Nuklearne greške: Koliko puta smo bili nadomak katastrofe? 

Da je ovaj tekst predložak za filmski scenario, morao bih da napišem ”zasnovano na istinitim događajima”. I zaista, svaki od opisanih događaja, koliko god predstavljao vojnu tajnu, isplivao je na površinu i pokazao da i među najvećim profesionalcima ima rutine i aljkavosti, ali i tehničke nesavršenosti.

Ništa novo nećemo napisati da nuklearno oružje, konstruktivno, samo po sebi nije opasno. Opasno je to kako se njime rukuje. Šema rada nuklearne bombe je, principijelno, veoma jednostavna.

Sastoji se od uranijumske šipke koja mora da se tačno upasuje u uranijumski cilindar. Nijedno od to dvoje nemaju kritičnu masu i ne mogu eksplodirati sami od sebe. Da bi se stvorila kritična masa, potrebno je ispaliti upaljačem tu šipku u cilindar. Tada se prekorači kritična masa i bomba eksplodira.

Upaljač se nalazi u specijalnom sudu napravljenom od metala velike gustine. On služi i kao reflektor neutrona. Dakle, ako bi se bomba otkačila s nosača na avionu i pala na pistu, sasvim sigurno ne bi eksplodirala. Možda bi se oštetila oplata. Ali…

Nije baš sve tako pouzdano i jednostavno kada su ljudi u pitanju, jer oni nuklearnu energiju koriste i u mirnodopske, građanske svrhe. Pitanje je – da li bi atomska bomba eksplodirala kada bi nju pogodila druga atomska bomba? Za pogođen prostor suštinski gledano, to je sasvim svejedno, a da li bi se eksplozija udvostručila to je već posebno pitanje.

U ovom tekstu bavićemo se nuklearnim incidentima, odnosno akcidentima, kako ljudi iz ove oblasti zovu neplanirane događje koji mogu dovesti do nekontrolisanih nuklearnih reakcija bilo građanskog, bilo vojnog tipa.

Kod koga se to prvo dogodilo? Opet ti Nemci!

Prvi akcident dogodio se 23. juna 1942. godine u Lajpcigu. Nemački naučnici Verner Hejsenberg i Robert Depel, radeći na projektu ”Lajpcig L-IV”,  uočili su da je povećana količina neutrona usled curenja teške vode iz reaktora.

Kako bi otkrili kvar pristupili su reaktoru, a kiseonik i sticaj okolnosti učinili su ostalo: zapalila se para uranijuma izazvana njegovim prahom rasutim po hali i nastao je veliki požar. Reaktor nije eksplodirao samo srećnim sticajem okolnosti. 

Kada su Amerikanci stvorili atomsku bombu, otvorili su i Pandorinu kutiju mogućih nesreća i upravo su oni poznati po najbrojnijim akcidentima, ali s mnogo opasnijim materijalom – nuklearnim bombama, oružjem ravnoteže straha i odvraćanja.

U tom smislu ono je odigralo značajnu ulogu u održanju prividnog mira i nikakvih problema ne bi bilo kada bi ono ostalo tamo gde mu je i mesto – u specijalnim skladištima i silosima. Osnovni zadatak svih oružanih snaga jeste stalna bojeva gotovost za eventualni rat.

Pedesetih godina najmoćniji deo američke nuklearne trijade bila je strateška avijacija i ona je mogla da stigne do bilo kog dela SSSR. Posade strateške avijacije morale su da stalno budu utrenirane, vežbajući poletanje i sletanje s tada velikim i teškim bombama. Zašto su koristili prave bombe, umesto maketa? Nema ubedljivog odgovora na to pitanje.

Mnogobrojni avioni USAF  nosili su atomsko oružje ne samo tokom borbenog dežurstva, već i prilikom obuke, patroliranja, transportnih zadataka, itd. Kao i svi avioni, i oni su bili skloni padu i padali su, pa je ovaj tekst posvećen američkim avionskim katastrofama u kojima su učestvovale letelice s nuklearnim oružjem.

Objektivni hroničari nisu zabeležili slične slučajeve u redovima RV SSSR, pa ni drugih zemalja, jer su one relativno malo koristili strateške bombardere. Zato su Sovjeti bili daleko ispred SAD kad su incidenti sa atomskim podmornicama i interkontinentalnim raketama u pitanju. Tome ćemo posvetiti poseban tekst.  

