Koreni mnogih današnjih sukoba i deoba nastali su vekovima ranije. Istoričarima je to veoma dobro poznato, ali mnogim političarima danas, izgleda da nije. Povremeno bi se našao neki državnik svestan toga da su društveni procesi nešto što se ne može ni posle više vekova lako promeniti. Da je drugačije, ne bi u razmaku od dvadesetak godina izbila dva krvava svetska rata koja se i danas, kroz brojne lokalne sukobe produžavaju. Poslednji veliki državnik i reformator starog Rima, Dioklecijan (Gaius Aurelius Valerius Diocletianus), uspeo je da u nered Zapada unese mudrost Istoka tako što je definisao odnos suverena i podanika. U tome je uspelo da ga prati samo nekoliko državnika koji su obeležili svoje epohe – Konstantin Veliki, Konstantin XI Paleolog-Dragaš, Karlo Veliki, Elizabeta Tjudor, Petar Veliki, Katarina Velika( Екатери́на II Алексе́евна – Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst), Viktorija (Victoria of the United Kingdom) … Većini njih je s pravom pridodato tituli i zvanje Veliki (Velika).
Zapadno rimsko carstvo, kao neuspešan korisnik Dioklecijanovih tekovina, nagriženo sujetom, neslogom, pohlepom i beskrupuloznim ambicijama, raspalo se 467. godine. Istočno rimsko carstvo (Vizantija), usvojivši Dioklecijanove postulate, trajalo je još ceo milenijum! Palo je tek 1453. godine, prepušteno samo sebi. Pre toga je moralo da se jednom brani i od krstaša. Međutim, na Zapadu je mrak koji je nastao raspadom Rimskog cartva zamenio nešto manji mrak srednjeg veka. Gotovo šest vekova je trebalo plemenima Vandala, Gala, Gota, Vizigota, Germana, Alemana i drugih, da se konačno slože i stvore kakve-takve kompaktne celina iz kojih je niklo ono što se u najširem smislu reči zove Zapad, odnosno njegov nukleus, a to je Sveta Rimska imperija. Vredi spomenuti da je uticaj rimske, a posebno vizantinske organizacije bio tako veliki, da su i ruski carevi koristili rimske državničke nazive sve do modernog doba.
Sveta Rimska imperija, od 1512. godine nazvana Sveta Rimska imperija germanskog naroda ( Sacrum Imperium Romanum Nationis Germanicae ili Sacrum Imperium Romanum Nationis Teutonicae, nem. Heiliges Römisches Reich Deutscher Nation) bila je naddržavni savez italijanskih, nemačkih, balkanskih, franačkih i zapadnoslovenskih država i naroda. Potrajala je od 962. do 1806. godine. Pretendovala je da bude naslednik antičke Rimske imperije i Franačke imperije Karla Velikog, pokušavajući da bude univerzalna država koja objedinjuje sav evropski hrišćanski svet. Oton Prvi Veliki (Otto Erste der Große) bio je prvi monarh Svete Rimske imperije. Poneo je titulu imperator Romanorum et Francorum (imperator Rimljana i Franaka). Bez obzira što je srce ove imperije bila Nemačka, njen sakralni centar bio je Rim. Sve do XVI veka u njemu su krunisani kraljevi i baš iz Rima, po srednjevekovnim kanonima, poticala je njihova božanska vlast. Titulu ”Rimski imperator” koristio je još Oton Drugi Crveni (Otto Zweite der Rote), a naziv ”Rimska imperija” prvi put se u pouzdanim izvorima pojavljuje već 1034. godine. U to vreme takvo titulisanje izazvalo je oštru reakciju Vizantije koja je smatrala da samo vizantinski imperator ima pravo na tu titulu, pa su i Karla Velikog kao i vlade Svete Rimske imperije vrlo nevoljno priznavali i to ne uvek.
U doba najvećeg procvata u sastav ove zajednice ulazili su Nemačka (koja je bila jezgro), severna i centralna Italija, Niske zemlje (Lage Landen, Nizozemska, sada područje Holandije, Belgije, Luksemburga, delovi Francuske i zapadne Nemačke), Češka, kao i nekoliko regiona Francuske. Od 1034. godine Imperija se formalno sastojala od tri kraljevstva – Nemačke, Italije i Burgundije (Royaume de Bourgogne, jugoistočni deo Francuske), da bi joj se konačno 1041. godine priključila kneževina Češka koja je od 1198. godine postala kraljevina. Njen status je formalno bio ojačan u Sicilijankoj zlatnoj buli 1212. godine. Nešto kasnije od Češke, 1197. godine priključila se i Sicilija. Jasno je da su zajednički neprijatelji, kao i zajednički interesi, naterali ove države da se udruže i koliko-toliko slože.
Sve vreme svoje istorije Imperija je ostala decentralizovana zajednica sa veoma složenom feudalnom hijerarhijom uz nekoliko stotina državica. Vlast imperatora nikada nije bila apsolutna u istočnjačkom smislu reči i uvek je bila ograničena nemačkom aristokratijom, a od kraja XV veka i formiranjem Rajhstaga koji je predstavljao interese glavnih slojeva Imperije.
