Rusi u Berlinu? Da, oni su u njega ušli 1945. godine, ali to im nije bilo prvi put

Ponekad je sudbina vojnika takva, da je gotovo nemoguće poverovati da se neki događaj baš tako odvio kako glasi istinita verzija. Rusi u Berlinu? Da, oni su u njega ušli 1945. godine, ali to im nije bilo prvi put.

Možda zvuči neobično, ali i ovaj tekst ima veze s Ukrajinom i SVO. Videćemo i kako.

Predistorija ove teme je veoma bogata i interesantna za ljubitelje vojne tematike. Pored Svete rimske imperije (o kojoj smo već pisali), zna se za još jedan pokušaj da se napravi nešto što bi moglo nazvati pretečom Evropske unije.

Jedan od pokretača i osnivača Svetog saveza bio je Aleksandar Prvi Pavlovič, ruski imeprator. Nomenklatura ruskih careva i imperatora bogata je i veoma interesantna. Evo jedne zanimljivosti iz istorije, veoma indikativne, za koju čak ni mnogi Berlinci (prema nekim anketama) ne znaju. 

Rusija je bila carevina od 1547. do 1721. godine, nepuna dva veka (174) godine. Prvi car bio je Ivan Grozni (Ива́н IV Васи́льевич), a poslednji Petar Veliki ( Пётр I Алексе́евич, Пётр Вели́кий) koji je nasledio Ivana Petog Aleksejeviča.

On, Petar Veliki, je i prvi ruski imperator. Proglašen je 1721. godine, pa je Rusija (uz Austrougarsku koja je bila monarhija zasnovana na imperijalnom principu) bila poslednja svetska imperija.

Za nas je interesantan ovom prilikom deseti ruski imperator; to je bio Aleksandar Prvi Pavlovič (Алекса́ндр I Павлович), u dorevolucionarnoj istoriografiji poznat kao Blagosloveni (Благословенный). Imperatorom je proglašen 1801. godine, ali to je tek početak njegovih titulisanja.

Godine 1809. postaje veliki knez Finske, a 1815. godine proglašen je za cara Poljske iz dinastije Holštajn-Gotorp-Romanovi (Holstein-Gottorp-Romanow, Гольштейн-Готторп-Романовы). Ona je grana jedne od najstarijih dinastija, oldenburške (Haus Oldenburg) koja je dala mnoge evropske monarhističke porodice. Bio je unuk Ekatarine Druge i nosilac brojnih odlikovanja.

U spoljnoj politici lavirao je između Velike Britanije i Francuske. Njegov odnos s Francuskom je nešto što zaslužuje posebnu pažnju i zbog čega je zavredeo veću pažnju u istoriji. Od 1805-1807. godine bio je član antifrancuskih koalcija, da bi se kratkotrajno (do 1812. godine) zbližio s Francuzima.

Vodio je uspešne ratove protiv Turske (1806-1812), Persije (1804-1813) i Švedske (1808-1809). Prisajedinio je Gruziju, Finsku, Besarabiju, Varšavsko vojvodstvo.

Međutim, ono što će mu doneti svetsku slavu bio je Veliki otadžbinski rat 1812. godine protiv Napoleona, dojučerašnjeg prijatelja. Protv njega je poveo antifrancusku koalciju (1813-1814) i ušao u Pariz.

Posle toga bio je jedan od pokretača Bečkog kongresa (jednog od najpresudnijih kongresa u evropskoj i svetskoj istoriji, 1814-1815), kada je i osnovao je Sveti savez (La Sainte-Alliance, Heilige Allianz). 

Ovde se vredi zaustaviti, jer se njegovi postupci i delovanje ne mogu objasniti samo racionalnim razlozima, bez obzira na očigledan diplomatski i vojni uspeh. On je po prirodi bio duboki mistik, pozivajući se često na Proviđenje. Sagledajmo situaciju: ruska armija je u Parizu, Napoleon je u progonstvu, a u Beču se rešava sudbina Evrope.

On je u tome video znak da treba ujediniti Evropu, pa se tako rađa Sveti savez u čijem sastavu su se nalazila tri evropska vladara: pravoslavni ruski imperator, katolički austrijski imperator (Franc Drugi) i pruski kralj – protestant (Fridrih Vilhelm Treći). Za Aleksandra ovo je bila mistična analogija bibliske priče o poklonjenju kraljeva (mudraca) Gašpara, Melhiora i Baltazara pred Hristom.

Aleksandar je umislio da ujedini Evropu, bez obzira na formalne razlike u konfesijama. Njemu su one bile savršeno nevažne, jer se pozivao na to da je crkva unutar čoveka.

Formalni zadatak Saveza bio je da se održi mir u Evropi, zasnovan na ideji božanskog porekla i bezuslovne legitimnosti postojeće vlasti. Kako se ta priča završila – znamo.

Osnovana na Bečkom kongresu, relativno kratko je potrajala, a za to vreme se krnjila, dok je nije i formalno napustila Austrija početkom Krimskog rata (1853 -1856).

Tu se priča o Svetom savezu i Aleksandru ne završava. Nezavisno od burnih događaja (pre svega tokom revolucionarne 1848. godine), ostala je jedna pikanterija da intrigira ljubitelje popularne istorije.