Norme strateške avijacije SAD tokom pedesetih godina propisivale su da plutonijumsko jezgro bude van ležišta u toku leta. Upravo taj element bojeve glave uz pomoć konvencionalnog upaljača (eksplozivne mase), izazvao bi lančanu reakciju i aktivirao nuklearnu bombu.

Pored te mere opreza, bombe su bile tako konstruisane da ne budu aktivirane nekim spoljnim uticajem ili budu predmet očaja nekog ludaka ili rastrojenog pilota. Sve je to na minimum dovodilo mogućnost nehotične atomske eksplozije, ali su pored njih postojala još dva rizika: prvo, bojeva glava mogla je usled pada s velike visine da se raspadne, kontaminira okolinu i tako bude otpisana; drugo, svakav takav događaj je veoma skup gubitak i manjak u arsenalu.

To se odnosi na bojevu glavu kada bi se nalazila u ”transportnoj konfiguraciji”, a ne u bojevoj, pa su one imale i padobrane. Komandni vrh USAF prihvatio je takav rizik uzdajući se u mere opreza i profesionalizam posada, pa su letovi s atomskim oružjem postali rutinski i masovni. 

Nije dugo trebalo da takav rizik pokaže svoju ranjivu stranu.

Prva havarija dogodila se sa strateškim bombarderom ”B-36 Mirotvorac” (”Convair B-36 Peacemaker”). Ljubitelji avijacije pamte ga po obrnutom položaju elisa koje su potiskivale avion. To je bio odličan avion, uz dva nedostatka:

1. Trup aviona napravljen je od legura magnezijuma koji ima odlična zapaljiva svojstva.
2. Motori, od kojih se tražilo mnogo, takođe su umeli lako da se zapale iz mnogo razloga.

Taj avion dobio je niz pogrdnih nadimaka, jer obiman požar kombinacije kerozina i magnezijuma nije obećavao ništa dobro.

Upravo 13. februara 1950. godine prilikom redovnog leta nad Tihim okeanom u reonu Aljaske, u neposrednoj blizini sovjetske teritorije, usled zaleđivanja došlo je do zastoja i požara na jednom od motora. To i ne bi bilo tako strašno (motor se isključi i odmah se kreće na prinudno sletanje), da nisu za njim još tri, od ukupno šest motora, otkazala.

Avion je ostao na samo dva motora. Uvidevši da ne mogu spasiti avion posada ga je usmerila u okean, napustivši ga padobranima. Posle nedelju dana 12 od 17 članova posade je spaseno, a bomba je ostala na dnu mora.

Nije dokazano da je iko uspeo da tu bombu izvadi s dna okeana, mada su mnogi ribari to pokušavali (!).

Ni ”B-29”, prvi i jedini avion koji je izvršio atomsko bombardovanje, nije bio izuzetak. Bio je napravljen u velikom broju primeraka i korišćen je i posle Drugog svetskog rata. Kada je 11. aprila 1950. godine poleteo iz aviobaze Kirtland s atomskom bombom, udario je u planinu Manzano, Novi Meksiko.

Posada je poginula na licu mesta, a usled burnog požara stradala je spoljna zaštita bombe i aktivirala je upaljač. Radioaktivni deo bombe je, na svu sreću, izdržao, a propisno izvučeni plutonijumski deo onemogućio je lančanu reakciju.

Te godine nesreće su se ređale. Već 16. jula teški strateški bombarder srednjeg dometa ”B-50 Superfortress” obavljajući trenažni let, usled nepoznatih razloga izgubio je upravljivost i i srušio se u blizini grada Lebanona u Virdžiniji.

Šesnaest članova posade je poginulo, a sistem zaštite oštećene bombe odreagovao je kao u prethodnom slučaju. To je, umirilo Stratešku komandu jer je na surov, ali praktičan način utvrdila da avionsku katastrofu neće pratiti i nuklearna i letovi su nastavljeni.  

Pisali smo već o ”Aleji migova” i iskušenju američkog rukovodstva da upotrebi nuklearno oružje. Samo tri dana od početka borbi u Koreji, u vazduhoplovnoj bazi Andersen na ostrvu Guam formiran je 19. bombarderski ving koje je smesta počelo da dejstvuje.

