Kao ekonomska sila u usponu, pri tom najveća država Južne Amerike, Brazil je želeo da se osamostali kada je reč o osnovnom borbenom tenku, ali i da izađe na veoma zahtevno međunarodno tržište.
Na njemu su vladali najviše sovjetski i američki proizvođači, uz značajno manje učešće drugih država. Vrlo mali broj njih (Velika Britanija, Francuska, Kina, Švedska) pravili su za sebe tenkove, s ambicijom (ne baš obaveznom) da se pojave i na međunarodnom tržištu. Pored kvaliteta tenkova, trend na tržištu surovo je diktirala i ideološka polarizacija.
Krajem sedamdesetih godina Brazilci su pokušali da naprave svoj tenk i unifikuju naoružanje, jer su do tada imali u naoružanju nekoliko različitih modela, isključivo iz uvoza. Pre toga su se oprobali u modernizaciji američkih lakih tenkova ‘M3A1 Stjuart’.
Da pravljenje tenka nije samo puko sklapanje već usvojenih delova uverili su se kod projekta ”MB-3 Tamoyo” (ime istorijskog grada u državi Sao Paolo). Kompanija ”Bernardini” (”Bernardini S/A Industria e Comercio, Sao Paolo”) pokušala je sve, ali očigledno da za početnike na surovom tržištu oružja nije bilo mesta.
Da sudbina jednog modela ne zavisi samo od znanja konstruktora, već i od mnoštva drugih, pre svega političkih, a zatim i ekonomskih razloga, uverili su se na teži način: sve do 1993. godine pokušavali su na raznim sajmovima da ga promovišu, a onda su projekat zatvorili. Ubrzo posle toga, 1995. godine firma je i bankrotirala.
Zlatno doba brazilskih oružara, kada su tokom iračko-iranskog rata u preko 20 zemalja prodavali svoje oružje, garantujući obuku i servis čak i na prvoj borbenoj liniji, otišlo je u prošlost.
Brazilci, međutim, nisu odustajali, u čemu je veliku ulogu odigrala državna kompanija ”Engesa” (”Engenheiros Especializados S.A.” u Sao Paolu) koja se bavila proizvodnjom vozila raznih namena. Želja im je bila da stvore osnovni borbeni tenk mase do 40 tona koji bi mogao da bude takmac na međunarodnom tržištu.
Brazilski tenk EE-T Osorio
To se uklapalo u tendenciju Brazila da stane u red najrazvijenijih i najuticajnijih zemalja. Ta tendencija im je uspela, ali sa tenkom je stvar stajala drugačije. I oni su krenuli od proverenih sklopova i agregata, ali sam početak pokazao je da će to ići teže nego što je zamišljeno.
Prvi primerak nije dosezao nivo borbenih svojstava (pre svega zaštite) svojih konkurenata. Dva eksperimentalna modela napravljena su do 1985. godine. Brojke su različite; prema dva izvora napravljena su četiri primerka, jedan izvor spominje tri, a većina tvrdi da su proizvedena samo dva primerka, što u krajnjoj liniji nije ni važno. Možda ovi izvori koji spominju veće brojke (tri i četiri), računaju i modifikacije (samohodna haubica i PA sredstvo na šasiji tenka).
Španci tvrde da su sva četiri primerka funkcionalna. Tenk je dobio oznaku ”EE-T Osorio” u čast nacionalnog heroja, generala iz XIX veka (Manuel Luís Osório, Marquis of Erval). Prvi opitni model sa oznakom ”EE-T1” imao je top od 105 mm i bio je predviđen za brazilsku armiju, a drugi, označen kao ”EE-T2”, s topom od 120 mm pripreman je samo za izvoz.
Domaći model trebalo je da bude proizvođen u relativno malim serijama (oko 70 godišnje) počevši od 1988. godine do ukupne količine od 500 komada, jer Brazil nije imao realne potrebe za velikom količinom tenkova.
To je bio klasičan tenk sa vozačem-mehaničarom na levoj strani, dok su ostali članovi posade bili u kupoli (komandir i nišandžija desno, a punilac levo od topa). Kod komandira se nalazila nepokretna, niskoprofilna kupolica za osmatranje.
Nisu samo konstruktivno-izvođački problemi bili pred konstruktorima. Pošto nisu našli proizvođača-partnera u svetu (razloga je bilo mnogo, pre svega konkurentskih), ”Engesa” se rešila na rizik da krene sama u projekat.
Međutim, brazilska država nije stajala po strani jer je reč bila o strateškom potezu. Ona je delom sudelovala u tom projektu, ali pitala se i vojska, odnosno korisnik. Nametnuta su odgovarajuća ograničenja. Masa nije trebalo da pređe 36 tona, a vozilo nije smelo biti šire od 3.200 mm zbog standarda železnice.
