Početak uspona nove svetske sile: ”Velika, bela flota”

U jednom od tekstova bavili smo se, ukratko, usponom SAD. Kako je jedna država za dva i po veka stigla od Divljeg zapada na Mesec? Američki doseljenici vodili su sedam krvavih ratova na velikom prostranstvu Severne Amerike dok nisu stvorili stabilnu državu.

Nisu se širili samo osvajanjem, već i kupovinom (Luizijana, Florida, Aljaska). Jedna od prelomnih ličnosti za učvršćivanje doktrine ”Amerika Amerikancima” (Monroe Doctrine) bio je Džems Monro (James Monroe) koji je od 1817. do 1825. godine bio peti predsednik SAD, ali takođe i državni sekretar u dva mandata.

Zahvaljujući njemu SAD su od Napoleona kupile Luizijenu. On se otvoreno i beskompromisno suprotstavio evropskom kolonijalizmu. Njega su sledili i ostali američki predsednici.

Među njima posebno se izdvaja Teodor Ruzvelt Mlađi (Theodore Roosevelt Jr),predsednik u dva mandata, od 1901-1909. godine. Osim što je obezbedio svojoj državi enklavu na Kubi (koja je do danas u posedu SAD), on je, pri kraju svog mandata rešio da, kako se to danas kaže, pošalje poruku svetu o dolazećoj sili.

Pošto u to vreme medijska sredstava nisu bila tako razvijena, priče o namerama i kapacitetima oružanih snaga SAD ne bi imale efekat koji je on hteo da izazove.Stoga je rešio da organizuje nešto vidljivo, opipljivo, impresivno i – moćno.

Formirao je posebnu flotu od 16 bojnih brodova, tada najmoćnijeg morskog sredstva. Njihov zadatak je bio da oplove svet u periodu od 16. XII 1907. do 22. II 1909. godine. Trupovi su im bili obojeni neobično za ratne brodove – belom bojom koja je bila simbol mira, ali i veoma uočljiva, stvarajući i optičku varku (belo obojeni predmeti izgledaju veći nego što jesu).

Pored uhodavanja, uvežbavanja i provere flote na dugim rutama  i unikatnog iskustva (put oko sveta doživeo je vrlo mali broj ljudi), ova operacija imala je nekoliko ciljeva, od koji su svi bili geostrateški. To je bila i manifestacija dobrih namera, jer je flota posetila mnoge države i luke.

Uz posete i misije dobre volje, ovo je bila mogućnost da se Japanu (koga su oni pravovremeno označili kao potencijalnog protivnika u svom širenju na Pacifiku) stavi do znanja kakva je američka moć, a kakva će tek biti. Zašto?

U to vreme Japan je uživao ugled velike morske sile posle pobede nad ruskom flotom u bici kod Cušime 1905. godine; Amerikanci su pokazali da njihova flota, bez obzira što je većinom bazirana u Atlantiku, može da se okrene prema željenoj tački bilo gde na Zemlji i da može zaštititi američke interese na Filipinima i u Tihom okeanu.

Posle uspešnog preplovljavanja najvećeg okeana, japanski vrh je postao svestan da se balans sila na istoku promenio. Tome je doprinelo i potpisivanje sporazuma Rut – Takahiri (  Root–Takahira Agreement). Ovaj sporazum, koji su u potpisali državni sekretar SAD Elihu Rut i japanski ambasador u SAD, Tahagira Kogoro, predstavljao je dogovor o dugoročnoj politici na prekomorskim teritorijama.

On je bio nastavak dogovora Taft-Kacura iz 1905. godine. Ni jedan ni drugi sporazum nisu bili de iure ugovori, pa nije ni bilo potrebno odobrenje senata. Pre je to ličilo na utvrđivanje pozicija, zona interesa i na ”pismo o namerama”, u iščekivanju neminovnog sukoba koji će jednog dana uslediti. Ispostavilo se da su tadašnje diplomate SAD i Japana dobro poznavale svoj posao, jer je sukob izbio tek 1941. godine.  

Kako je teklo putovanje?

Naziv ”Velika, bela flota” (Great White Fleet) već je postojao. Nosila ga je teretna flota korporacije ”Junajted Frut” (”United Fruit”), a svima se veoma dopao, pa su ga prihvatili za ovaj poduhvat. To je, istovremeno, bila reklama za dotičnu korporaciju, ali i za američku privredu uopšte.