Uskoro je, ”za svaki slučaj” u bazu prebačeno deset atomskih bombi ”Mark IV”. Nije dugo trebalo da i tu dođe do ”vatrometa”. Petog avgusta 1950. godine jedan ”B-29”, s 20 članova posade i putnicima, već na uzletanju naišao je na probleme.

Dva motora su nekontrolisano povećala broj obrtaja, a ubrzo posle uzletanja nisu mogli da se uvuku točkovi. Posada je pokušala da se prizemi, no natovaren gorivom i bombom, teško upravljivi avion srušio se i zapalio.

Nekoliko članova posade uspelo je da se spase i da izvuče ranjene, ali posle 20 minuta od početka požara upaljač bombe je eksplodirao. Poginulo je 19 ljudi, među njima i brigadni general Robert Trevis.

Posle toga bazu su nazvali po njemu. Odakle tako katrastrofalne posledice? Upaljač bombe načinjen je od 2.300 kilograma klasičnog eksploziva. Gotovo dve i po tone bile su dovoljne da naprave to što su napravile.  

Nesreće su se ređale na raznim mestima. Iznad reke Sveti Loren (fr. fleuve Saint-Laurent, engl. Saint Lawrence River), velike vodne arterije koja spaja Velika Jezera s Atlanskim okeanom, dogodila se neobična situacija.

Bombarder ”B-50” (”Boeing B-50 Superfortress”) koji je prenosio atomsku bombu iz Kanade u SAD, 10. novembra 1950. godine, prijavio je kvar motora. Posada je shvatila da s jednim pokvarenim motorom neće uspeti da sleti i odbacila je bombu. Pre toga je podesila da se upaljač samoaktivira na 760 metara. Detonator je to stvarno besprekorno uradio, a 45 kilograma ”razoružanog” uranijuma palo je u reku.

Uplašenom stanovništvu bilo je objašnjeno da je u pitanju školsko dejstvo pri obuci i da nema razloga za brigu. Bomba je diskretno, bez ikakve pompe i galame izvađena, a o tome je pisano tek osamdesetih godina.

Da se u vojsci čuda dešavaju, odavno se više niko ne iznenađuje. Pisali smo o ”nestalima u akciji” (MIS – missed in action). Da li je moguće da i jedan takav avion, kakav je strateški nuklearni bombarder, nestane bez traga? Da!

Desetog marta 1956. godine nad Sredozemnim morem jednostavno je nestao ”B-47” (”Boeing B-47 Stratojet”, prvi bombarder sa kosom strelom krila i kombinovanim pogonom pomoću mlaznih i elisnih motora).

Planirano je da bude dvaput dopunjavan u vazduhu, ali kod drugog dopunjavanja on se nije pojavio. Široko planirana, masovna višemesečna pretraga nije dala nikakav rezultat. 

Ispostavilo se da avioni s nuklearnim oružjem nisu opasni samo kada lete. U vazduhoplovnoj bazi Lejkenhit (Lakenheath) u Engleskoj jedan ”B-47” skliznuo je s piste i udario u magacin u kome su se nalazile tri atomske bombe ”Mk-VI”!

Ko je smestio magacin s atomskim bombama u liniju poletno-sletne staze nepoznato je, ali na sreću dežurna ekipa ugasila je požar pre nego što je on mogao da nanese veću štetu. Niko, osim posade, nije poginuo.

Ako mislite da je takva trapavost unikat, onda će vas razuveriti sledeći događaj koji na sasvim drugačiji način stvara sliku o profesionalizmu elitnih posada, odnosno njihovoj rutini. Nedaleko od vazduhoplovne baze Kirtlend u Novom Meksiku, 22. maja 1957. godine iz aviona ”B-36” koji je krenuo na sletanje, ispala je nuklearna bomba ”Mark XVII”! Pala je samo 500 metara od skladišta nuklearnog oružja ”Sandija”. Razlog – nepoznat.

Naravno, pri udaru eksplodirao je upaljač, ali na svu sreću u njoj se nije nalazilo plutonsko jezgro. Umesto nuklearne eksplozije bio je kontaminiran kvadratni kilometar i po teritorije baze. Jedina žrtva bila je jedna krava. Inače, ova bomba bila je najveća američka koja je ikada napravljena, s masom od 21 tone i snagom od 15 megatona.

