Vojnički humor

Smej se i kad bi plakati hteo. To je uobičajena izreka kojom teše zabavljače kada im nije do posla. Međutim, posao, zadatak i uloga vojnika je sigurno najstresniji posao u ljudskom rodu i malo tu ima smešnog ili zabavnog.

Svako zanimanje ima svoje probleme i opasna mesta, ali vojnicima su ona ”u opisu posla”. Štaviše, u Pravilu službe za jedan značajan deo aktivnosti, stražu, izričito se kaže: ”Straža je jedini ratni zadatak u miru”.

Nezavisno od toga, svakodnevno rukovanje smrtonosnim oružjem može da dovede do tragičnih posledica. Kako se vojnici s tim nose i bore? Naravno, najpre stalnom obukom i koncentracijom, ali ni to nije sve.

Mnoge situacije vojnik može da prevaziđe uz određenu dozu tolerancije i kolektiviteta, a ona se najpre uoči kroz humor. Sposobnost pojedinca da prihvati šalu ili da na šaljiv način posmatra i tumači neku ozbiljnu situaciju mnogo puta je pomogla u podizanju morala.

Kad smo kod imenice humor da navedemo i to da je ona u neizmenjenom obliku stigla iz novolatinskog jezika i da znači – vlažnost, tečnost, sok iz srednjovekovne fiziologije. Pojavljuje se još u Bibliji, kao i mnogo toga što je pripisano ili se dogodilo čoveku kroz sve ove milenijume.

Kako već na početku vidimo, humor je veoma ozbiljna stvar.

Kao i u drugim društvenim zajednicama i oružane snage imaju svoj sociolekt – tipičan jezik za tu grupu, zasnovan na službenim aktima, ali i na slengu, odnosno žargonu. No, ono što ga najlakše definiše i usmerava u njegovom kreiranju jesu stereotipi vojničkog života. Prvi od njih je da je vojnik uvek gladan, žedan, da mu se spava i da mu nedostaje, znate već šta.

Pošto se oružane snage popunjavaju na više načina, najčešće možemo prisustvovati situaciji da se u stroju, prilikom dolaska na služenje vojnog roka ili školovanje, nađu ljudi iz različitih sredina, donoseći svoje navike, predrasude, pa i humor. On je, pored strogih propisa s kojima se već prvog dana upoznaju, ono vezivno tkivo pomoću kog se lakše uspostvavi kontakt kako među pojedincima u kolektivu, tako i starešina sa trupom.

Humor ima mnogo pojavnih oblika i predstavlja ozbiljan vid javne komunikacije, odnosno subkulture. Ona u nekim svojim oblicima predstavlja čak i umetnost kao takvu. Za opis i dogodovštine iz vojničkog života koriste se burleske, jednočinke – komedije (”aktovke”), crtani filmovi, stripovi, parodije, ali i umetnički filmovi i knjige. Vic, odnosno šala, podsmeh, a ponekad i sarkazam i cinizam, jesu najčešći usmeni načini predstavljanja te oblasti. 

Jedan naš aforista (Aleksandar Marjanović – Alek Marjano) kaže: ”Ko ne ume da se šali, treba ga ozbiljno zezati”. U kreiranju ‘‘šala iz kasarne” presudna je mikrosredina i sleng. O čemu je reč?

Onome ko nije vojnik, teško će biti da razume zbog čega se podoficiri zovu ”žuti kadar”, ili ženske grudi ”bacači”, čizme ”bunari”, ”Kalimero” puškomitraljez, ”krmača” velika avionska bomba, itd…

Ukoliko neko neupućenom slušaocu počne da objašnjava vic, onda efekat smešnog otpada. Vic je najgluplji kad se objašnjava.

Amerikanci, koji imaju izuzetno obimne, ali i razgranate Oružane snage, za svaki vid i rod imaju sleng i humor. Jedan od najstarijih viceva vezanih za američku vojsku glasi: ‘Kako izbeći služenje u Armiji? Tako što ćete se javiti u Mornaricu’. Šta je tu smešno? Nama – ništa!

Međutim, svaki Amerikanac zna kolika je razlika između KoV SAD i Ratne mornarice (US NAVY), jer one zajedničko imaju samo Ustav, dok je sve drugo (čak i zvanja, činovi, pa i stupanje u njihove redove) u značajnoj meri različito. 