Posle toga bi sledila fabrička, pa trupna i državna ispitivanja, bez ikakve garancije da će vojni vrh potvrditi da im baš takav tenk odgovara. Zato su u fabrici i posvetili veliku pažnju izvoznoj varijanti, kako bi se osigurali od eventualnog neuspeha na domaćem terenu.
Prvi model imao je poznati britanski top ”L7A3” sa komorom za evakuaciju barutnih gasova u srednjem delu cevi i izolacionom oblogom. Stabilisan je u dve ravni, a ugao navođenja stabilizatora bio je od -10 do +20 stepeni. BK je iznosio 45 granata standardnog tipa za NATO.
Od tog broja 12 granata je razmešeno u niši kupole, a zaštitu za posadu predstavljala su oklopljena klizeća vratanca. Nad tim delom niše nalazili su se odbacujući paneli kao neka vrsta oduška, koji bi obezbedili da udarni talas, u slučaju pogotka u spremište, ode uvis, a ne ka unutrašnjosti tenka.
Brzina punjenja topa je do deset granata u minuti. Topom su mogli da upravljaju i komandir i nišandžija. Sparen je i mitraljez ”MG60-40” belgijske firme ”FN” sa bk od 1.500 metaka. Isti takav mitraljez u ulozi PAM nalazio se nad otvorom punioca, pa je opšti bk iznosio do 5.000 metaka.
Predviđena je mogućnost da se na krovu kupole iznad komandirovog otvora postavi turela s poznatim mitraljezom ”M2HB Brauning”, 12,7mm. Skraćenica HB označava tešku cev (heavy barrel). Njegov BK iznosio bi 900 metaka. Kupola se mogla pokretati elektromehanički ili ručno, a mogli su je pokretati i komandir i nišandžija.
Sistem za upravljanje vatrom bio je veoma moderan (elektronski balistički računar, periskopski nišan ”LRS-5” belgijske proizvodnje sa dnevnim i noćnim kanalom i laserski daljinometar komandira ”SCS-5” sa šestostrukim uvećanjem).
Kao dopunu, nišandžija je imao i teleskopski nišan ”L35” sa desetostrukim uvećanjem, proizvod firme ”Vikers Instruments”. Da bi maksimalno pojednostavili i ubrzali rad posade, u kupolici komandira, koja je imala pet osmatračkih otvora, bila je smeštena nišanska sprava komandira, direktno povezana s topom.
Da bi ispoštovali težinu tenka (koju su ipak svesno prekoračili jer je vojska tražila vozilo mase 35 tona, a konstruktori su već stigli do 42 tone) kombinovali su oklop sa ”sendvič” sistemom i kompozitnim materijalima. Povećan je i ugao čeonog dela. Bočni delovi su imali protivkumulativne ekrane i bacače dimnih kutija kalibra 66 mm. Na vrhu dva šestocevna bacača koji su se nalazila na zadnjem delu vozila nalazio se i detektor laserkog ozračenja, a na podu, po običaju, otvor za prinudno napuštanje vozila.
Protivpožarni sistem mogao je da se uključi ručno ili automatski, a u borbenom delu (računajući na kontuziju posade), on bi se uključivao automatski.
Da nije lako sklopiti tenk, a posebno ne s delovima mogućih konkurenata, potvrđuju problemi s motorom. Trebalo je da se ugradi nemački MTU motor, ali je bio preskup, pa je odabran MWM dizel motor od 1.000 ks, s turbokompresorom, vodenim hlađenjem i V rasporedom. Kombinovan je s menjačkom kutijom ”ZFLSG 3000”, a rezervoar je primao 1.354 litra goriva. Hlađenje je bilo vodeno.
Brazilci su se potrudili da tako smeste motor da se on može u poljskim uslovima i u terenskim radionicama zameniti za 30 minuta. Amortizeri su bili engleske proizvodnje (”Danlop”), a gusenica je bila analogna ”Leopardu 2”, sa 92 dela.
Izvozna varijanta EE-T2
Uz odličan sistem veze i navigacije, klima-uređajem i rendundiranom elektromrežom, proizvođač je bio siguran da kopnenoj vojsci Brazila može prodati zadovoljavajuće sredstvo. Već se razmišljalo i o samohodnoj haubici kalibra 155 mm na njegovom podvozu i samohodnom PA vozilu s dva topa od 30 ili 35 mm.