Iskušenja ove vrste nastavila su se u holivudskom stilu. Svi poznavaoci avijacije znaju da su najopasniji delovi leta poletanje i sletanje (ono je čak opasnije od poletanja). Nema mnogo vremena za reakciju usled brzine i visine leta.

Upravo se takva situacija dogodila 11. oktobra 1957. godine u bazi Homsted na Floridi. Odmah posle poletanja na jednom ”B-47” eksplodirala je  guma stajnog trapa. To se pokazalo sasvim dovoljno da avion padne na kilometar od kraja piste.

Puni tankovi su planuli, a među njima se nalazila i jedna atomska bomba. Posle gotovo četiri sata, kada je veći deo goriva sagoreo, pristupilo se gašenju. Tradicionalno, eksplodirao je konvencionalni upaljač. 

Nisu to jedina područja gde đavo nije mirovao. Kada su 31. januara 1958. godine američki piloti u Maroku vežbali poletanje svog ”B-47”, zadnji deo stajnog trapa polomio se pri brzini od samo 45km/h.

Zašto je u tom trenutku atomska bomba bila u bojevom, a ne transportnom stanju, niko nije mogao da odgovori. Od udarca upalio se jedan od tankova. Vatrogasci su odmah penom počeli da gase požar koji je trebalo da bude ugašen po pravilu za deset minuta.

Međutim, to je potrajalo sedam sati. Pošto klasični eksploziv upaljača nije aktiviran, na mestu udesa izmerena je povišena radijacija. Vlastima Maroka Amerikanci, naravno, ništa nisu objašnjavali.  

Za nesreću je često potrebno dvoje. Tako se noću petog februara 1958. dogodilo da se lovac-presretač ”F-86” neočekivano sudari s bombarderom ”B-47” koji je obavljao trenažni let sa hidrogenskom bombom!

Pilot lovca se uspešno katapultirao, a pilot, pukovnik Hauard Ričardson, rešio je da spase svoj avion. Izvukao ga je iz kovita i posle tri neuspela pokušaja sletanja tražio je dozvolu da  odbaci bombu ”Mk-XV” u Atlanski okean, što mu je i dopušteno. Pukovnik je odlikovan krstom za ratne zasluge, a bezuspešne pokušaje pronalaženja bombe prekinuli su posle sledeće havarije.

Slučaj za holivudski blokbaster

Da je sledeći slučaj bio predmet nekog scenarija, scenaristu bi optužili za bujnu, čak bolesnu maštu, ali sve se dogodilo doslovno kako ćete i pročitati. Ovaj put krivac bila je rutina i aljkavost posade. Tek toliko.

Tokom leta bombardera ”B-47” 11. marta 1958. godine aktivirala se jedna lampica koja je signalizirala neispravnost fiksatora bombe. Navigator je otišao da vidi šta se to pokvarilo. Da bi bolje sagledao situaciju, sišavši u tovarni prostor, legao je slučajno na polugu lansirnog mehanizma i svojom težinom ga aktivirao!

Trotonska bomba ”Mk-VI” se otkačila, prolomila je bomboluk i krenula u ambis, pravo u reon sela Mars Blaf u Južnoj Karolini. Atomsko jezgro nije se nalazilo u bombi, ali je fugasni deo napravio krater od 20 metara širine i deset metara dubine, pri čemu sasvim slučajno nikoga nije ubio.

Ranjeno je šest ljudi, od toga troje dece. Nekim čudom navigator nije ispao iz aviona. USAF je isplatio odštetu porodicama i uputio pisano izvinjenje. 

Američkim pilotima ovi incidenti prelazili su već u rutinu. Tako su u roku od mesec dana izbila i dva požara. Novembar 1958. bio je posebno nesrećan za posade ”B-47”.

Četvrtog novembra jedan avion je izgoreo prilikom uzletanja, a od tri člana posade prilikom katapultiranja s visine od 500 metara jedan je poginuo. Eksplozija upaljača napravila je veliki krater, ali nije izazvala nuklearnu reakciju. Krajem istog meseca još jedan ”B-47” zapalio se na pisti, usled nepoznatih razloga. 