Bez obzira na stalnu želju papa da dominiraju nad svetovnom vlašću, Imperija je uvek štitila katolike od Turaka, mada je veći deo stanovništva bio protestanskog učenja. Konačno, u XVIII veku takva partikularizacija, industrijska revolucija i kolonijalistički pokret dovode do slabljenja ionako nevelikog uticaja centralnih institucija imperatorskog sistema. Sveta Rimska imperija potrajala je do 1806. godine i bila je zbrisana s istorijske mape tokom Napoleonovih ratova. To je bilo u istorijskom smislu nedavno, ako se setimo da je Prvi srpski ustanak izbio 1804. godine. Tada je bio formiran Rajnski savez (nem. Rheinbund, fr. Confédération du Rhin) zaključen pod pritiskom Napoleona u Parizu 1806. godine kojim su se nemačke države izdvojile iz Svete Rimske imperije. Napoleon je postao protektor tog Saveza, a spomenuta imperija raspala se formalno tako što se njen poslednji monarh, Franc II Habsburg (Franz II Joseph Karl) odrekao prestola.
Kako je funkcionisao vojni sistem ovog čudnog konglomerata koji je osam vekova diktirao politički život i uređenje Evrope, pa i sveta, uzimajući u obzir i to da su se na teritoriji Evrope nalazili najmoćniji, praktično jedini, kolonizatori?
Postojala je obaveza vazala da obezbede i održavaju oružane snage, odnosno trupe. Jezgro su činili vitezovi sa svojim trupama, postavljani od svetovne i duhovne vlasti. U vojne pohode uključivani su ministrelijanci (ministeriales – niži plemićki, praktično činovnički sloj) i milicija slobodnih seljaka. Car je krajem desetog veka za svoje pohode na Italiju mogao da prikupi do 6.000 vitezova samo iz jednog nemačkog kraljevstva. Uslovi službe su bili precizno opisani, car je bio vrhovni komandant, a pored carske vojske i najveći feudalci, posebno oni u rubnim delovima, imali su pravo na svoje trupe, pa su na taj način vodili i samostalnu spoljnu politiku koja je uvek bila usmerena ka širenju. Tokom kasnog srednjeg veka, pojavom buržoazije, počinje izbegavanje centralne vojne obaveze, pa su glavnu snagu predstavljali plaćenici. U XV veku najpre Švajcarska, zatim Švapska (Schwaben – jugozapad savremene Nemačke), a kasnije i druge nemačke oblasti, postaju prave berze plaćenika.
Značajan pokušaj beleži se u toku carske reforme 1500. godine kada je uveden opšti carski porez za finansiranje vojnih rashoda, a 1521. godine uvedene su i kvote za obezbeđenje određenog broja pešaka i konjanika. Međutim, moćni vladari velikih kneževina izbegavali su, pa čak i ignorisali izvršavanje takvih obaveza. Iz celog ovog galimatijasa najveću korist izvukao je Napoleon koji je prvi uveo obavezno služenje vojnog roka gde je ”ceo narod postao armija”.
Sveta Rimska imperija menjala je glavne gradove, onako kako se menjao uticaj pojedinih država. Tako beležimo da je de jure Rim bio glavni grad, a da su stvarni centri moći tokom vremena bili Ahen, Palermo, Insbruk, Beč, Frankfurt, Prag, Regenzburg i Veclar. Zvanične religije bile su halkidonsko hrišćanstvo, katoličanstvo, luteranizam i kalvinizam. Uređenje je bilo konfederativna izborna monarhija, a posle carskih reformi i mešovita monarhija. Krajem svog postojanja na teritoriji ove zajednice živelo je 29 miliona ljudi na teritoriji od milion kvadratnih kilometara! Zvanični jezici bili su latinski, nemački, italijanski, češki, mađarski i poljski, a korišćeni su još i francuski, italijanski i slovenski (zapadna varijanta južnoslovenskih jezika, iz grupe indoevropskih jezika.) Ukupno je vladalo četrnaest dinastija.
Najvažniji datumi ove imperije su drugi februar 962. godine kada je Oton Prvi proglašen rimskim imperatorom, 25. XI 1555. godine kada je sklopljen Augsburški mir, a potom i 24. oktobar 1648. godine kada je potpisan Vestfalski mir. Usledila je, očigledno neuspešna, Velika modernizacija od 1801. do 1803. godine, a zatim i raspad 1806. godine.
Čemu nas uči ova neverovatna tvorevina o kojoj su nam u srednjim školama vrlo malo govorili, a ni danas se mnogo ne spominje, iako su efekti i odjeci tog modela vidljivi i uticajni na teritoriji Evrope? Očigledno je da je njima bio inspirisan Čerčil kada je rekao da su ”samo interesi večni”. Sada kada gledamo kako Zapad nemilice izručuje ogromne svote novca i vojne opreme u nešto što, na prvi pogled ne podseća na racionalno postupanje, istorija ove neobične imperije nudi mnoge odgovore. Pitanje je samo da li će neko uopšte obratiti pažnju na lekcije koje nam stoje pred nosom.