U to vreme, Amerika je u Evopi već nazivana zemljom nemogućih mogućnosti. Pošto Panamski kanal još nije bio završen, flota je, pošavši sa zbornog mesta – kompleksa luka pod zajedničkim imenom ”Hempton Rouds” (Hampton Roads) u Virdžiniji prošla kroz Magelanov moreuz.

Pre toga su se na zbornom mestu našli svi brodovi (prateće brodovlje). Oni su se prikupili iz raznih luka i zajedno nastavili po planu. Obim operacije bio je bez presedana u istoriji SAD. Praktično svi resursi su bili uključeni. Za vreme misije postavljeno je nekoliko rekorda, a najvažniji je svakako onaj da nikada toliki broj brodova nije zajedno oplovio Zemljinu kuglu.

Za ovu misiju  brzo se saznalo. Bez obzira na sporost medija i veza, ni flota nije žurila niti se krila, naprotiv. Gde god se pojavila, čekale su je hiljade ljudi. Od prvog do četvrtog maja 1908. godine flota je posetila Monterej u Kaliforniji, gde je za mornare bio priređen raskošan prijem.

Taj grad je 1942. godine ustupljen Ratnoj mornarici radi organizovanja pilotske škole. Flota je nastavila preko Pacifika i u Australiju stigla 20. avgusta 1908. godine. Pojava ove flote bila je za Australiju ohrabrenje da stvori sopstvenu flotu. U Japanu su građani iskazali do tada neviđene manifestacije srdačnosti i gostoljublja: hiljade japanskih učenika mahalo je američkim zastavama kada je flota prolazila pored obale ostrva Honšu, uplovljavajući u najveću japansku luku, Jokohamu, nedaleko od Tokija. Možda najupečatljivija poseta bila je Siciliji.

Poseta ovom ostrvu nosi i posebnu, humanitarnu notu, jer je neposredno pre dolaska flote Siciliju pogodio jedan od najvećih potresa u istoriji kada je poginulo oko 100.000 ljudi, a preko 200.000 ostalo bez krova nad glavom. U Mesini flota je istovarila sve što je mogla kada je reč o hrani i zalihama, pomogavši na taj način postradalima, što je dodatno povećalo efekat putovanja, dajući mu i humanitarnu dimenziju. 

Kada se u februaru 1909. godine flota pojavila u bazi iz koje je zaplovila, trijumfalnom povratku i dočeku prisustvovao je i Ruzvelt. Na taj način on je završio svoj odlazeći mandat. Obraćajući se herojima ovog poduhvata, on je napomenuo da su to mogli i mogu da urade i drugi, ali da su SAD bile u ovom poduhvatu prve.

Zahvaljujući tom potezu, pozicija SAD je preko noći postala nezaobilazna i veoma uvažena na međunarodnoj sceni. Niko od tadašnjih političara, vojnika i diplomata nije sumnjao s kojim ciljem je pokrenuta ova operacija i da je ona mogla biti u bilo kom trenutku i demonstracija sile u pravom smislu reči. Američka flota je mogla da napadne bilo koji deo Zemljine kugle, pri tom birajući protivnika, vreme i mesto. 

Koji brodovi su učestvovali i kako je izgledala armada?

Impresivni sastav od 14.000 mornara prešao je 43.000 morskih milja (oko 80.000 km), pri tom posetivši 20 luka na šest kontinenata. Sastav je bio impresivan i praktično nov, jer su svi kapitalni brodovi izgrađeni posle završetka Špansko-američkog rata, 1898. godine. Na prvoj etapi flota je bila podeljena na četiri diviziona sa četiri flagmana, odnosno zastavna broda: ”USS Connecticut”, ”USS Georgia”, ”USS Minnesota” i ”USS Alabama”. Svaki divizion imao je četiri broda. 

U prvom divizionu bila su četiri bojna broda klase ”Konektikat”, projekta 1906. godine. Drugi divizion je imao četiri broda klase ”Virdžinija”, projekta 1902. godine. Treći je imao jedan brod klase ”Konektikat” i tri klase ”Mejn” projekta 1902. godine. Četvti je imao dva broda klase ”Ilinois” 1901. godine i dva broda ”Kirsadž” (Kearsarge) 1900. godine.

