su poveli sa sobom 25.000 – 30.000 pešaka i oko 8.000 konjanika. Čekali su ih Katarginjani sa 35.000 pešaka, oko 3.000 konjanika i oko 80 slabo obučenih slonova. Položaji obe vojske bili su slični (napred laka pešadija, a zatim dvoreda teška pešacija, dok je konjica bila na bokovima).

Hanibal se uzdao u svoje slonove, poslavši ih u prvi red s lakom pešadijom. Da bi neutralisao slonove, Scipion je upotrebio specijalne bacače koplja. Bitku su počeli Katarginjani, uvereni u svoju nadmoć i to baš u falangama gde su bili slonovi.

Međutim, Rimljani su na osnovu pređašnjih poraza izvukli pouke. Zajednički napad kopljima uz istovremenu ogromnu buku izazvanu trubama i bubnjevima učinio je da se slonovi okrenu i u bekstvu satru prve redove svoje pešadije i konjice.

Tog trenutka napala je savršeno uvežbana rimska konjica, goneći protivnika. Hanibalova pešadija, bez obzira na hrabrost, brojnost i veštinu, nije mogla da se odupre. Usledio je najveći Hanibalov poraz. Katarginjani su izgubili oko 10.000 ljudi, a Rimljani deset puta manje.

Danas se slonovi mogu videti u zoološkim vrtovima, ponekim preživelim cirkusima, ali i širom Indije i Afrike jer se njihove radne sposobnosti nisu izgubile.