Opasne ptice Gordog Albiona: Bombardere serije V Britanci za samo tri godine razvili i uveli u naoružanje

Veliku Britaniju zvali su ‘Imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi’ jer se moglo, teorijski, kretati iz kolonije u koloniju i uvek biti na dnevnoj svetlosti. Sada, kada više nije imperijalna sila, radoznali istraživači su izračunali da otprilike svakih šest dana neka država slavi Dan nezavisnosti od Velike Britanije.

Država kojoj su pripisani mnogi svetski problemi i žarišta, zadržala je svoje navike velesile, pogotovo posle Drugog svetskog rata posle kog je počeo njena imperijalna stagnacija, a zatim i pad.

Malo je poznato da je Čerčil, osim što mu se pripisuje autorstvo izraza ‘gvozdena zavesa’, bio je inicijator plana ‘Nezamislivo’ (‘Unthinkable’) za koji čak ni Amerikanci nisu znali, niti su konsultovani.

Plan je razrađivan krajem Drugog svetskog rata. Cilj? Napad na saveznika –  SSSR. O netrpeljivosti Britanaca prema Rusiji pisali smo više puta. Od plana se, kao što znamo, odustalo, ali od geostrateškog uticaja i ciljeva nije. Da taj uticaj imperijalne moći bude što uverljiviji, Britanci su se pobrinuli, između ostalog, izradom strateških bombardera serije ”V”.

Serija je dobila ime po tome što su sva tri bombarera imala ime na to slovo. Naravno, sva tri su bili sposobni da nose nuklearno oružje. Seriju su činili ”Vikers Valijant” (od 1955. godine), ”Avro Vulkan” (od 1956. godine) i ”Hendli Pejdž Viktor” (od 1958 godine).

Oni su formacijski potpadali pod Glavnu komandu bombarderske avijacije (Bomber Command Main Force), a vrhunac njihovog razvitka bila je 1964. godina kada se u floti nalazilo 50 bombardera ”Valijant”, 70 ”Vulkana” i 39 ”Viktora”.

Zašto i kako su Britanci za samo tri godine razvili i uveli u naoružanje tri kapitalna aviona, potrudićemo se da odgovorimo ovim tekstom. U tehničkom smislu, znajući da se takvi borbeni sistemi razvijaju godinama, pa i decenijama, to je bilo podvig. 

Kakva je bila tadašnja napadna strategija? Trebalo je, leteći na velikoj visini, nuklearnim oružjem napasti ciljeve u SSSR raketama ”GAM-87 Skybolt”. Raketu su zajedno razvili ”Daglas” i ”Nortrop” i ona je bila u klasi balističkih raketa sa vazduhoplovnim baziranjem.

Koncept od kog se pošlo, dokazan u ratu (i tada važeći), vrlo brzo je, međutim, zastareo. Kada je postalo jasno da Sovjetski Savez ima sredstva koja s lakoćom skidaju ciljeve i na mnogo većim visinama (najveću visinu postizao je ”Vulkan” s plafonom do 17.000 metara), strategija je morala da se menja. Preostalo je da lete ispod zone radarske vidljivosti, kroz radarske senke i nepokrivena područja, odnosno da dejstvuju iz niskog leta.

Međutim, usled ekranskog uticaja zemlje, velike površine krila, turbulencije i drugih parametara (nepouzdani orijentiri, navođenje na cilj, stres kod posade, itd), dolazilo je do naglog zamora materijala, pa se dešavao lom krila na ”Valijantu”. Stoga je on, kao ”slavan promašaj” povučen već 1965. godine.

Nešto kasnije, 1968. godine, isto to se dogodilo i ”Viktoru” jer su na njegovoj strukturi ubrzo uočene opasne pukotine. Kada su Britanci kao udarnu nuklearnu ”pesnicu” odvraćanja usvojili rakete ”Polaris” koje su lansirane s podmornica, flota ”V” bombardera (ukupno proizvedeno 329 aparata) pokazala se nepotrebnom. 