Pisali smo već o dopuni aviona u vazduhu. Reč je o najsloženijoj operaciji koja se traži od posada, jer i najmanja greška može dovesti do katastrofe, a u najboljem slučaju do otkaza zadatka.

Tako se 12. oktobra 1959. godine jedan ”B-52F” u toku dopune sudario s avionom-cisternom ‘KC-135” iznad Hardenberga (Donja Saksonija, tada Zapadna Nemačka). Pet od devet članova posade bombardera je poginulo, kao i sva četvorica članova posade tankera. Dve atomske bombe koje su pale s visine od deset kilometara (!) nađene su bez ikakvih oštećenja. Proizvođač je mogao da se pohvali solidnom izradom. 

Šezdesete godine donose još uzbuđenja. Jedan ”B-52G” srušio se 24. januara 1961. godine u blizini Goldsboroa. Ubrzo posle poletanja avion je počeo usled curenja da naglo gubi gorivo, a onda se, tokom havarijskog spuštanja, počeo da raspada u vazduhu. Pet od osam članova posade je uspelo da iskoči (setimo se neobičnog rasporeda katapulta u B-52, gde se navigator i radarista katapultiraju nadole).

Međutim, dve bombe su ispale iz aviona. Jednoj se otvorio padobran i zarila se u zemlju s minimalnom štetom. Tokom spuštanja, sukcesivno su isključena tri od četiri osigurača koja bi bombu dovela u bojevo stanje. Eksplozija, dovoljna da pokrije polovinu Istočne obale SAD sprečena je preostalim, jednostavnim niskonaponskim prekidačem.

Druga bomba pala je u močvaru i na njoj je eksplodirao upaljač. Uranijomsko jezgro nikad nije pronađeno, pa je vlada kupila tu teritoriju i zatvorila je za pristup.  

Samo dva meseca kasnije, 14. marta dogodio se nov incidebnt. Nedaleko od grada Juba Siti (nedaleko od Sakramenta, glavnog grada Kalifornije), na visini od deset kilometara na bombarderu ”B-52” koji je nosio dve bombe  ”W39” (u naoružanju od 1957. do 1966. godine), puklo je staklo kokpita.

Došlo je do dehermetizacije kabine. Avion se spustio po propisima na 3.000 metara, ali je na toj visini počeo da troši neplanirano više goriva. Da li da se ”dovuku” do tankera ili da slete? Nisu mogli ni jedno ni drugo, pa su dobili dozvolu da napuste avion. Komandir je iskočio poslednji, a pre toga je usmerio avion ka nenaseljenom području.

Zaštitni mehanizmi odlično su odreagovali i nije došlo do eksplozije. Manje sreće imali su vatrogasci: žureći na mesto pada napravili su saobraćajnu nesreću i jedan od njih je poginuo.

Nisu samo strateški bombarderi izazivali noćne more najvišem vojnom rukovodstvu i političarima SAD. To se događalo i s drugim modelima. Američki transporter ”Daglas C-124 Globmaster II” (Douglas C-124 Globemaster II) bio je prvi koji je mogao da prevozi tenkove.

Pored tenkova, pešadije i drugih delova opreme, on je prevozio i nuklearne bombe, pri čemu je čak triput postao neslavni ”junak” situacija najvišeg rizika. Nad Atlantikom, 28. jula 1967. godine otkazala su dva od četiri elisna motora ”R-4360” snage po 3.800 ks. Sa samo dva motora nemoguće je bilo održati u vazduhu teško natovareni avion i posada je naizmenično odbacila dve od tri bombe u okean.

Eksplozije na pučini nije bilo, ali nisu mogle ni da se pronađu i izvade bombe. Avion je srećno izveo havarijsko sletanje. Drugi slučaj dogodio se šestog jula 1959. godine kada se ”C-124” razbio prilikom poletanja.

Bomba koju je nosio nije eksplodirala, ali je tako bila oštećena da je morala biti otpisana i kanibalizovana. Konačno, 11. oktobra 1965. godine jedan ”C-124” izgoreo je za vreme punjenja gorivom na aerodromu. Nekoliko ukrcanih bombi bilo je oštećeno požarom, ali je radijacija bila minimalna.