To su bili potpuno novi brodovi, prethodnice dolazećih drednotova (dreadnought – neustrašivi). Dva broda, ”Mejn” i ”Alabama” zamenjeni su zbog tehničkih problema u San Francisku, pre nego što je flota krenula na glavni deo puta. Umesto njih u stroj su ušli ”Nebraska i VIskonsin”. Interesantno je da su i ta dva broda (”Mejn” i ”Alabama”) prošli isti put kao centralna flota, ploveći kasnije za njom u paru. 

Na drugom delu puta u trećem i četvrtom divizionu promenjeni su zastavni brodovi pa su to bili ”USS Minnesota” i ”USS Alabama”. Pretpostavka je da su na taj način uvežbavane razne posade za preuzimanje te odgovorne dužnosti. 

Za vreme prve etape glavninu je pratilo šest razarača raznih tipova. Ta grupa brodova dobila je ime ”Torpedo”. Sa razaračima je išla plivajuća baza ”Aretuza” koja je korišćena za razne tehničke potrebe. Prateća grupa nije bila uz samu flotu, ali je išla istom trasom, odvojena, kako bi efekat glavne eskadre bio što veći. Ispred eskadre išla je oklopna krstarica ”Vašington”. Ona je po mesec dana ranije plovila kao prethodnica, kako bi se u lukama dogovorili oko logistike, dočeka, itd. 

U prvoj etapi eskadra je krenula, kako smo već naveli, iz Port Roudsa u Virdžiniji. Zaustavljala se u Trinidadu (Port of Spejn), Brazilu (Rio de Žaneiro), Čileu (Puerta Areas); uplovila je i u peruansku luku Kaljao (El Callao), zatim je stigla u Meksiko (zaliv Magdalena), a onda i u američku luku na zapadnoj obali, San Francisko. 

Druga etapa pošla je iz San Franciska stigla u Pudžet Saund (Puget Sound ), sistema zaliva u državi Vašinton; tu se flota podelila da bi posetila šest luka države Vašington, da bi se potom vratila u San Francisko. 

Treća etapa je nastavila iz San Franciska za Honolulu na Havajima, zatim je uplovila u Oklend na Novom Zelandu. Usledio je odlazak u Sidnej, Melburn i Olbani u Australiji. Posle australijske turneje flota je krenula ka Manili (Filipini), a zatim i u Jokohamu.

Flota se vratila potom u Manilu, odakle je počela njena četvrta, poslednja etapa. Iz Manile je otplovila za Kolombo na Cejlonu (sada Šri Lanka), pa zatim u Suec u Egiptu. Pre nego što se otisnula preko Atlantika, prošla je Sredozemno more i posetila Giblartar, da bi svoju neverovatnu turneju završila u polaznoj luci.   

Šta je svetu donela ova turneja koja je, kako možemo pretpostaviti, koštala mnogo, ali je Americi, perspektivno, donela neuporedivo više nego što je tada uložila u svoj imidž. U to vreme, pa i početkom Prvog svetskog rata, Kraljevska mornarica Velike Britanije 1914. godine predstavljala je apsolutnu pomorsku silu širom sveta.

Bila je nenadmašna i po kvalitetu i po broju, ali i po uvežbanosti posada. Ona je bila centralni instrument kolonijalne moći. Iz zapadne alijanse stigla je jasna poruka da će oružane snage tog dela sveta biti sve jače, pa time i neprikosnovene.

Vreme da naplati svoje investicije za SAD je stiglo u Drugom svetskom ratu i posle njega. Uzmimo kao parametar nosače aviona, najmoćnija sredstva na moru, koje obavezno prati isto tako moćna udarno-zaštitna grupa.

Amerika je 1940. godine imala šest nosača aviona, a 1944. godine 122! U to vreme Velika Britanija imala je već dvostruko manje (61 nosač), a Japan samo 26. Danas je u aktivnoj službi 20 nosača aviona, od toga je polovina američkih.

Kada stane pred nečiju obalu, samo jedan američki nosač ima više aviona nego 80% država na svetu. Henri Kisindžer je u jednoj rečenici sažeo snove Teodora Ruzvelta: ”Nosač aviona je 100.000 tona diplomatije”. Isplatilo se putovati oko sveta da bi se njime vladalo, ili da bi u svakoj situaciji stav SAD bio nezaobilazan, a često i odlučujući.