To je, u najkraćem, istorijat jednog od najvećih promašaja u istoriji avijacije. Sami avioni svojim kvalitetom to nisu bili, ali koncept jeste. Istina je da su ti avioni mogli još dugo da se koriste kao tankeri, izviđači, desantni i kargo avioni, za dugotrajne patrole i borbena dežurstva iznad mora i okeana, ali ne više i za ono zbog čega su napravljeni.

Dugo su bili redovni gosti aeromitinga, a jedan od njih (Hawker Siddeley Vulcan) bio je i ‘rekvizita’ u jednom od filmova o Džemsu Bondu (”Thunderball” ). Britanci su sve pokušali da kompenzuju njihovu neupotrebljivost u osnovnoj nameni.

Sovjeti su se pokazali mudrijima i praktičnijima. I oni su razvijali stratešku avijaciju, ali potpuno drugačijeg koncepta. Čak i tokom SVO u Ukrajini pokazala se njegova ispravnost jer bombarder iz tog vremena ”Tu-95”, kao i drugi avioni strateške avijacije, predstavljaju i dalje izvanredne platforme za često neodbranjive napade.

Kakvi su to bili avioni u koje su Britanci polagali toliko nade?

Vikers Valijant

Prvi se pojavio ”Vikers Valijant” (”Vickers Valiant”) koji je ime dobio u počast jednom od prvih aviona te kompanije koja je osnovana već 1927. godine; on se zvao ”Vickers 131 Valiant”. Ime Valijant prema legendi vezano je za jednog od vitezova Okruglog stola i nosili su ga, tradicionalno, samo oni koji su mogli hrabro da krenu u rizičan okršaj.

Ovaj avion poleteo je 18. maja 1951. godine, samo šest godina od završetka rata. Glavni konstruktor bio je Džordž Edvards, a proizvodila ga je korporacija ”Vickers-Armstrongs Limited” sa sedištem u Vestinsteru (centralni London). Napravljeno je ukupno 107 aparata, a u službi se nalazio svega deceniju, od 1955. do 1965. godine.

On je imao borbeno iskustvo jer je korišćen 1956. godine u toku Suecke krize. Inače, to je jedini britanski bombarder koji je učestvovao u nuklearnim probama. Od 1956. do 1958. godine iz njega je bačeno osam atomskih i hidrogenskih bombi u lagunskom delu ostrvlja u blizini Zapadne Australije (Monte Bello Islands in Western Australia). 

Posadu je činilo pet ljudi, dužina aviona bila je 33 metra, a razmah nešto veći, 34, 85 metara. Imao je veliku površinu krila ( 219,45 м²). Masa praznog aviona bila je nešto iznad 34 tone, a pun je dostizao gotovo 80 tona. Koristio je četiri motora ”Rols Rojs Ejvon RA28 Mk204 (4×4540 kN).

Maksimalna brzina na 9.000 metara bila je 910 km/h, a pri zemlji 666 km/h. Krstareća brzina na visini od 11.900 metara bila je 796 km/h, a daljina doleta 7.240 kilometara. Praktični plafon leta bio je 16.460 metara, uz nabiranje visine brzinom od 1.380 metara u minuti.

Mogao je da ponese jednu bombu od 4.500 kg. ili 21 bombu od 450 kilograma. U odnosu na klipne bombardere koji su delovali samo pet, šest godina pre njegove pojave, ovo je bilo izvanedan napredak. 

Avro Vulkan

Ovaj strateški bombarder (”Avro Vulcan”) bio je drugi iz serije ”V”, a prvi let obavio je već 31. avgusta 1952. godine. Proizvedeno je 136 aparata, uključujući i prototipove. U naoružanju se nalazio od 1956. do 1984. godine i on je bio poslednji strateški bombarder Velike Britanije koji je povučen iz upotrebe.

Imao je nekoliko borbenih naleta tokom Foklandskog rata. Jedan od njih (serijski broj XH 558) vraćen je u letno stanje i prikazan je na aero-mitingu u Farnborou 1912. godine. Više puta je učestvovao na sličnim mizinzima, pa je 2015. godine povučen u muzejsku postavku jer je motorima istekao resurs, a ni rezervnih delova više nije bilo.