Nije ni tu kraj svetskim brigama vezanim za nuklearni potencijal SAD i rizike njihovih pilota. Pored strateškog nuklearnog oružja postoji i serija taktičkih termonuklearnih bombi koje je mogao da ponese bilo koji lovac-bombarder (to je mogao čak i ”F-104” – Lockheed F-104 Starfighter, po zlu poznati lovac zvani ”mrtvački sanduk”).

Jedna takva bomba, zajedno s tri podvesna rezervoara, bila je okačena nekom prilikom na ”F-100” (”North American F-100 Super Sabre”) koji se nalazio na pisti 18. januara 1959. godine. Posle vežbovne uzbune pilot je greškom pritisnuo dugme za odbacivanje tankova. Oni su pali na pistu i zapalili su se. Vatrogasci su za samo sedam minuta uspeli da ugase požar, pa nije došlo do aktiviranja oružja.

Ni mornarička avijacija nije bila imuna na propuste ovakve vrste. I oni su posedovali taktičko nuklearno oružje. Vršeni su opiti sa smeštajem bojeve glave u torpeda, bombe, rakete vazduh-vazduh, pa i u dubinske bombe.

S jednom takvom, ”Mk.90 Betty”, 25. septembra 1959. godine u zalivu Pudžet (Puget Sound, estuar u državi Vašington, na obali Pacifika) razbio se jedan hidroavion ”P-5M Merlin”. Bombu nisu mogli da pronađu, a ni njena sudbina nije bila duga, jer je posle samo pet godina i 250 proizvedenih komada povučena iz naoružanja zbog mnogih nedostataka. 

Vijetnamski rat takođe se spominje na ovoj listi. Na palubi nosača aviona ”Tikonderoga” nalazio se avion ”A-4” ( ”Douglas A-4 Skyhawk”). Petog decembra 1965. godine na njegovom pilonu bila je podvešena hidrogenska taktička bomba ”B43”. Trebalo je da se vrati s borbenog dežurstva iz Vijetnama u Japan.

Tehničko osoblje nije lepo procenilo položaj aviona i on je s lifta pao u more. Bez obzira na tačan položaj nosača, ni pilot, ni avion, pa ni bomba nisu nađeni. Japanci su o tome da na dnu mora, samo 100 kilometara od njihove obale leži potencijalna opasnost, saznali tek 1989. godine.

Samo u periodu od 1950. do 1961, godine američki piloti prouzrokovali su 21 incident s oštećenim ili izgubljenim atomskim bombama i svim drugim pratećim rizicima. Šta se za to vreme promenilo, da li su se nečemu naučili? Početkom šezdesetih godina počinju masovno da se u naoružanje uvode interkontinentalne rakete (ICBM) ”Atlas”, kao i serija podmornica klase ”Džordž Vašington”.

Razvijen je i BMEWS (Ballistic Missile Early Warning System), sistem za rano upozorenje, pa je mogućnost iznenadnog napada na SAD značajno umanjena. Međutim, prema ranijim planovima, 1961. godine započeta je operacija ”Hromirana kupola”. Raspoređeno je nekoliko pukova strateških bombardera ”B-52” od kojih je deo njih bio na stalnom borbenom dežurstvu pod punom bojevom gotovošću, naoružan oružjem Sudnjeg dana. Glavni pobornik ovako ratoborne taktike bio je general Tomas Pauer, komandant strateške avijacije, poslednji general USAF bez visoke vojne spreme. On je bio i jedan od najvećih zagovornika atomskog napada na Kubu. 

Čime može da se opravda ovakav, svestan nastavak rizične prakse koja je dovodila do havarija s nuklearnim oružjem? Ničim, jer su sistemi ranog upozorenja već bili delotvorni i uhodani, dajući vreme za pripremu i poletanje celih pukova radi uzvratnog udara.

Međutim, general je bio uporan i njegov plan počeo je da se sprovodi od petog juna 1961. godine. Bez obzira na pređašnja iskustva i tada su se ređali nemili događaji. Bombarder ”B-52B” je 13. januara 1964. godine prilikom patrolnog leta upao u zonu turbulencije koja mu je otkinula ogromni rep nad ”Divljom gorom” u državi Merilend.