Još jedan primer nerazumljivih viceva za ostatak sveta odnosi se na ”Smernice za nošenje uniforme” američkih Oružanih snaga. Marinci će za nju reći – ”To je samo radna uniforma, nosi se tokom obuke i na terenu”. Pripadnici pešadije kažu: ”Nosimo je bilo kad i bilo gde”. Mornarica na to odgovara: ”Nećemo je uopšte nositi, jer ne moramo da se kamufliramo na brodovima”.

Piloti će degradirati maskirna svojstva uniforme tako što će preko nje staviti sve moguće ševrone (našivke, zastavice) i obeležja kao znak elitizma. Smešno? Ne, čak je i nerazumljivo – svima nama, osim Amerikancima. 

Dugo je čovečanstvu trebalo da dođu do dobrog vojnika Švejka. Njega je Jaroslav Hašek želeo da predstavi u šest knjiga (!), ali je stigao da napiše samo četiri jer ga je smrt omela.

Švejk, simbol zagonetnog otpora svemu što je vojničko i prisilno, svoju popularnost stekao je kroz vojnički humor, ostvljajući svoje književne saborce u dilemi da je on samo imbecil, radosna budala, ili saboter.

Pre njega vojska nije imala nimalo smisla za humor i duhovitosti takve vrste, pa bi ”vickasti” vojnici brzo osetili raznolik repertoar kazni. Zašto? Zato što je humor ”zarazan” i može značajno da utiče na moral, odnosno njegovo razvodnjavanje i pad.

Za šalu postoji još od antičkih vremena pravilo: da bi opstala, ona mora da ima samo dve osobine: da ima žaoku (duhovit način da se pogodi u neku nelogičnost ili glupost) i da je univerzalna, odnosno da se može kroz sva vremena, narode i oblasti lako razumeti.

Tako Amerikanci imaju vic koji i mi razumemo: ”Predsednik SAD naredio je načelniku zajedničkog štaba da skoči kroz prozor. Ovaj je salutirao i pitao kao iz topa – s kog sprata želite da skočim?” Poltrona i poslušnika ima svuda, pa bi ova šala doprla do najvećeg broja ljudi. 

Amerikanci su vojnički humor u javni prostor najlakše i najbezbolnije plasirali kroz oblik koji je dugo bio dominanatan – strip. On je mogao da bude celovit, u obliku samostalne sveske, a mogao je da se objvljuje kao ”šlajfna” u dnevnim novinama, u nastavcima.

Nisu pripadali vojničkom humoru, ali radi ilustracije da navedem da su i kod nas postojali takvi ”šlajfna-stripovi”: ”Kurir Fića”, ”Porodica Tarana”, ”Švrća”, ”Porodica Mumijevih”, ”Cisko Kid” i drugi. U Americi su stvoreni tipični likovi, stereotipi: Prajvit Berger (Private Berger), poznat i kao Dži Aj Džo (G.I. Joe), lik koji je napravljen prema svom tvorcu, Irvinu Davidu Bergeru; doživeo je i posleratnu sudbinu, pojavio se i kao lutka, junak crtanih filmova, itd.

Popularan je bio (kao negativan primer) Sed Sek (Sad Sack, ”Tužna vreća”, smotanko), trapavi vojnik u prevelikoj uniformi kog su na kraju, zbog nesposobnosti, prebacili u građansku službu. Helf Hič (Half Hitch), još jedan popularni crtani junak bio je spetljanko, smotanko, itd. Oni su u Americi stekli stereotipsku popularnost, kao kod nas Pera i Žika, Mujo i Haso, itd.

U mnoštvu knjiga ima i onih s vojničkim humorom. Navedimo kao primere te vrste izražavanja ”Kvaku 22”, ”Oklopni bataljon”, ”Faust u logoru”, ”Vojnik Stefan na Zapadnom frontu”, ali to su samo vrhovi nasmejanog brega literature vojničkog humora. Sve vojničke novine imale su obavezno i humorističku stranu kroz koju je redakcija mogla da plasira i ono što se pred strojem ne bi moglo reći u lice nekom komandantu.   