Razvoj ovog aviona počeo je već u zimu 1947. godine pod rukovodstvom glavnog konstruktora R. Čedvika (Roy Chadwick) s namerom da se stvori novi strateški bombarder, koristeći novostečena znanja i iskustva reaktivne avijacije. Specifičnost razvoja bila je uslovljena materijalnom, ali i geopolitičkom situacijom.

Britanija nije mogla tada sebi da omogući stvaranje ili korišćenje mreže pogodnih avio-baza po svetu, pa je morala da stvori bombarder koji je mogao da poleti s malih britanskih aerodroma. Čedviku je posao bio olakšan jer je Britanija došla u posed veoma bogate nemačke tehničke literature vezane za izradu takvih aviona, pa je iskoristila nove tehnologije da ostvari svoj cilj kraćim putem.

Prvi put se pojavio tako veliki avion, bombarder, delta konfiguracije, u koju je skladno uklopljeno sve što treba – od motora do naoružanja. Prototip je uz dobijenu dozvolu za dalji razvoj dobio i oznaku ”Tip 689”. Kada se 1949. godine pojavio novi prototip, značajno se razlikovao od početnog modela.

Bio je mnogo skladniji i lakši za izradu, pa je montaža prvog primerka počela već u aprilu 1950. godine, a prvi let je obavljen 30. avgusta s fabričkog aerodroma nedaleko od Vudforta. U komandi Rafa dobio je prigodno ime ”Vulkan”. 

Posle niza završnih ispitivanja zvanično je ušao u naoružanje u septembru 1956. godine. Ovi avioni  bombardovali su Port Stenli na Foklandskim ostrvima, tokom operacije Blek Bak (Black Buck – crna antilopa). Razorili su pistu i radarsku stanicu. To je bila jedina borbena primena ”Vulkana”.

Godine 1984. povučen je iz naoružanja. U RV su ostala tri primerka koji su do 1993. godine obavljali demonstracione prelete na raznim svečanostima, godišnjicama i aero-mitinzima, da bi posle toga bili prodati privatnim kolecionarima.

Pored filmskog angažovanja koje smo već spomenuli, njegov poslednji let zbio se oktobra 2015. godine u sklopu marketinške kampanje sporskog automobila ”Aston Martin Vulkan”. To nije prvi put da avioni reklamiraju automobile; isto to su uradili Šveđani sa avionom ”SAAB 37 Vigen” reklamirajući u jednom spotu poznato vozilo ”SAAB 9000”. 

Avion je bez repnih površina i po tome je podsećao na leteće krilo, jedan od neostvarenih snova nemačkih konstruktora. Koristio je četiri turboreaktivna motora ”Bristol Olimp 102” (4x 5900 kN). Po dva motora su koristila jedan usisnik koji je bio razdeljen pregradom. Normalna masa bombi iznosila je 4.500 kg, mada je on mogao da ponese i do 9.500 kilograma.

Mogao je da ponese jednu vođenu krilatu raketu ”Blu Stil” (Blue Steeel), ali i gamu drugog naoružanja: atomske bombe ”Plavi Dunav”, ”Ljubičasti klub” (”Violet Club”; igra rečima, jer je izvorno značenje imenice club – motka), ” Mark 5” (američku atomsku bombu), ”Žuto sunce” (”Yellow Sun Mk1”), kao i termonuklearnu bombu istog imena (”Yellow Sun Mk2”).

Bio je vrhunski opremljen elektronskim uređajima za sve namene, pri čemu su posebna novost bili uređaji za detekciju da je avion napadnut i sistem pasivne zaštite. I ovaj avion imao je posadu od pet ljudi.

Dužine 29, 61 m i razmaha 30, 18 metara delovao je, tako skladan, manji nego što jeste, mada su to, objektivno male dimenzije za bombarder takvih mogućnosti i nosivosti. Mogao je da dostigne brzinu od M=0,96, a krstareći brzinu na visini od 14.000 metara M=0,86. Uz praktični plafon od 17.000 metara i radijus od 4.200 km. bio je to veoma napredan i opasan avion.   

Hendli Pejdž ”Viktor”

Reaktivni strateški bombarder ”Handley Page Victor”, poslednji iz ”V serije”, proizveden je u ”Handley Page Aircraft Company”, jednom od najstarijih svetskih proizvođača aviona, osnovanom 1909. kraj Londona. Njegov zadatak bio je strateško odvraćanje od nuklearnog udara. Napravljeno je svega 89 aparata.