Kada je posada shvatila da ne može spasiti avion, dobili su dozvolu da ga napuste. Dve termonuklearne bombe nađene su praktično bez ogrebotine. Te sreće nisu bili članovi posade jer od njih pet  dvoje je umrlo od smrzavanja, a jedan nije uspeo da napusti avion.

Samo tri dana pre te katastrofe prilikom ispitivanja istog tipa aviona, u identičnim uslovima u Novom Meksiku, avionu je otpalo krilo. Skup način da se uoče nepravilnosti u strukturi aviona. 

I mnogo hvaljeni ”B-58 Husler” (poznat kao ”Mini Valkirija”)  koji je mogao da nosi pet termonuklearnih bombi i leti dvostrukom brzinom zvuka, nije izbegao da uđe u ovu neslavnu istoriju.

Osmog decembra 1964. godine posada jednog ”B-58”, znajući da teže poleće po ledenoj pisti, zaletela je avion i ušla u reaktivnu struju vodeće letelice. Avion je skliznuo s piste, levi stajni trap se slomio, a sam avion je izgoreo. Jedan od trojice članova posade je poginuo, svih pet bombi je oštećeno i deo radijacije je ”procureo” u okolni prostor. 

Ipak, najpoznatiji incindent dogodio se nad Španijom 17. januara 1966. godine i teško ga je bilo prikriti. Kao sedam godina ranije, sudarili su se ”B-52G” i tanker ”KC-135”.  Operator u tankeru nije na vreme javio posadi bombardera da se na pogrešan način približava. Šipka punjača je udarila u nadgrađe kabine. Jedan deo aviona je oštećen, uz iskre i plamen koji je munjevito krenuo duž šipke u tanker koji je eksplodirao.

Četiri člana posade su trenutno pretvorena u pepeo, a od sedam članova posade bombardera spasilo se četvoro. Delovi oba aviona pali su na Palomares, u Andaluziji, ne povredivši nikog. U avionu su se  nalazile četiri termonuklearne bombe ”B28” od kojih su tri pale zajedno.

Kod jedne se normalno otvorio padobran i ona je pala na ušće reke u more, ne oštetivši se. Dve su pale na zemlju pri brzini od 300 km/h. Naravno, upaljači su eksplodirali, što je izazvalo curenje radioaktivnog materijala. Četvrta je pala u more; nađena je posle dva meseca na dubini od preko 800 metara i izvađena.

Smesta je započela obimna zaštita i dekontaminacija terena. Prema merenjima iz 2006. godine još uvek se mogla registrovati radioaktivnost. Pretpostavlja se da je to od delova aviona koji su se duboko zarili u zemlju i nisu izvađeni.

Bomba koja je pala u more takođe je napravila štetu, jer se tokom dvomesečne pretrage dogodilo nekoliko havarija, a jedan od gnjuraca je postao invalid, o čemu je snimljen i film.

Kako smo već naveli, ovo nije bilo moguće sakriti i Španija je zatvorila svoje nebo za avione sa strateškim oružjem. I u Americi se našlo trezvenih ljudi, kakav je bio ministar odbrane Robert Maknamara, koji je naredio da se program ”Hromirana kupola” prekine zbog svoje besmislenosti i rizika.

Poznata je i havarija u polarnom krugu u bazi Tule na Grenlandu o kojoj smo već pisali. Ona se dogodila posle zatvaranja navedenog programa. To je prelilo čašu i posle tog incindenta Maknamara je uveo potpunu zabranu letova aviona naoružanih nuklearnim oružjem. Kao rezultat tog poteza u akciju je stupila i diplomatija tražeći načina da se čovečanstvo obezbedi od nuklearne opasnosti. 

Šta se može zaključiti iz ovog neverovatnog iskustva koje je trajalo čak 18 godina? Svakom razumnom čoveku, uključujući i najratobornije ”jastrebove” na svim stranama, bilo je jasno da se ne može osigurati od svega i to smesta. Pri tom visok položaj komandnog kadra ili političara ne garantuje inteligentne odluke, što svaki iskusan vojnik zna.

Ono što nam ostaje, nezavisno od ravnoteže straha, jeste nada da će nuklearno oružje ostati na svom dežurstvu u fazi mirovanja i da nikada neće biti upotrebljeno.