Reč je o berlinskom Aleksanderplacu (Alexanderplatz) i selu-koloniji Aleksandrovki. Aleksanderplac je centralni berlinski trg, važano saobraćajno čvorište i znamenitost nemačkog glavnog grada.

On predstavlja i pešačku zonu pravilne pravougaone forme i nalazi se u istorijskom kvartu Kenigštat (na samoj obali reke Špre, blizu poznatog tv tornja). Ranije se ovo mesto zvalo ”Đavolskom baštom”, jer su tu obavljane trgovina i pogubljenja.

Danas to mesto Berlinci zovu ”Aleks” i njime dnevno prođe gotovo pola miliona ljudi, jer železnička stanica istog imena opslužuje regionalne vozove, tramvaje, a tu je i stanica metroa. 

Od 1701. do 1805. ovo mesto zvalo se ”Trg kraljevskih vrata” (staronemačko: Königs Tor Platz). U čast posete ruskog imperatora Aleksandra Prvog u jesen  1805. godine, pruski kralj Fridrih Vilhelm Treći (Friedrich Wilhelm III) nazvao je trg po njemu. Moglo mu se.

Trg je postao veoma popularan i do današnjeg dana je mesto gde se Berlinci često sreću. Međutim, to nije sve što se tiče ruskog imperatora u Berlinu. U Potsdamu, poznatom prigradskom naselju, jugozapadno od centra, nalazi se u njegovom severnom delu nekadašnje selo Aleksandrovka. Ono je izgrađeno posle završetka Napoleonovih ratova i označavalo je prijateljske odnose Pruske i Rusije. 

Kako se to dogodilo? Godine 1806. Francuzi su razbili prusku armiju, pa su Prusi morali da uđu u savez s Napoleonom i bore se protiv Ruske imeperije. Zarobljenih je bilo na obema stranama, pa ni ruski vojnici nisu bili izuzetak. Kada su 1813. godine Prusija i Rusija potpisali mir i počeli zajedno da ratuju protiv Napoleona, ruski vojnici koji su ranije bili zarobljenici, ušli su u sastav Pruskog gardijskog puka i s njim ušli i u Pariz.

Po Fridrihovoj želji od ruskih vojnika napravljen je impozantan, veoma popularan hor, koji je izazvao veliki interes za rusku kulturu. Aleksandar Prvi ne samo da im je dozvolio da ostanu tu gde jesu, neko je poslao nekoliko svojih grenadira da im se priključe, jer je i na taj način hteo da pokaže svoje savezništvo.

Kada je 1825. godine Aleksandar umro, u Potsdamu je ostalo još 12 pevača iz tog hora, a Fridrih je naredio: ”Osnovati koloniju koja će postati večni spomenik prijateljstva Aleksandrovog i mojeg, a nju ćemo naseliti ruskim pevačima kao kolonistima i nazvati je Aleksandrovka!”. Naredba je izrečena 1826. godine i odmah je počela realizacija. 

I zaista, 1827. godine kolonisti su se naselili. Obični vojnici su imali jednospratne kuće, a starešine dvospratne. Dobili su kao poklon ne samo završene kuće, nego i plac, vrt i kravu. Nisu imali pravo da prodaju zemlju, niti da je iznajme, ali su mogli da je ostave u nasleđe. Izgrađena je i crkva u čast Aleksandra Nevskog, svetog pokrovitelja ruskog imperatora.

Sve do 1945. godine tu su živeli potomci prvih kolonista, sa svim pravima koje im je ostavio Fridrih Vilhelm. Sada je Aleksandrovka (Russische Kolonie Alexandrowka) muzej koji je ušao u spisak svetskog blaga UNESKA. Pored muzeja, postoji i restoran s ruskom kuhinjom i dvojezičnim menijem. 

Međutim, tamo još uvek u nekoliko kuća žive potomci ruskih vojnika. Za jednu porodicu (Grigorijevih) nepobitno je utvrđeno da su poslednji direktni potomci prvobitnih vlasnika. Od 2007. godine tu se organizuju festivali ruske kulture.

Selo je projektovao pruski arhitekta i pejzažni umetnik Peter Lene. Najpre je napravljeno 12 kuća, a zatim, pored crkve, još jedno zdanje u ruskom stilu.

U osnovi kompleksa nalazile su se aleje koje su obrazovale Andrejevski krst, što se moglo videti na crtežu, a kasnije i iz vazduha. Kuće su građene na stari nemački zanatski način, ali su preko osnovnih fasada postavljena brvna i drvene rezbarije u ruskom stilu.   

Vratimo se na početak teksta. Nadamo se da naši čitaoci nisu zaboravili šta se dešavalo na početku SVO. Tada su širom Evrope otkazivani koncerti ruskih autora, iz lektire i biblioteka izbacivan Dostojevski i vođena orkestrirana anti-ruska kampanja.

Aleksanderplac i Aleksandrovku nisu dirali, niti su im menjali ime, ni Hitler ni Staljin, jer je duboko ukorenjena u istoriju i entitet Berlina. Da li će se toga setiti nemački ili francuski vojnici koje sadašnja vlast, u nekoj novoj, ujedinjenoj Evropi, šalje ponovo protiv svojih nekadašnjih saveznika?