Prvi let izveo je 24. decembra 1952. godine, a u RAF je na dužnost ”stupio” tek 1958. godine. On nije dugo bio u ulozi bombardera. Već 1968. godine isključen je iz programa nuklearnog odraćanja. I na njemu su nađene brojne naprsline usled leta na malim visinama. Ipak, skup je to bio avion da bi tek tako otišao u rashod. 

Deo flote ”Viktora” prerađen je i opremljen složenom opremom za operativno-strateško izviđanje, posebno nad ogromnim morskim prostranstvima, tragajući za sovjetskim podmornicama. Posle povlačenja iz borbenog stroja, 1969. godine, kada su zadatak odvraćanja preuzele na sebe podmornice i rakete ”Polaris”, ogromna flota ”V-bombardera” pokazala se suvišnom.

Stoga su mnogi ”Viktori” prepravljeni u tankere za dopunu u vazduhu. Ovaj avion poslužio je i u Foklandskom ratu kada je korišćen za dopunjavanje svojih kolega na ”Avro Vulkanima” dok su leteli u napad na ”Port Stenli”. 

U rashod je otišao 15. oktobra 1993. godine. U ulozi tankera zamenili su ga ”Vikers VC10” i ”Lokid L 1011 TriStar”. Karijera ove serije okončana je definitivno dolaskom aviona ”Panavia Tornado”, koji je imao značajno bolja svojstva, uz znatno manje dimenzije i cenu održavanja. 

”Viktor” je takođe imao posadu od pet ljudi, a razmere su mu bile skladne – dužina 34,5 metara, a razmah krila 33,3 metra. Normalna poletna masa iznosila je 72.540 kilograma, a maksimalna 86.260 kilograma. Korišćeni su motori ”Armstrong Siddley Saphir A.S.Sa 7 (4×5.000 kN).

Brzina je bila slična njegovom prethodniku, a daljina doleta 7.000 metara. Daljina maksimalnog preleta bila je 10.000 kilometara, uz plafon leta od 15.500 metara. Od naoružanja i on je nosio jednu krilatu raketu ”Blue Steel”, a od klasičnog bombarderskog naoružanja mogao je da ponese impresivan teret: jednu bombu ”Grend Slem” mase gotovo deset tona, ili dve bombe ”Tollboy” od 5.500 kg. Takođe je mogao da nosi još dve kombinacije: četiri bombe mase 4.500 kg, ili do 35 bombi od 450 kg. 

Iz svega navedenog jasno je da su ovi bombarderi bili veliki napredak i tehnološki podvig. To što ih je nepotrebnim učinila pojava sovjetskih raketa zemlja-vazduh je nešto što nisu predvideli. Ako im je za utehu, nema države koja nije imala koncepcijski promašaj kada je borbena avijacija u pitanju.

Razvojem ovih aviona Velika Britanija naglo je stekla veliko iskustvo i osvojila nove tehnologije. Da li je to uspela da iskoristi?

Nekadašnja tehnološka supersila i prestižna avio-industrija opremala je RAF (Royal Air Force) modelima koji su stvarali istoriju ratnog vazduhoplovstva. Već je i poznati ”Panavia Tornado” (koji je povučen iz Rafa), bio multinacionalni proizvod. 

Danas, možda, Velika Britanija može da napravi samostalni projekt, ali trenutno se u udarnoj floti RAF nalaze avioni SAD (”Lokid Martin – 35B”) i ”Eurofighter Typhoon” (multinacionalni proizvod). Pored dva helikoptera (”AgustaWestland AW109S Grand” i  ”SA 330 Puma HC.2” sa svojim varijantama), na nebu Britanije jedini originalni avion je ”BAE Systems Hawk” koji se licencno proizvodi još u Indiji.

U svakom slučaju, ”Serija V” ostaje jedinstvena pojava u istoriji ratnog vazduhoplovstva zahvaljujući generaciji entuzijasta, ali i podršsci države, odnosno Ratnog vazduhoplovstva.