Sovjetski Savez, a potom i Istočni lager, odnosno Varšavski ugovor, predstavljaju zlatno doba vojničkog vica, jer je on morao da bude kreiran i prepričavan u strogoj ilegali; znamo i zbog čega. Za vreme rata to je posmatrano nešto drugačije.

Hiljade glumaca i humorista kretale su se duž fronta trudeći se da olakšaju život boraca. O tome smo pisali u tekstu ”Kultura u rovu”. Izlazili su časopisi koji su oštrim, beskompromisnim, vešto plasiranim karikaturama i šalama na račun neprijatelja olakšavale ratnicima zadatak. Čuvena je izreka: ”Kad je neprijatelj smešan, nije tako strašan”.  

Napomenimo da u komediji, kao osnovi humora, postoji sedam osnovnih zapleta. Oni su preslikani i u vicevima, pa u vicu možete menjati učesnike, situaciju, vreme i mesto, a da on bude svakako smešan.

Evo jednog takvog vica: ”U Alžiru se šezdesetih godina u reci davi jedan Alžirac, kolaboracionista Fancuza, zapomažući – ”Ne znam da plivam, pomagajte!”. S mosta ga gleda drugi Alžirac i pita ga: ” A znate li francuski?” Onaj nesrećnik zapomažući odgovara – ”Znam francuski, ali ne znam da plivam”. Na to mu zemljak, odlazeći, dobaci: ”Bolje Vam je bilo da učite plivanje nego francuski”.

Promenite samo učesnike i mesto i dobićete nov vic. Upotrebljiv. Polovan, doduše, ili ”s bradom”, kako se to obično kaže; neko će se već nasmejati, jer svuda ima kolaboracionista s viškom znanja na pogrešnom mestu. 

Rusi su rado pred kraj rata prepričavali sledeći vic: ”Nemac kaže drugu u rovu: zašto ne izmisle neki pancir za grudi koje ne može da probije metak?” Rovovski sapatnik mu odgovara: ”Bolje da naprave jedan za leđa u ovom trenutku”.  Ili: ”Zašto se elitna nemačka trupa zove Mrtvačka glava? Zato što tamo skoro i da nema živih glava”.

Danas mnogi ratni vicevi ne samo da nisu smešni, već su i nerazumljivi (čak i kada bi osavremenili učesnike u vicu), ali tada (kada je bilo najvažnije) oni su odigrali svoju ulogu.

Neki su i sada aktuelni, ne morate čak ni da menjate junake vica. Eto, nemački tenkovi su u centru Moskve, ali ne onako kako je to Hitler zamišljao. To Nemcima svakako nije smešno, ali Rusima jeste.

Vojnički humor se pojavljuje u preko 300 filmova (jedan od najpoznatijih je ”MASH”), ali i u brojnim televizijskim serijama (”Alo, alo” je verovatno najpopularnija). Vojska voli da se našali na svoj račun, ali ne voli kad neko drugi to radi.

Jirži Škvorecki je napisao izvanredan roman ”Oklopni bataljon” gde je nemilice ošinuo, čak sarkastično, po glupostima stvorenim u trupnom životu armija Varšavskog ugovora. Na jednom mestu on kaže: ”Major je šetao ispred stroja i pričao je šta mu padne na pamet. Vojnici su ćutali i mislili su o svemu što im padne na pamet. Niko nikada nešto tako savršeno nije smislio”. Posle toga Škvorecki je napustio Čehoslovačku s Formanom (koautorom čuvenog pisma poslatog u ime intelektualaca sovjetskoj vladi), a ubrzo su u nju ušle trupe VU, u sklopu operacije ”Dunav”. 

I naš humor nije mnogo zaostajao za tekovinama civilizacije. Poznat je bio Todor, junak dramoleta i narodnog humora pod opštim imenom ”Kuku, Todore!”. Ilija Božić, entuzijasta i pionir lutkarske scene kod nas, u XIX veku građanstvo na Kalemegdanu zabavljao je predstavama u kojima je lutak Todor uvek bivao glavni krivac i na kraju bi stradao. Publika, a zatim i gledaoci, za njim bi vikali: ”Kuku, Todore”. Tako je Todor bio motiv da se i vojnici nasmeju kad se nešto teško i nepovoljno dogodi.