Već taj primerak ohrabrio je više zemalja Bliskog i Srednjeg istoka, pa su u fabrici požurili sa finalizacijom izvozne varijante ”EE-T2”. Ona je razrađivana u saradnji s mogućim naručiocima, a prošao je 1987. godine ispitivanja kod glavnog kupca, Saudijske Arabije.
Uprkos najavi iz avgusta 1989. godine od strane saudijske vlade o nameri da kupi 318 komada (u saudijskoj varijanti dobio je ime ”Al Faht”, odnosno pustinjski lav), globalni događaji stali su na put Brazilcima. Kupci su (izvlačeći razne, često i euforične zaključke) iz Zalivskog rata, prednost dali američkom ”Abramsu M1A1”. Gubitke, izvikanost i trapavost ovog tenka veoma pažljivo su prikrili PR menadžeri.
Objektivno posmatrano, izvozna verzija bila je odlična i nimalo inferiorna u odnosu na konkurente. Tenk je imao stabilisani top 120 mm ”C1” (”CN-120”), francuskog proizvođača ”GIAT” (”Groupement des Industries de l’Armée de Terre”, Roan u Loari, Centralna Francuska, sa sedištem u Versaju).
To je glatkocevni top sa termičkom zaštitom koji je za odvod barutnih gasova koristio izduv komprimovanog vazuha. U bk nalazilo se 38 granata, od čega je 12 smešteno u kupoli. Uz brzinu od šest hitaca u minuti, to je bio obećavajući model.
Ova verzija, za razliku od onog pravljenog za domaću upotrebu, obilovala je francuskom i holandskom elektronskom opremom, najboljom tog vremena. Ništa nije nedostajalo – od mehaničkog do laserskog nišana (francuski nišan firme ”SFIM’), noćni termovizijski noćni nišan za komandira, duplirane električne veze, itd.
Pomoćno oružje bili su spareni i PA mitraljezi 7,62 mm s opštim bk od 5.000 metaka, a ukoliko bi se koristio dopunski PAM 12,7 mm onda bi se bk 7,62 mm smanjio na 3.000 metaka, kao kod prvog modela.
Po svemu, kako smo već pomenuli, izvozna varijanta bila je značajno bolja od domaće, ali i skuplja, jer je sklapana od strane različitih proizvođača, što je u masi dizalo cenu u svim parametrima (uvoz, servis, angažovanje fabričkih specijalista, itd).
Međutim, računalo se s bogatim kupcima koji su bili spremni da plate tako nešto. Ishod znamo. Uloženo je mnogo, rizik je bio veliki, pa je i cena neuspeha bila slična.
Brankrot
Dva najveća proizvođača oružja u Brazilu, ”Engesa” i ”Avibras” su bankrotirali. ”Engesa”. Neke njene pogone otkupili su strani ulagači. Međutim, država nije ostavila na cedilu svoju renomiranu fabriku. One najvažnije, strateške pogone, inkorporirala je u ”Indústria de Material Bélico do Brasil” (”IMBEL”, Brazilska industrija ratnog oružja i opreme).
Ispostavilo se, u slučaju ovog tenka, da nije dovoljno biti ambiciozan i talentovan konstruktor. U to vreme Brazil nije bio na svetskom nivou dorastao ”velikim igračima” koji su se služili svim sredstvima da ga na neupadljiv način sklone s bogatog tržišta. Posebno to nije odgovaralo SAD koje su izvršile snažan pritisak na arapsko tržište.
Sada, kada znamo kakva je sudbina i najboljih tenkova na ratištu, nije teško razumeti zašto je, možda, bolje što je ovaj tenk ostao ”lepi san” Brazila.
Nije direktna tema, ali da se podsetimo zbog čega se KoV Brazila nije previše potrudila oko ovog tenka.
Prema različitim podacima (razlika je u broju i ažuriranju, ali ne i u modelima), Brazilci poseduju ”Leopard 1A1BE” i ”Leopard 1A5BR” (128+250) , ”M-60A3/TTS” (američki, 45 komada) i laki tenk ”M41C” (američki, 50 komada).
Procena vojnog vrha je da Brazil nije toliko ugrožen da mora da prioritetno rešava pitanje tenkova. Podaci o njihovoj upotrebljivosti (”M 60” je na isteku resursa, u ograničenoj upotrebi) su različiti, ali neka to ostane za neku drugu temu.
Hajde raspale NATO botine, MRŠ!!
Pa vidi se u kom smjeru ide front sa tim smećem🤣obriši suzice
ubedlivo naj lošije tenkove pravi rusija, i ne samo tenkove, već celokupna oklopna paleta proizvoda..smeće..
Pa vidi se u kom smjeru ide front sa tim smećem🤣obriši suzice