Naš humor je zasnovan na lascivnosti i predmet je mnogobrojnih, veoma ozbiljnih i svestranih lingvističkih proučavanja. Veliki poznavalac ove oblasti, profesor dr Nedeljko Bogdanović, napisao je, između ostalog, dve odlične studije: ”Opscena leksika u srpskom jeziku” i zbirku vulgarizama ”I ja tebi”.

U našem humoru (građanskom i vojničkom) preovladavaju psovke. Bez njih je vic siromašniji. Da li je u pitanju samo prostakluk? Ne bi se reklo jer dotični profesor psovku opisuje kao ”akt verbalne agresije”! Bolje je, recimo, i opsovati (sočnije je) nego udariti sagovornika.

Srbi su ušli u međunarodnu antologiju vojničkog humora sledećim vicem:

Na izložbi “Vojnik 21. veka” izloženi su, između ostalih, ruski i američki prototip vojnika budućnosti. Ruski vojnik je u neprobojnoj uniformi od kevlara, sa kompjuterizovanim vizorom, laserskom puškom, ručnm A-bombama i sa jos dosta ubitačnh detalja. Američki general daje komplimente svom ruskom kolegi. Odlaze na američki šand, a tamo vojnik uhranjen steroidima, novi neprobojni šlem, naočari za gledanje u mraku, takođe sav u neprobojnim prslucima, najsavremenije naoružan, a na leđima televizor. Gleda to ruski general pa kaže: ”Impozantno izgleda, stvarno moćno… Samo, zanima me čemu suži onaj televizor na leđima?”. Američki kolega odgovara: ”Vidite, ni nama nije baš najjasnije, ali naši stručnjaci su vršili opsežna istraživanja različitih vojnih formacija širom sveta i primetili su da srpski vojnici, koji su važili za jedne od najefikasnijih u svetu, u nedavnom ratu u Bosni nose televizore na leđima, pa smo i mi stavili taj detalj na našeg vojnika”. 

O servilnosti i poltronstvu u vojsci svedoči ovaj vic:

• Vojnik pita vodika: ”Gospodine vodniče, da li je istina da krokodili lete?
• Vodnik: ”ne lupaj, to su gmizavci!”.
• Vojnik: ”Ali, gospodin pukovnik je rekao da krokodili lete!”.
• Vodnik: ”Hm…gospodin pukovnik kažeš? Da, ustvari oni lete, ali nisko, veoma nisko…”

O tome, s malo preterivanja, kao u svakom vicu, kako funkcioniše armija, svedoči međunarodni vic koji svi prepričavaju i svojataju:

Pukovnik naređuje majoru: ”Sutra u 09.00h nastupiće pomračenje sunca, pojava koja se ne događa svaki dan. Naredićete da se vojnici postroje u krugu kasarne. Odeća svakodnevna. Prilikom posmatranja te zanimljive prirodne pojave objašnjenja ću davati ja lično. U slučaju padavina i loše vidljivosti vojnike smestiti u gimastičarsku salu.”

Major naređuje kapetanu: ”Po naređenju gospodina pukovnika sutra u 09.00h održaće se pomračenje Sunca. U slučaju kiše u svakodnevnoj odeći u krugu kasarne pretpostavlja se da će doći do slabe vidljivosti. Tada će se iščezavanje sunca obaviti u gimastičarskoj sali. Tako nešto ne događa se svaki dan”.

Kapetan naređuje poručniku:”Po naređenju gospodina pukovnika, sutra u 09.00h u gimastičarskoj sali uvežbaćemo iščezavanje sunca. Odeća – svakodnevna. Da li će padati kiša ili neće odlučiće gospodin pukovnik. Tako nešto se ne događa svaki dan”.

Poručnik naređuje vodniku: ”Kad sutra u gimnastičarskoj sali počne da pada kiša, a tako nešto nešto se ne događa svaki dan, naš pukovnik će iščezavuti 09.00h u svojoj svakodnevnoj odeći”.

Dežurni u garnizonu, preko razglasa stavlja tačku na ovaj lanac komandi: ”Vojnici, sutra treba da iščezne naš pukovnik. Tako nešto se ne događa svaki dan”.